Душан Васиљев и ратни трагизам

dušan vasiljev-časopis kult-sofija popović

Плач матере човекове Душана Васиљева: мајка као универзални симбол ратног трагизма

Револт је представљао изразито честу и карактеристичну појаву када је реч о поезији Душана Васиљева (1900–1924), прозног и драмског писца и песника и једног од најзначајнијих српских експресиониста. Својим стваралаштвом, како је то истакла др Драгана Вујаковић, пружио је поезију између активистичког и нихилистичког доживљаја света (Вујаковић 2009: 275), испуњену снажним негативним, дефетистичким ставом према послератним приликама у новооформљеној држави, а будући да се код њега јављају све познате струје стилског правца којем је припадао, испред његовог експресионизма Вујаковић ставља одредницу „синтетички”. Већина ставова које је изражавао изграђена је пре свега на темељима обесхрабрености, те су они представљали пре емоционалну реакцију послератног човека него истински политички револт. Ипак, овај се револт осетио снажно у његовој песми Плач матере човекове, пратећи претежно исте или сличне мотиве заступљене и у једној од његових најпознатијих песама Човек пева после рата (која уједно представља и његову поетику у малом и захваљујући којој је Васиљев доспео међу књижевне кругове), али уз одређене кључне измене и укључена значајна питања, попут оног које се односи на постојање Бога.

Једна од главних промена односи се на измењену перспективу у стиховима, при чему се губи оно песничко „Ја“, које замењује говор мајке чији је син погинуо у рату. Њена перспектива смењује се са оном која припада свезнајућем лирском наратору, који се налази ван токова дешавања, препричава их и, на тај начин, започиње и завршава песму. Ова уоквиреност мајчиних исказа и вапаја додатно наглашава интимну атмосферу у којој се они догађају – по свему судећи, мајка је највероватније остављена сама са сином у породичној кући након што су јој донели његово беживотно тело. Спољашњи ток обухвата приказ средине у којој се мајчина јадиковка догађа, а то је предграђе у јутарњем затишју: „Данас је несрећан дан синуо/ И први му је поглед пао на беду:/ најближи њему, у тихом предграђу/ Једна је Мајка расплела косу седу,/ Јер јој је син преминуо.“ (Васиљев, 2017: 56). На самом почетку употребљен је контраст између свежине и светлости новог дана који тек наступа и онога што он мора осветлити – тмину смрти која се надвила над породичним домом погинулог војника. Песник још једном употребљава мотив мајчине косе као симбол њене туге за преминулим сином. Не треба пренебрегнути чињеницу да се песник такође служи великим почетним словом у речи Мајка, а не само Човек – она постаје својеврсни симбол, чиме се потврђује да описани бол не припада само једној конкретној мајци, већ свакој која је доживела да јој син погине у рату, не водећи притом рачуна на чијој страни се он борио. Љубомир Симовић за Мајку каже да је „та архетипска Мајка у ствари сложена пројекција самог песника и његовог трагизма” (Симовић 1991: 168) Изабравши приказ њеног туговања за централни мотив, Васиљев заправо шири песничку слику скрхане мајке из песме Човек пева после рата и преноси је са индивидуалног на општи план, а лични доживљај, који је иначе готово увек заступљен када је његова поезија у питању, овог пута оставља по страни, стављајући акценат првенствено на индиректне жртве рата, које немају за собом ниједан дан ратовања на фронту, али су такође осетиле његове страхоте. Обраћајући се сину, о свом болу она ће нарицати у наредним стиховима, изражавајући широки спектар емоција, карактеристичан за стање нервног растројства, који се креће од туге, преко беса до очаја. На тај начин отвара се средишњи део песме, онај који представља њено тежиште. Почетна емоција је бес због неминовности срозавања Човека у роба: „Ох, када човек није Човек,/ већ роб Неког, кога нема,/ од кога сам до јуче милост искала“ (Васиљев, 2017: 56).

Срамно украдена човечност сведочи о неизбежном претрпљеном понижењу војника, који сада постају робови невидљиве силе и морају јој се покорити. „Неко кога нема“ може се притом односити на силе мржње и окрутности од којих су њихове мајке молиле милост, а које су повеле толике војнике у смрт, али јавља се још једно објашњење- непостојећи робовласник може се схватити и као Бог који не постоји, а Васиљеву ово не би био први пут да изрази став о религији као једној од компонената које класификују и на тај начин раздвајају људе, одмажући им, притом, да се међусобно једни другима прикажу као Човек, јединка која припада само људском роду и ниједној другој подели. У питању је атеистички мотив који ће се касније, кроз мајчине речи, додатно развити. Следи слика мајчине исповести, која се истовремено може схватити као израз личних патњи, али се може пренети и на онај општи план и разумети као покушај Васиљева да, кроз речи мајке, особе која у сваком човеку извесно буди осећање нежности, стави јачи акценат на бол свих патника, понижених, гладних и изневерених људи. Мајка ће о свом сину рећи, речима упућеним њему: „Отац ти није Свети Дух,/ ни Дрводеља са ливанских пута./ Сине, ти си плод две неме жудње/ и једног бесвесног минута.“ (Васиљев, 2017: 56). Нема ничег светог у његовом стварању, рођен је, попут свих других, захваљујући овоземаљским силама и нагонима, због којих је касније и пропатио и, напослетку, изгубио живот. Већ на овом месту Васиљев шири атеистички мотив, бунтовно проглашавајући непостојање више силе и Оца (мислећи на Бога) који би заштитио своју децу од бола и страдања. Ипак, битно је нагласити чињеницу да Васиљев Бога не одбацује у смислу непризнавања истог као потенцијала и идеје која се самоостварује и открива човеку, већ га на ову раван критичког погледа поставља као одређену врсту свеобухватне надљудске инстанце која ћути и тим ћутањем се, као апсолут, срозава у свести човека. Из таквог погледа Васиљев у својој поезији изузима Исуса Христа, који фигурира не као оличење божанствености, већ као представник претходно поменутих изневерених људи, али лишен њихове нискости: „О, ко је тужан и чист/ к’о Христ?“ (Васиљев, 2017: 131) Уочава се контраст у песниковој употреби симболике појмова Отац и Мајка, при чему је појам Отац везан претежно за суровост, док се појам Мајке односи на тежњу ка љубави и нежности. (Ако се потоњи појам доведе у везу са животом песника, који је без мајке остао у раном детињству, може се открити дубље значење ове недостижне тежње.) Рођени без срећних звезда и остављени немилости ниских побуда, људи су осуђени на неминовно подношење мука, за које неће бити награђени на оном свету, јер он не постоји. Мајка наставља речима: „Сине, теби су и мени рекли/ да смо робови,/ и наша су срца без милости секли,/ и нашу су снагу без милости развлачили.“ (Васиљев, 2017: 56). Понавља се мотив ропства, у одређеној мери измењен у односу на њене почетне речи. Сада роб није Човек, већ су то мајка и син- долази до конкретизације појма, али и до још једне измене. Они нису изистински робови, већ им је тако речено. Робовање као такво подразумева владара, а будући да он (Бог) не постоји, ропство потчињених је такође неважеће. Мајка и син су преварени, обманути да верују у оно што су им рекли, а након сломљених срца и истрошене снаге, напослетку се долази до сазнања да је све била једна велика лаж. Идеја Бога искоришћена је од стране неименованих починилаца у сврху формирања нових друштвених подела међу људима и намамљивања верника да се жртвују за више циљеве, што мајка погинулог напослетку схвата, али не може да прихвати и помири се са том чињеницом. Томе у прилог говоре и њене речи: „Рођени, мртви Сине, бог је лаж/ и наши су га душмани изумели.“ (Васиљев, 2017: 56). Реч Син такође је написана великим почетним словом, а посебан утисак Васиљев постиже контрастом између ове речи и речи бог, која се налази одмах иза ње, а карактерише је, симболично, мало почетно слово, чиме је постигнуто апсолутно разарање божанства и других натприродних појава у свести послератног човека. Исти утисак постигнут је у стиху који претходи, где су се у односу контраста нашле речи рођени и мртви, при чему прва реч додатно наглашава другу, битнију.

Časopis KULT-Sofija Popović-Dušan Vasiljev

Постављене једна до друге, такође могу и визуелно представљати несрећну дужину синовљевог живота, који тек што се родио и крочио у младост, а већ га мора напустити. Зарез који се нашао између ове две речи, елемент је прикривања још једног могућег значења – у свету ускраћеном божије правде, љубави и заштите од несреће и зла, човек постаје средство окрутног тиранина, а његово жртвовање је било унапред планирано и припремљено (у питању је алузија на рат), што доводи до закључка да се тадашњи човек заправо, свакако у пренесеном значењу, рађао већ мртав („Још миришемо на мајчино млеко/ и већ нам копају гробове“ (Васиљев, 2017: 257)), а такав став уклапа се у трагичну визију човека, а самим тим и песничку концепцију револтираног Васиљева. Затим се јавља нови мотив, мајка позива на освету онима који су виновници катастрофе која их је снашла, али и на поновно разапињање Исуса: „И да копљем поново прободемо ребро/ Учитељу из Јерусалима“ (Васиљев, 2017: 57), што представља снажну слику неправде, злобе и подлости које су изнова завладале светом у толикој мери да је једино решење за ново прочишћење поновно жртвовање Божијег сина. Оно што је карактеристично у овој строфи јесте контраст између мајчине молбе свом сину да устане из мртвих и њеног позива на поновно убиство оног Божијег, као и чињеница да Васиљев избегава да јој наметне такву карактеризацију приликом помињања, ословљавајући га као учитеља из Јерусалима. Овакав позив може се разумети и у смислу тежње за уздизањем Човека услед срушених верских идеала, чему у прилог говоре и стихови: „Да ископамо Јудино сребро,/ и да на томе светом месту/ подигнемо Човеку храм.“ (Васиљев, 2017: 57). Уздизање човечанства до оног Човека са великим почетним словом може започети оног тренутка када он призна и искаже покајање за своја недела, односно када „закопано сребро“ буде изашло на површину, а потом и било уклоњено. Следе завршни стихови мајчиног монолога, који уједно представљају сумирање њених мисли у следеће речи: „Устани, Сине, да грозне лажи,/ које се рађају у име Оца и Сина/ сахране Син и Мати…“ (Васиљев, 2017: 57).

Однос сина, мајке и „оца“ приказан је кроз својеврсну игру речи, употребом притајене тринитарне доксологије (са изузетим Светим Духом), Васиљев је успео да, скоро неопажено, провуче још један израз бунта према религијским догмама, што поткрепљује и чињеница да Отац и Син у његовим стиховима не представљају заправо крвну везу родитеља и детета, већ, сходно свом религијском значењу, метафору за цркву и њена лажна учења која мајка жуди да, заједно са својим васкрслим сином, уништи. У питању је последњи, очајнички вапај протеста мајке која, уз губитак сина, губи и сврху живота, те стога види само један излаз из ове трагедије која је задесила породицу, о којем ће Васиљев проговорити у последњим стиховима: „(…) И у дну свога врта о поноћи/ сама га је сахранила…/ И тужна се мајка Човекова/ ту, поред гроба, настанила“ (Васиљев, 2017: 57). Завршна слика мајке, која сама, својим рукама, сахрањује сина, а потом леже крај његовог гроба, можда је и најснажнија у целој песми. Њом песник указује на чињеницу да је она највероватније једини члан породице који је поживео довољно дуго да доживи пуну ратну трагедију и посведочи смрти свих најмилијих, а то мучно сведочанство на крају је и њу коштало живота. Још једна неправда коју Васиљев не може да опрости свету јесте чињеница да најтежи терет рата у највећем броју случајева мора да поднесе особа која у њему није ни имала удела и чије срце најјаче куца за оне унапред жртвоване. На ширем плану може се говорити о симболичном сахрањивању, одбацивању човечанства од стране милосрђа, оличеног у лику мајке, које га је, због претеране злобе и безумне суровости, морало напустити. Мајка о којој Васиљев пева постаје она универзална индиректна жртва ратне стихије, која страда у сенци актуелних дешавања или годинама после њиховог завршетка, о којој напослетку нико не сазна и чије бројно стање не постоји ни у једном записнику, осим оног који оставља песник, исписаном руком коју је заувек водило пре свега безусловно исконско човекољубље.

Литература1)

Ауторка: Софија Поповић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1

Литература

Срдић Срђан, Арсенић Владимир. (2017) Сабрана дела Душана Васиљева – Песме, Кикинда: Партизанска књига.

Вујаковић Драгана. (2009) Од крика до тишине, Нови сад: Академска књига.

Симовић Љубомир. (1991) Дупло дно: есеји о песницима. Београд, Горњи Милановац: БИГЗ – СКЗ – Просвета – Дечје новине.

Scroll To Top