Dušan Vasiljev i ratni tragizam

Plač matere čovekove Dušana Vasiljeva: majka kao univerzalni simbol ratnog tragizma

Revolt je predstavljao izrazito čestu i karakterističnu pojavu kada je reč o poeziji Dušana Vasiljeva (1900–1924), proznog i dramskog pisca i pesnika i jednog od najznačajnijih srpskih ekspresionista. Svojim stvaralaštvom, kako je to istakla dr Dragana Vujaković, pružio je poeziju između aktivističkog i nihilističkog doživljaja sveta (Vujaković 2009: 275), ispunjenu snažnim negativnim, defetističkim stavom prema posleratnim prilikama u novooformljenoj državi, a budući da se kod njega javljaju sve poznate struje stilskog pravca kojem je pripadao, ispred njegovog ekspresionizma Vujaković stavlja odrednicu „sintetički”. Većina stavova koje je izražavao izgrađena je pre svega na temeljima obeshrabrenosti, te su oni predstavljali pre emocionalnu reakciju posleratnog čoveka nego istinski politički revolt. Ipak, ovaj se revolt osetio snažno u njegovoj pesmi Plač matere čovekove, prateći pretežno iste ili slične motive zastupljene i u jednoj od njegovih najpoznatijih pesama Čovek peva posle rata (koja ujedno predstavlja i njegovu poetiku u malom i zahvaljujući kojoj je Vasiljev dospeo među književne krugove), ali uz određene ključne izmene i uključena značajna pitanja, poput onog koje se odnosi na postojanje Boga.

Jedna od glavnih promena odnosi se na izmenjenu perspektivu u stihovima, pri čemu se gubi ono pesničko „Ja“, koje zamenjuje govor majke čiji je sin poginuo u ratu. Njena perspektiva smenjuje se sa onom koja pripada sveznajućem lirskom naratoru, koji se nalazi van tokova dešavanja, prepričava ih i, na taj način, započinje i završava pesmu. Ova uokvirenost majčinih iskaza i vapaja dodatno naglašava intimnu atmosferu u kojoj se oni događaju – po svemu sudeći, majka je najverovatnije ostavljena sama sa sinom u porodičnoj kući nakon što su joj doneli njegovo beživotno telo. Spoljašnji tok obuhvata prikaz sredine u kojoj se majčina jadikovka događa, a to je predgrađe u jutarnjem zatišju: „Danas je nesrećan dan sinuo/ I prvi mu je pogled pao na bedu:/ najbliži njemu, u tihom predgrađu/ Jedna je Majka rasplela kosu sedu,/ Jer joj je sin preminuo.“ (Vasiljev, 2017: 56). Na samom početku upotrebljen je kontrast između svežine i svetlosti novog dana koji tek nastupa i onoga što on mora osvetliti – tminu smrti koja se nadvila nad porodičnim domom poginulog vojnika. Pesnik još jednom upotrebljava motiv majčine kose kao simbol njene tuge za preminulim sinom. Ne treba prenebregnuti činjenicu da se pesnik takođe služi velikim početnim slovom u reči Majka, a ne samo Čovek – ona postaje svojevrsni simbol, čime se potvrđuje da opisani bol ne pripada samo jednoj konkretnoj majci, već svakoj koja je doživela da joj sin pogine u ratu, ne vodeći pritom računa na čijoj strani se on borio. Ljubomir Simović za Majku kaže da je „ta arhetipska Majka u stvari složena projekcija samog pesnika i njegovog tragizma” (Simović 1991: 168) Izabravši prikaz njenog tugovanja za centralni motiv, Vasiljev zapravo širi pesničku sliku skrhane majke iz pesme Čovek peva posle rata i prenosi je sa individualnog na opšti plan, a lični doživljaj, koji je inače gotovo uvek zastupljen kada je njegova poezija u pitanju, ovog puta ostavlja po strani, stavljajući akcenat prvenstveno na indirektne žrtve rata, koje nemaju za sobom nijedan dan ratovanja na frontu, ali su takođe osetile njegove strahote. Obraćajući se sinu, o svom bolu ona će naricati u narednim stihovima, izražavajući široki spektar emocija, karakterističan za stanje nervnog rastrojstva, koji se kreće od tuge, preko besa do očaja. Na taj način otvara se središnji deo pesme, onaj koji predstavlja njeno težište. Početna emocija je bes zbog neminovnosti srozavanja Čoveka u roba: „Oh, kada čovek nije Čovek,/ već rob Nekog, koga nema,/ od koga sam do juče milost iskala“ (Vasiljev, 2017: 56).

Sramno ukradena čovečnost svedoči o neizbežnom pretrpljenom poniženju vojnika, koji sada postaju robovi nevidljive sile i moraju joj se pokoriti. „Neko koga nema“ može se pritom odnositi na sile mržnje i okrutnosti od kojih su njihove majke molile milost, a koje su povele tolike vojnike u smrt, ali javlja se još jedno objašnjenje- nepostojeći robovlasnik može se shvatiti i kao Bog koji ne postoji, a Vasiljevu ovo ne bi bio prvi put da izrazi stav o religiji kao jednoj od komponenata koje klasifikuju i na taj način razdvajaju ljude, odmažući im, pritom, da se međusobno jedni drugima prikažu kao Čovek, jedinka koja pripada samo ljudskom rodu i nijednoj drugoj podeli. U pitanju je ateistički motiv koji će se kasnije, kroz majčine reči, dodatno razviti. Sledi slika majčine ispovesti, koja se istovremeno može shvatiti kao izraz ličnih patnji, ali se može preneti i na onaj opšti plan i razumeti kao pokušaj Vasiljeva da, kroz reči majke, osobe koja u svakom čoveku izvesno budi osećanje nežnosti, stavi jači akcenat na bol svih patnika, poniženih, gladnih i izneverenih ljudi. Majka će o svom sinu reći, rečima upućenim njemu: „Otac ti nije Sveti Duh,/ ni Drvodelja sa livanskih puta./ Sine, ti si plod dve neme žudnje/ i jednog besvesnog minuta.“ (Vasiljev, 2017: 56). Nema ničeg svetog u njegovom stvaranju, rođen je, poput svih drugih, zahvaljujući ovozemaljskim silama i nagonima, zbog kojih je kasnije i propatio i, naposletku, izgubio život. Već na ovom mestu Vasiljev širi ateistički motiv, buntovno proglašavajući nepostojanje više sile i Oca (misleći na Boga) koji bi zaštitio svoju decu od bola i stradanja. Ipak, bitno je naglasiti činjenicu da Vasiljev Boga ne odbacuje u smislu nepriznavanja istog kao potencijala i ideje koja se samoostvaruje i otkriva čoveku, već ga na ovu ravan kritičkog pogleda postavlja kao određenu vrstu sveobuhvatne nadljudske instance koja ćuti i tim ćutanjem se, kao apsolut, srozava u svesti čoveka. Iz takvog pogleda Vasiljev u svojoj poeziji izuzima Isusa Hrista, koji figurira ne kao oličenje božanstvenosti, već kao predstavnik prethodno pomenutih izneverenih ljudi, ali lišen njihove niskosti: „O, ko je tužan i čist/ k’o Hrist?“ (Vasiljev, 2017: 131) Uočava se kontrast u pesnikovoj upotrebi simbolike pojmova Otac i Majka, pri čemu je pojam Otac vezan pretežno za surovost, dok se pojam Majke odnosi na težnju ka ljubavi i nežnosti. (Ako se potonji pojam dovede u vezu sa životom pesnika, koji je bez majke ostao u ranom detinjstvu, može se otkriti dublje značenje ove nedostižne težnje.) Rođeni bez srećnih zvezda i ostavljeni nemilosti niskih pobuda, ljudi su osuđeni na neminovno podnošenje muka, za koje neće biti nagrađeni na onom svetu, jer on ne postoji. Majka nastavlja rečima: „Sine, tebi su i meni rekli/ da smo robovi,/ i naša su srca bez milosti sekli,/ i našu su snagu bez milosti razvlačili.“ (Vasiljev, 2017: 56). Ponavlja se motiv ropstva, u određenoj meri izmenjen u odnosu na njene početne reči. Sada rob nije Čovek, već su to majka i sin- dolazi do konkretizacije pojma, ali i do još jedne izmene. Oni nisu izistinski robovi, već im je tako rečeno. Robovanje kao takvo podrazumeva vladara, a budući da on (Bog) ne postoji, ropstvo potčinjenih je takođe nevažeće. Majka i sin su prevareni, obmanuti da veruju u ono što su im rekli, a nakon slomljenih srca i istrošene snage, naposletku se dolazi do saznanja da je sve bila jedna velika laž. Ideja Boga iskorišćena je od strane neimenovanih počinilaca u svrhu formiranja novih društvenih podela među ljudima i namamljivanja vernika da se žrtvuju za više ciljeve, što majka poginulog naposletku shvata, ali ne može da prihvati i pomiri se sa tom činjenicom. Tome u prilog govore i njene reči: „Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž/ i naši su ga dušmani izumeli.“ (Vasiljev, 2017: 56). Reč Sin takođe je napisana velikim početnim slovom, a poseban utisak Vasiljev postiže kontrastom između ove reči i reči bog, koja se nalazi odmah iza nje, a karakteriše je, simbolično, malo početno slovo, čime je postignuto apsolutno razaranje božanstva i drugih natprirodnih pojava u svesti posleratnog čoveka. Isti utisak postignut je u stihu koji prethodi, gde su se u odnosu kontrasta našle reči rođeni i mrtvi, pri čemu prva reč dodatno naglašava drugu, bitniju.

Postavljene jedna do druge, takođe mogu i vizuelno predstavljati nesrećnu dužinu sinovljevog života, koji tek što se rodio i kročio u mladost, a već ga mora napustiti. Zarez koji se našao između ove dve reči, element je prikrivanja još jednog mogućeg značenja – u svetu uskraćenom božije pravde, ljubavi i zaštite od nesreće i zla, čovek postaje sredstvo okrutnog tiranina, a njegovo žrtvovanje je bilo unapred planirano i pripremljeno (u pitanju je aluzija na rat), što dovodi do zaključka da se tadašnji čovek zapravo, svakako u prenesenom značenju, rađao već mrtav („Još mirišemo na majčino mleko/ i već nam kopaju grobove“ (Vasiljev, 2017: 257)), a takav stav uklapa se u tragičnu viziju čoveka, a samim tim i pesničku koncepciju revoltiranog Vasiljeva. Zatim se javlja novi motiv, majka poziva na osvetu onima koji su vinovnici katastrofe koja ih je snašla, ali i na ponovno razapinjanje Isusa: „I da kopljem ponovo probodemo rebro/ Učitelju iz Jerusalima“ (Vasiljev, 2017: 57), što predstavlja snažnu sliku nepravde, zlobe i podlosti koje su iznova zavladale svetom u tolikoj meri da je jedino rešenje za novo pročišćenje ponovno žrtvovanje Božijeg sina. Ono što je karakteristično u ovoj strofi jeste kontrast između majčine molbe svom sinu da ustane iz mrtvih i njenog poziva na ponovno ubistvo onog Božijeg, kao i činjenica da Vasiljev izbegava da joj nametne takvu karakterizaciju prilikom pominjanja, oslovljavajući ga kao učitelja iz Jerusalima. Ovakav poziv može se razumeti i u smislu težnje za uzdizanjem Čoveka usled srušenih verskih ideala, čemu u prilog govore i stihovi: „Da iskopamo Judino srebro,/ i da na tome svetom mestu/ podignemo Čoveku hram.“ (Vasiljev, 2017: 57). Uzdizanje čovečanstva do onog Čoveka sa velikim početnim slovom može započeti onog trenutka kada on prizna i iskaže pokajanje za svoja nedela, odnosno kada „zakopano srebro“ bude izašlo na površinu, a potom i bilo uklonjeno. Slede završni stihovi majčinog monologa, koji ujedno predstavljaju sumiranje njenih misli u sledeće reči: „Ustani, Sine, da grozne laži,/ koje se rađaju u ime Oca i Sina/ sahrane Sin i Mati…“ (Vasiljev, 2017: 57).

Odnos sina, majke i „oca“ prikazan je kroz svojevrsnu igru reči, upotrebom pritajene trinitarne doksologije (sa izuzetim Svetim Duhom), Vasiljev je uspeo da, skoro neopaženo, provuče još jedan izraz bunta prema religijskim dogmama, što potkrepljuje i činjenica da Otac i Sin u njegovim stihovima ne predstavljaju zapravo krvnu vezu roditelja i deteta, već, shodno svom religijskom značenju, metaforu za crkvu i njena lažna učenja koja majka žudi da, zajedno sa svojim vaskrslim sinom, uništi. U pitanju je poslednji, očajnički vapaj protesta majke koja, uz gubitak sina, gubi i svrhu života, te stoga vidi samo jedan izlaz iz ove tragedije koja je zadesila porodicu, o kojem će Vasiljev progovoriti u poslednjim stihovima: „(…) I u dnu svoga vrta o ponoći/ sama ga je sahranila…/ I tužna se majka Čovekova/ tu, pored groba, nastanila“ (Vasiljev, 2017: 57). Završna slika majke, koja sama, svojim rukama, sahranjuje sina, a potom leže kraj njegovog groba, možda je i najsnažnija u celoj pesmi. Njom pesnik ukazuje na činjenicu da je ona najverovatnije jedini član porodice koji je poživeo dovoljno dugo da doživi punu ratnu tragediju i posvedoči smrti svih najmilijih, a to mučno svedočanstvo na kraju je i nju koštalo života. Još jedna nepravda koju Vasiljev ne može da oprosti svetu jeste činjenica da najteži teret rata u najvećem broju slučajeva mora da podnese osoba koja u njemu nije ni imala udela i čije srce najjače kuca za one unapred žrtvovane. Na širem planu može se govoriti o simboličnom sahranjivanju, odbacivanju čovečanstva od strane milosrđa, oličenog u liku majke, koje ga je, zbog preterane zlobe i bezumne surovosti, moralo napustiti. Majka o kojoj Vasiljev peva postaje ona univerzalna indirektna žrtva ratne stihije, koja strada u senci aktuelnih dešavanja ili godinama posle njihovog završetka, o kojoj naposletku niko ne sazna i čije brojno stanje ne postoji ni u jednom zapisniku, osim onog koji ostavlja pesnik, ispisanom rukom koju je zauvek vodilo pre svega bezuslovno iskonsko čovekoljublje.

Literatura¹⁾

Autorka: Sofija Popović