Како је Борис Мартинович стигао до статуса најелитнијег бас-баритона у свету, чији рад цене највећа имена оперске сцене, открио нам је у причи која је пред вама.
Човек који несвакидашњом енергијом и музикалношћу плени позорнице широм света, а беспрекорним манирима и ставом оставља утисак правог џентлмена, оперски певач задарског порекла, Борис Мартинович (1955), важи за једног од најбољих баритона XX века. Убрзо након студија на Џулијарду, своје прве наступе извео је на сцени њујоршког Ејвери Фишер хола и Линколн центра (Lincoln Center), након чега је дебитовао и као добитник бројних награда и признања, међу којима се истичу Grand Prix Academie Charles Cros и Prix Gabriel Dussurgt-Orphee. Каријеру је наставио у опери Метрополитен и муњевитом брзином освојио дворане широм света: од Карнеги Хола, Синсинатија, Њујорка и Балтимора до Европе.
Поводом предстојеће турнеје у склопу пројекта „Интернационални мостови музике – Музика спаја и кад све друго раздваја“, који је покренуло музичко удружење „AlegroNB“ из Београда, Борис нам је открио низ детаља везаних за сам догађај, перцепцију уметности, спознавања сопствених граница и онога о чему ретко говори: како је дошао до статуса најутицајнијег бас-баритона, чији рад цене највећа имена светске оперске сцене.
Шта Вас је навело да изаберете каријеру соло певача?
Музика је оно чиме се бавим целог живота и читав мој универзум је на неки начин у корелацији са њом, чак и кад се ради о свакодневним активностима и хобијима. Први контакт са инструментом сам имао са четири године, када сам почео да свирам гитару, мандолину и тамбурицу, након чега су уследили и наступи са оркестром. Дванаест година касније, одлучио сам да се опробам и као соло певач на њујоршкој оперској сцени, чак и када су шансе за успехом биле врло мале.
Како сте се осећали када сте конкурисали за аудицију?
Нисам имао велика очекивања јер је конкуренција била изузетно јака, али сам упркос свему био сигуран да нећу одустати чак и као не будем примљен. Упорност и самокритичност су невероватно битни када желите да успете, не само у послу, већ и у осталим аспектима живота. Стога, увек дајем савет студентима да добро припреме програм уколико одлазе на аудиције и не одустају од својих снова, чак и ако наиђу на негативне критике.
Имате мноштво хобија којима се бавите у слободно време. На који начин то инспирише Ваш рад и како успевате да ускладите посао и задовољство?
Поред музике сам увек проналазио време за читање. Бирао сам најразличитије литерарне жанрове од којих сам, веровали или не, највише волео мистерије и научну фантастику. Поред тога сам се бавио и тенисом, на готово професионалном нивоу. Ипак, музика је увек била нит која је све повезивала, док су свестраност и истинско задовољство дошли крајње спонтано. Мислим да је то врло битан процес који би сваки уметник требало да доживи уколико жели да разуме есенцију уметности – оно што воли и ствара, што нас свакако доводи до оне праве, потпуне перцепције уметности.
Које искуство или сарадња је имала највећи утицај на Вашу каријеру и живот?
Сарадња са Лућаном Паваротијем, Пласидом Домингом (Plácido Domingo) и Хозеом Карерасом (José Carreras) је за мене увек представљала један од најзначајнијих сегмената у каријери, а оперска сцена – простор на којем сам склапао пријатељства, размењивао искуства и стицао нова сазнања. Ипак, човек који је у великој мери заслужан за оно што сам постигао у досадашњој каријери је свакако мој драги професор Армен Бојаџен (Armen Boyajian), који је још у то време био један од највећих имена Метрополитен опере.
Имали сте велики број наступа у дворанама широм света. Које извођење ће Вам заувек остати незаборавно и ванвременско?
Увек ћу се радо сећати Pesaro фестивала на којем сам извео оперу „Мојсије у Египту“. Осећај је невероватан, најпре због чињенице што сам имао ту част да је изведем у Росинијевом родном граду окружен младим певачима, који су данас велика имена светске оперске сцене.
Колико труда и одрицања је потребно да би један уметник изградио име и статус у елитним круговима широм света?
Када волите оно чиме се бавите и спознате сопствене потенцијале, рад и дисциплина постају саставни део вашег живота, чак и у тренуцима кад вам се нешто учини тешко и недостижно. Поред тога, врло битан фактор је потреба за сазнањем јер је извођаштво само по себи уско везано за низ других дисциплина. Ту свакако спада историја музике и уметности, где је поред познавања партитуре, од великог значаја познавање околности у којима је неки композитор стварао и шта је на то утицало.
Да ли сте икада били принуђени да бирате између две улоге, а желели обе?
С обзиром на то да сам као млад често ишао на аудиције, такве одлуке су биле неминовне. Интересантна прича је управо са једне од тих аудиција када сам отишао са намером да се опробам у Пучинијевој опери „Боеми“. Међу члановима жирија је био Павароти који ме је након аудиције позвао на финале у Филаделфији. Био сам пресрећан, али сам понуду, нажалост, морао да одбијем. Наиме, позван сам у Мексико где је требало да изведем Вердијем „Реквијем“ у директном телевизијском преносу, што се показало као добра одлука јер сам са Паваротијем након пар година остварио сарадњу и постао добар пријатељ.
Хоће ли публика имати прилику да Вас ускоро чује?
Наредних неколико месеци следи низ концерата у оквиру мини-турнеје коју организујем са мојом дивном супругом, Дијаном Мартинович, уз клавирску пратњу Косте Јевтића. Први концерти нас очекују 6. марта у Скупштини града Београда и 30. марта у Италијанском Институту за културу са почетком у 20 часова, након чега следе реситали у Новом Саду, Суботици и Нишу, на којима спремамо бројна изненађења и наступе гостију – младих певачких звезда из сваког од поменутих градова.
Концерте реализујемо у склопу пројекта „Интернационални мостови музике – Музика спаја и када све друго раздваја“, који је покренуло музичко удружење „AlegroNB“ из Београда, у сарадњи са Амбасадом Хрватске, под покровитељством градских општина градова домаћина и њихових културних центара.
Која дела нас очекују на репертоару и какав значај имају ови концерти за културну сцену Србије и региона?
Спремили смо изузетно разнолик програм који обухвата соло песме српских композитора: Петра Коњовића, Станислава Биничког, Стевана Христића, Константина Бабића, Милана Пребанде, као и хрватских аутора Доре Пејачевић, Ивана Зајца, Јосипа Хатзеа и Јакова Готовца. Оно што ове концерте издваја од осталих јесте њихов друштвеног-културни значај који је јединствен према својој контекстуалној и структуролошкој природи. Наиме, читав пројекат је допринос популаризацији демократских вредности, мира и помирења земаља Балкана, али истовремено и корак напред ка пројектима који промовишу такве, космополитске вредности кроз музику и уметност.
Разговор водила: Александра Лукић
