Чудне звери на провери

(Чудне звери на провери, Градско позориште „Семберија“ и позориштанце „Маслачак“, текст: Миливоје Млађеновић, режија: Давид Алић)

Обично при давању наслова приказима радимо једну некреативну ствар, а то је унакарадимо наслов онога што нам је тема да скренемо пажњу читаоцу не би ли већ у првом пасусу дознао шта смо то вајно упропастили. Овога пута остајемо при тачном наслову комада и у наслову приказа, јер управо такав какав јесте парадигма је свега онога што тај комад крије и чему се  гледаоци могу надати.

Главно је: може се уочити једна дивна особина бриге за текст. У оном некомерцијалном смислу да није само допадљив, да није само поучан, да има уза све поменуто јак нагласак на умјетничком. Категорија, нажалост, коју савремена продукција позоришта за дјецу подразумијева, бавећи се ефектима и самодопадљивим екскурсима у насилну другојачијост до класичног театра, изводећи позориште из домена умјетности у домен комерцијализације и декултурализације (скеч, имитација цртаног филма, пар сцена и незаобилазне спот-секвенце у којој гледамо глумиште како глуми дјечији хит сразмјерно трећини трајања укупног обраћања публици!)… Особина Млађеновићевих драмских текстова које је играло ГП ,,Семберија” јесте да су они са становишта развоја историје српске драме анахрони у поетичким потезима: на првом мјесту интертекстуалности, држања класика у фокусу и тематизовања умјетника, писаца на првом мјесту, то би они били постмодернистички, али ако идемо на један важан тренутак да средиште  „Комедије ометене у развоју“, „Голубијих времена“ и „Чудних звери на провери“ носи апсурд, (или ако не њега директно у другом комаду, „Голубијим временима“, оно искиданост хронотопа на бљесковите секвенце), а онда традиционалистички све три сведе у кружну композицију или варијабилни кружни свршетак онда видимо да Миливоје Млађеновић пише за савремену публику на двије разине, управо оне које одрекосмо на почетку! Прва је да забави, а друга да поучи, баш хорацијевски, али у оном кључном раму стилистике и поетике коју носи отешчалост форме, дакле истинског умјетничког доживљаја који завјетује трајност у гледаоцима.

Да забави: односно да апсурд као умјетнички најтежу методологију спроведе у равној линији. Линија апсурда није контрапункт који доводи до смијеха иако може, већ на првом мјесту да зачуди, изненади, споји неспојиво, али равном линијом (поново парадоксално!) да не слети, да се не сјарга у кич којем нити у позоришту нити у било каквом простору културе није мјесто. Ово је важно подвући, јер статус развоја Градског позоришта „Семберија“ има незгодан положај. Бијељина има традицију позоришне кулутре стару дуги низ година, од 1873. године када је у овом граду први пут играна позоришна представа, вишедеценијско прегнуће аматерског позоришта „Сцена“, a први пут, тек од прошле године, има и професионално позориште. Колико то мијења улогу и позицију публике? Да ли је овдје, коначно, публика на провјери, тачније на задатку? На задатку који поставља репертоар професионалног позоришта до публике висококвалитетних захтјева! Одговор је позитиван! Треба имати на уму да су на репертоару храбра играња „Сада није јули“ према тексту Ђорђа Костића и у режији Стефана Гајића, као и драмске поезије Љубомира Симовића „Гласови предграђа“ и ,,Морнар без компаса” Мике Антића у сценској адаптацији Валентине Видаковић, а да је капитална везрија Чеховљевог „Иванова“ у адаптацији и режији Давида Алића, називом ,,Иваново самоубиство” комад о којем ће се тек говорити, те у најави Вирипајев који нас чека на ускоро премијером. Но ,,Чудне звери на провери” је комад заслужује посебну пажњу јер је то прва премијера за најмлађе најмлађег позоришта Републике Српске.

Намијењен је публици од 7 до 107 година с тим да се одрасли засигурно не третирају као пратња, већ као стварна публика. И то је легитиман поступак у дјечијој књижевности особито савременој. Да наступа у двојном дискурсу као једна прича: визуелном и вербалном. Али да се тако и обраћа: одраслима и дјеци и то не дјеци у одраслима и одраслима у дјеци већ чистим категоријама! Па нису ли Јоца Шљокара, Вук Зечевић и Душко Ловчевић одрасли људи који се играју, можда су ипак животиње, можда су…? Марија Николајева у когнитивној наратологији бави се управо везама сликовница и позоришне и филмске умјетности. Синтетизам и синкретизам који захтијева сликовница има додира са позориштем и филмом, који одређене паароксизме форме догурује до ивице суштина које се отискују у свијести читаоца тако што га тјерају да живи читање. То би тачно значило у пракси: „Сликовнице не претпостављају усмену комуникацију како то чине позориште или филм иако оне свакако могу бити – и врло често и јесу читане наглас. Стварни читалац није пошиљалац у процесу комуникације, али је истовремено извођач, као глумац у позоришту или на филму, а прималац је ко-извођач, ко-читалац.“ (Николајева 2002:16) Отуда се Млађеновићев текст са аспекта књижевног драмског текста третира као истинско умјетничко дјело које је у стању да се обрати оволиком распону читалаца/гледалаца и да их све задовољи! Ако ништа друго: да збуни, да запита, да замисли, то је оно што изнова поставља питање улоге савременог театра! И оправда реанимацију театра апсурда, дакако! У крајњој линији остави могућност избора који ток преставе жели да прати те у улози којег стварног гледаоца жели бити. И опет је згодно дозвати сликовнице у паралелу: „…читатељ да би истражио и исцрпио могућности које му сликовница као приповјед нуди, мора проћи више читатељских стаза.“ (Наранџић Ковач, 2015:403) Ако бисмо ушли детаљније у анализу текста треба напоменути да је постмодернистички текст (рецимо да Млађеновић, завршава посмодерну  у драми и генерацијски и синтетички) захтијева да буде интертекстуални. Цитатност као таква је дисфункционална, ако није запретена на неочигледан начин, већ ако је цитатни садржај слијепљен и постаје интегрални дио текућег текста. Он има улогу да буде или препознат од стране стварног гледаоца у његовом пређем читалачком искуству  или да остави трага као ишчашење од текућег текста који може постати сјећање у будућем читалачком искуству као траг хиперпамћења. И то је више него маестрално урађено у надметању пјесничких умјећа три јунака који теку ову причу укруг од почетка до краја: Јоце Шљокаре, Вука Зечевића и Душка Ловчевића у поетским постигнућима цитата од Ршумовића до Бранка Миљковића. Оно мјесто у којем омаж антидрами, комаду апсурда Млађеновић даје Јонеску, јесте симиле свршетак варијације кружне композиције у којој ће се прича не завршити, већ циклично наставити као и у „Ћелавој певачици“, јунаци ће метанаративно размијенити улоге и почети комад наново. Па чак и овај композицијски тренутак је цитатно својство овог текста, а структурално врло близак дјечијој перцепцији стварности као непрестане игре, коју у понављајућем читању и теоријски можемо освијестити: ,,Понављање читања својствено је сликовници као што је својствено и свакој игри – игра је увијек једнака, а сваки пут другачија, те понављање игре зато има смисла.“ (Наранџић Ковач, 2015:403)

Допуну овога даје сјајни Давид Алић држећи линију мјере и склада. Ако је текст набијен, испреплетан, арс комбинаторија по себи, а режија је минималистичка да се добије мјера, која показује да елеганција још постоји. Пратећи цикличност обртаја у тексту Алић циклично обрће и сцену, јунаци прате кружно кретање и то у тачно одређеним тренуцима мијењају смјерове кретања, када сједају сједају да означе завршетак круга. Сјајна преломна сцена у којој пада мрак, и престаје игра тијела, а почиње игра ријечи, јер ноћ је доба причања, дијели комад двојно и појачава свеопшту симболику.

Сценографију и костимографију потписује Зоран Гернхардт Симић, и то апсолутно у кохеренцији са комплетном атмосфером бојевитог текста и сведене режије негдје на међи, управо са једне стране богатим елементима пуне сценографије до њеног фриволизовања пластичним јефтиним маскама које нису чак ни потрефљен лик животиње, а све у служби апсурда. Мноштво детаља, од предивног горостасног стабла са којег висе разне трице, идеје, али и инспирације које падају као пера са неба, до смјешних wanted плаката у којима се трага за јаретом или медом, не би ли гладни, вјечно глади пјесници коначно наситили стомаке (глад бескрајна, руке вечно празне! Крипто цитат, дакако!). Такође у духу криптоцитата је весели астал Лудог Шеширџије Луиса Керола!

Ненад Благојевић након година глуме за дјецу и уиграној комуникативости ка овој публици мало је рећи: пар екселанс! Да је комад тражио још турбуленција овај глумац би то изнио. Вања Кртолина ипак недовољно снађена у овој захтјевној улози, далеко слабија од својих партнера који су апсолуно погодили нит текста и ритам режије. Јарке преливе и обрте одлично је извео и Душан Ранковић, иако његова улога по себи има најшареније профиле. Особито је за похвалити окретност у гломазним костимима у којима дефинитивно нису били у својој кожи!

И да поучимо ако смо забавили и умјетнички објаснили нове дарове Градског позоришта „Семберија“: Игра… све је, напосљеку, игра.

Литература¹⁾

Ауторка: Јелена Калајџија