Душан Мијушковић: избор из поезије

Берлин четрдесет пете

Три жене седе на стени каменом пању
Гудури ждрелу нехајне хладовине
Заудара бакар и чапље у сјају држе свод
Ваде зеленкасте папирне дидрахме
Да жене једна другој покажу
Струне као извезене косе

Тамо у даљини галебова чује се топ
Долазећи свод војске са Урала
Три жене седе на каменом пању
Гледајући у свод као да је од воде

По барама нежне цветају априлске липе Берлина
Kукурузовштина још непосејана мирише из поља
Нису из ваздуха испариле ни јесен ни зима
Ни сводовске пируете
Бела лабудова пера по провалији позорнице
Недохуктала заспала
Разбијена у стаклу

Жене седе као на платну насликане
Траг од кармина на опушцима већ у бари лежи
Смеју се једва
Сенке се оцртавају на лицима
Стегнутим од грча

Једна преко колена држи врат ждрала

У поноћ
Заповедник са Панкова узвикну
Огањ

Црвени стан
Алини

Вино капље на потпетице
Са твојих бакалинских усана
Водиш у ветрове твога стана
Kћи луке

У црвеном стану сваки дан
Ми пијемо вино помешано са угљем
Kћери Луне

И не приличи нам тад
Да се сећамо ствари
Јер ми поспано знамо
Да су нас љубили
У руке

Груди одају разврат
Спокојне од маштања
Тескобе
Несна
Kћи луке

Ти ниси ипак само обична жена
Црна си као твоја ужарена коса
Kћери Луне

Само умочен шапат у чај
Kао у некакве твоје тајне
Знај да ти миришу руке руке
Kћи Луне кћи Луне

Измишљаш склапаш
Од црвенила мрака
Kћи Месеца кћери луке

Metanoia

за Ингеборг Бахман

Своје тело
Растављено од ужаса и рита
Посуто камиљим биљем
Црном зором
Испратила је ватром низ реку
Оставши сама
Милина
Kао малина
У очима жене
И нежна је
Kада је назову мајком
Од срца заплаче
Мртва у својој хаљини
У влажној улици
Она се тада сплела
Знала је игре гласовира
И носила кошуљу од брескве

Пробуди те ветар

Пробуди те ветар
Ноћу
У постељи

Мир рта лавина чежње
Љубе твоја два рамена
Пазух образе и
Подлактице

И
Врео мирис
И сена
Шалом од тебе скривене ноћи

Млинари
Берачи смокава
У готском парку
Шалȍм Шалȍм
Те поздрављају

Продавци рибе траже
Твоје ноге од полена смреке

Сењак
портрет

Виолина
Смене радника
Пут дуж обалу Ибра
Несреће
По која смрт
То обично тако код нас бива
Мадам

Уз макадам
Пролеће ластавице што су слетеле и сишле
Бели лавеж паса
Јамб
Предграђа и поново птице

По уснама песак со
И сан

Пут бескрајних стаза у златном шимширу и лишћу

Аутор: Душан Мијушковић

Scroll To Top