Неподношљива празнина: тумачење Лигетијевог Реквијема

Без претеривања се може рећи да је Реквијем који је мађарски композитор Ђерђ Лигети (György Ligeti) написао 1965. године један од, ако не и најпотреснији Реквијем икад написан. Унутар своје бескрајно разуђене фактуре која консатантно оставља слушатеља у једном стању опште дезоријентисаности, ово дело музички дочарава мрачне и застрашујуће сентименте достојне ужаса које је Харолд Ф. Лавкрафт описао у свом Некрономикону. Овај текст ће настојати да растумачи позадину иза стварања дела, као и да прикаже ауторов субјективни осећај при слушању истог.

Рођен 1923. године у Трансилванији, у породици високо образованих мађарских Јевреја, Лигети се већ током младалачког периода сусрео са најгорим злом који је људска врста изродила у забележеној историји, Холокаустом. Године 1944. он бива приморан да напусти своје образовање и да се прикључи бригади за принудни рад, док му родитеље одводе у Аушвиц, а шеснаестогодишњег брата у Маутхаузен. Од четворочлане породице преживели су само композитор и његова мајка. Касније, током комунистичког режима у Мађарској, притисци стварања униформне уметности су спутавали младог композитора, чија су дела неретко била забрањивана или делимично цензурисана. Иако он наставља са компоновањем у општеприхваћеном стилу, дела и замеци дела у којима његов уметнички credo долази до пуног изражаја остају закључана у фиоци.

Тек по бегу у Аустрију 1956. Лигетијев стваралачки занос узима свој пун замах, те он касније бива именован за гостујућег професора у Стокхолму, редовног професора на Хамбуршкој Високој Школи за музику и театар, као и за композитора америчког универзитета Стандфорд. У периоду од бекства па све до смрти он ствара своја најзначајнија дела, уклључујући Атмосфере, Лонтано, Реквијем и анти-анти-оперу Велики Макабр. Реквијем је завршен 1965. године на захтев Шведског Радија. Траје нешто краће од пола сата и у себи садржи четири става (Introitus, Kyrie, Dies Irae i Lacrimosa). Написан је за две вокалне солисткиње, симфонијски оркестар проширеног састава и хор који у другом ставу има чак двадесет самосталних вокалних деоница! У њему се активно примењују многе савремене технике, од специјалних ефеката и на моменте електронског призвука инспирисаног радом са Карлхајнцом Штокхаузеном, до микрополифоније, појма који је Лигети сам осмислио и први применио у пракси.

ЛИГЕТИ Ђерђ
ЛИГЕТИ Ђерђ

Но, сви ови елементи заједно обичном слушатељу ништа не значе. Оно што оставља утисак јесте превасходно неподношљив осећај празнине. За разлику од већине композиција савременог идиома, карактеристика бројних Лигетијевих дела није у ситној фактури, то јест у брзим покретима музике. Напротив, од самог почетка Реквијема он већински користи изразито крупну, успорену фактуру, нагомилавајући дуге ноте једне преко других у претежно дисонантним сазвучјима, мучећи публику осећајем нелагодности, тензијом придобијеном умртвљеношћу, и тихим звуцима који буде исконски страх. Такав осећај нагло прекида Dies Irае, који починје брзим климактеричним пасажима и представља краткотрајно претварање тензије у збуњене изливе недокучивих емоција, након чега се опет јавља спорија Lacrimosa, која својим одсуством онога што бисмо очекивали као логично разрешење, крај, оставља стрепњу да ће се ти болни шапати нама непознатог наставити довека. У средњовековном, догматичном контексту утеривања страха од смрти, ово је вероватно најуспешнији реквијем икад написан. За разлику од већине осталих, он приказује смрт као празнину која непрестано у себи накупља ништа и из себе избацује ништа. Као огромну пусту дворану у којој одјекују разговори нама недокучиви. У солипсистичком смислу, он приказује и живот као такав, само када би био огољен од маште и бесконачних лажи којима ум себе храни да би заборавио на своју усамљеност. Он чини да се заиста плашимо те кобне слике, коју нико не може да оповргне, слике крајњег идеалистичког света у ком постоји само један људски ум који је створио све остало.

То је оно што даје снагу овом делу. Страх од усамљености и бесконачене самоће, била она овоземаљска или надземљска, или истовремено и једно и друго.

Слушање овог Реквијема је, ма колико он у свом авангардном контексту био у први мах несхватљив, од изузетног значаја, јер омогућава спознају патње, како оне метафизичке, тако и оне реалне, отелотворене у хорору Холокауста. А управо је патња коју проживљавамо кроз уметност оно што нас катартички уздиже, челичи и доводи до сасвим нових разина постојања.

Аутор: Илија Сретеновић

Scroll To Top