Марија Васић: зашто је Он зажмурио на Штранду?

Марија Васић: Кад Бог зажмури (2017) и Писмо на шинама (2021)

Не говорим радо о својим доживљајима: ко је и сам био у логору, њему не морам ништа да објашњавам; а ономе ко тамо није био нећу моћи да објасним како ми је заиста било и како ми је још и сада.

Виктор Е. Франкл

Ако слободу сматрамо највећим идеалом човечанства, онда је пред нама и данас велики изазов. Светска пандемија вирусом изолованим 2019. године променила је арогантни 21. век. Време глобалне комуникације и достуности свих врста информација  учинило је да човечанство сматра да је истражило све и да нема непознатих углова света. Ипак, ако је веровати стручњацима, а ствар веровања је данас најдискутабилнија тема на свету, обичан слепи миш из једне пећине је блокирао свет и држао га у опсади пуне две године. Како било, слобода је озбиљно угрожена, а непријатељ невидљив.

О несхватљивом и непојамном губљену слободе, а затим и голих живота у име Зла од заборава вешто чува Марија Васић у својим књигама Кад Бог зажмури (2017) и Писмо на шинама (2021). Неговање културе сећања је обиљан и врло битан процес за постојање здравог друштва.1) Данас, пуних осамдесет година након леденог двадесет и првог јануарског дана 1942. године, још увек стојимо крај Дунава запитани да ли је могуће да је људско биће способно за такав ужас. Рација коју су Новосађани доживели тај дан, Чуружани дан раније и оно по чему је Штранд најстрашнија плажа – споменик, а вране изнад оближњег фудбалског терена биле сведоци те зиме, није био чин достојан човека, људскости, ичега што има било какаве везе са разумом и свешћу по чему се ми, људи, разликујемо од животиња, од звери. Обе књиге Марије Васић најбрижљивије чувају баш то новосадско, али и универзално сећање на то шта су мађарски војници учинили српском, ромском и јеврејском становништву или једноставно какво су зло људи чинили људима. Поред Рације, ауторка је годинама вредно и пажљиво прикупљала сведочанства, али и лична сведочења преживелих или чланова њихових породица, обликујући их у приче које је сабрала у две горепоменуте књиге. Нашло се међу ових седамнаест прича из књиге Кад Бог зажмури и двдесет и две приче из књиге Писмо на шинама сведочења о бруталним убиствима, белом диму Аушвица који је носио Кларину децу међу анђеле, о Јелици Јовандић и њених пет синова, о последњем дечаку Аушвица, о Еви Лави, о бебама Марти и Естер, о страшном страдању породице Макса Касовица и многих других. Велико је мајсторство сапети толику патњу у корице књиге кад она проваљује све ограде, нагриза душу и пита, стално и оштро пита свог читаоца – како је ово могуће?! Марија вешто и катарзичнио иде корак даље и од крхотина трајања које су остале преживелим  жртвама прелази у свет појамног и људског те преноси поруку да су ови људи успели да наставе да живе и да су поново научили да се радују „јер свет је мали за љубав која га покреће“ (Васић, 2017:69/70).

Марија Васић: зашто је Он зажмурио на Штранду?
Марија Васић: зашто је Он зажмурио на Штранду?

Виктор Франкл у својој књизи Зашто се нисте убили (2019) кроз сопствени искуство у Освјенћиму (Аушвиц) посведочио је како је развио потпуно нови егзистенцијалистички правац под именом логотерапија којим је хтео да помогне људима да нађу смисао живота након логора, а касније и људима који су преживели неке друге врсте ужаса, а посебно људима који су неизлечиво болесни. Франкл у свом делу тврди да су логор преживели углавном они који су знали и пронашли смисао свог живота.  „Када сам доспео у концентрациони логор у Освјенћиму, одузет ми је рукопис мог дела (Aerztliche Seelsorge), већ припремљен за штампу. Јака жеља да поново напишем тај рукопис сигурно ми је помогла да преживим све суровости логорашког живота. Када сам у логору оболео од тифуса, почео сам, на комадићима папира, да правим белешке помоћу којих ћу касније саставити рукопис ако доживим дан ослобођења. Сигуран сам да ми је то помогло да избегнем опасност слома.“ (Франкл, 2019:97).

Насловна прича прве књиге Кад Бог зажмури доноси повест о беби коју су родитељи понели са собом тог кобног јануарског јутра право пред стрељачки вод. Ауторка је бебиној мајци дала име Марта, али је кроз сведочења касније сазнала да се беба заправо тако звала и да се потврдила она латинска изрека omen est nomen. Кад је мајка схватила где су и зашто су их довели на Штранд, више није размишљала о смрти већ о животу. Брзо се окренула и додала свој најдрагоценији терет из наручја првој особи која је била у реду иза ње и послала дете у живот. У другој књизи ауторка допуњава сведочење да беба завршава у наручју свог деде Макса Касовица који је у том тренутку схватио да држећи унуку Марту више нема две кћерке и два зета који су већ били под ледом Дунава. Марта Флато је преживела и једини додир који је имала са својим родитељима је додир вечности кроз мутну воду Дунава.

Прича о Роберту Мартину је прича о човеку у коме је зло пробудило жељу за моћи захваљујући којој је постао злогласни Касапин са Телепа. Убијајући своје жртве на стадиону Новосадског атлетског клуба уживао је у улози убице глинених голубова. Ниједна жртва коју је голу натерао да трчи по стадиону му није промакла. Тих дана су само црне вране остале да сведоче оно што људи нису могли. Ауторка приче тврди да и данас гракћу над Лиманом.2) Виктор Франкл има слично сведочење о капоима у логорима који су врло пажљиво бирани међу самом логорашима и обично су били двоструко свирепији од самих стражара (Франкл, 2019:15). Човеков је избор како ће се понашати, тврди Франкл, јер и гасне коморе Аушвица је створио човек.

Једна посве другачија прича сведочи о хуманости и храбрости човека који је спасавајући групу од двадесет мађарских Јевреја у подруму Јодне бање жалио што их није спасио више из колоне која се из борског рудника запутила право у смрт у Црвенки. Новосадски лекар Душко Јовановић био је, са друге стране, бели анђео чија је душа створила симбиозу доброте са случајним душама логораша и изградио смисао од потпуног бесмисла (Васић, 2017:94).

Марија Васић: зашто је Он зажмурио на Штранду?
Марија Васић: зашто је Он зажмурио на Штранду?

Много оваквих сведочења крију ове две књиге Марије Васић која, такође, жали што ове све јесте историја Новог Сада чије су улице и обале окупане крвљу невиних, а да је она морала писати о њима јер како да пролази Грчкошколском и Милетићевом сваки дан, а да не погледа Меркура који је све то видео па и данас немо ћути (Васић, 2017:107).

Друга књига под насловом Писмо на шинама почиње сведочењу о страдању породице Макса Касовица те ће она и показати да је ауторка посебну пажњу посветила страдању баш ове јеврејске породице. Али насловна прича доноси и сведочанство да зло никада није једино и потпуно. Макс Касовиц се вратио са Штранда 1942. године са унуком у наручју, али није преживео воз за Аушвиц априла 1944. којим је отишао у вечност. Ипак, Макс је у сточном вагону успео да напише кратко писмо својој кћери Софији у Будимпешту и избацио га на шине негде између Новог Сада и Аушвица уз молбу да добри човек, који га пронађе, залепи маркицу и пошаље на назначену адресу. Писмо је стигло. Добри човек је постојао, а „нада је вечни сан будних…“ (Васић,  2021:37).

Марија Васић у другој књизи доноси и приче које се нису тицале само логора и новосадских страдања већ и неких других, али у вези са Другим светским ратом па тако имамо причу Мији Алексићу и страдању крагујевачких ђака, причу о Јеврејки Еви која се ослободила греха што је волела свог супруга више од живота, али о Оскару Шиндлеру, Теодору Ковачу, Шаулу Ладањију и Дунафалвијевом маршу.

Иако се другој књизи може упутити и озбиљна замерка да оставља утисак да ја написана у журби без много труда и освртања на стил и реченицу у књижевносм смислу, с друге стране се то, донекле, може оправдати и стварном журбом да се изнесу сећања оних који могу да сведоче у првом лицу, а њих је све мање живих на свету па нам је Марија Васић понудила више документарну грађу без много бављења списатељском техником, али ништа мање значајну и важну да се сећање на њу озбиљно однегује. Ако бисмо две поменуте књиге посматрали искључиво са становишта литерарних вредности, прва књига је знатно боља. Ипак, ако их вреднујемо са становишта сведочанстава о Холокаусту, што је ауторки и био превасходни циљ, онда је друга књига много значајнија. Фридрих Ниче тврди да се морамо сећати да би знали ко смо, а морамо заборављати да би постали оно што можемо постати. Избор шта ћемо памтити, а шта не, јесте један од облика оне драгоцене слободе коју смо помињали на почетку овог текста, а слободе се човек не сме одрицати ни по коју цену. Књиге Марије Васић сведоче управо о томе.

Ауторка: Маја Плавшић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 „Код сложеног демистификовања употребе прошлости увек треба имати на уму вишеструку испреплетеност личних, групних, спонтаних и планских механизама њеног искривљавања. Уз то, времена без дијалога сећања олакшавају заборав злочина и опроштај џелата. У њима друштвена амнезија, тј. губитак колективног памћења ствара црну рупу неодговорних. Има питања на које је немогуће одговорити, али је исто тако немогуће и не поставити их.“ И. Кертесз. Преузето са „Критичка култура сећања“ Теодор Куљић, електорнско издање Пешчаника, 30.6.2006.
2 Занимљиве су новије студије које се баве проучавањем понашања животиња те су стручњаци дошли до закључка да вране одлично памте лица и по неколико година (Gifts of the crow, John Marzluf and Tony Angell). На новосадском Лиману ратне 1942. године вране су могле да запамте стотине унакажених лица која су се срела са чистим Злом.
Scroll To Top