Ауторка књиге Јоана Батор, пољска публицисткиња и списатељица, стекла је популарност својим књигама Пешчани брег (2009) и Облакодалија (2010). По струци је културолог и филозоф. Роман Мрачно да скоро је ноћ донео јој је 2013. најпрестижнији пољску награду Нике. Београдски издавач Боока је прошле године објавила књигу код нас. Са корица вас посматра жена танких црта лица, са полуосмехом у црној кожној јакни, a књигу је вешто започела цитатом Бог се крије у детаљима, ђаво је свуда.
Необичан и тескобан роман. Брзо се чита и до краја држи пажњу у неизвесности, криминалистичка загонетка заузима средишњи простор. Анализом основног заплета, развија се клупко које нуди преглед ширег контекста. Пробија се од једне до друге мучне ситуације, приказује и анализира мноштво маргиналних ликова. Слободно могу рећи да је већина сцена колоритна, али само у тамним нијансама. Описи сиромашних квартова и њихових становника, опис давно напуштене родитељске куће са свим мирисима, оштећењима, траумама, само је позадина бескрајне неукорењености и летаргије главне јунакиње.
Занимљиво је што је централни лик новинарка (медији су ти који осветљавају, откривају, постављају права питања), која долази у свој родни град да истражује нестанак деце. Из тог средишта развијају се све споредне приче и враћају у њега. Преплиће се мрак нацистичких покоља, масакр црвене армије, потпуне религиозне залуђености и манипулације, мрак и говор мржње интернет форума. Временски прошлост је стално присутна у садашњости, али не јавља се будућност као концепт, чак ни на нивоу плана за сутрашњи дан. Можда је ту изузетак лик сестре Еве која је већ мртва, али стална сапутница главне јункиње. Ева је маштала о будућности и имала планове, видела је себе као глумицу. Пада ми на памет тумачење да је уметност осуђена на пропаст, лик који машта о уметности извршава самоубиство у адолесценцији. Као да читам поруку – будућност је у религиозном фатализма, а уметничке креације су ту да се самоуниште… а и шта би друго.
Све је оптерећено мржњом, перверзијом, неоствареношћу, поразом, људском ограниченошћу, поквареношћу и несагледивим мраком. Промакне по који осмех неког лика, уравнотеженост људске врлине, топлина саосећања ка другом/ближњем. Новинарка истражује, открива различите слојеве актуелне приче, мистерије свог несрећног детињства, старе квартове једног сиромашног рударског града, породице отете деце, старе познанике… укусе колача појединих у детињству са сестром Евом, страшну истину о својој породици. Радња романа се дешава под пољским снегом, пољском зимом. Дању се подједнако тешко сагледава ситуација као и ноћу.
Замак Ксјонж и приче о принцези Дејзи дају посебан оквир причи, измаглицу мистичности. Сам замак је присутан пре свега кроз своје тунеле, познате и непознате. Терен који га окружује је земља препуна костију, људских, поприште злочина, укрштање различитих сазнатљивих и несазнатљивих сила које вуку конце сцена из позадине (мачкари и мачкоједи као симболи две супротне силе, које су ту, али се не виде). Занимљив оквир мистерије добије се откривањем мачкара и мачкоједа – ко су они, шта раде, где су, шта им је сврха… Тихи су и присутни – једни деконструишу други санирају што се залечити може. Ова симболика – мачкара и мачкоједа је како споља тако и унутар човека, жене, детета, крвинка, манипулатора, жртве. Велики је квалитет текста што не даје црно-бела објашњења, не лепи етикете и жртва је крвниково дело и проналази своје жртве…
Мислим да свака етапа радње треба да се открије самостално, без набацивања занимљивих делова који би привукли читаце. Зашто? Изгубила би се тензија откривања, залажења у све мрачније просторе приче, а то је највећа предност ове књиге.
Укратко осећај и мисао са којом сам ја затворила последњу страницу је да истина ослобађа, она је неподношљива, али ипак ослобађа.
Ауторка: Милица Милић
