Као што је већ писано, религија као друштвена појава може имати функцију друштвене интеграције. Међутим, поред интегришуће функције унутар друштава и међу културно сличним друштвима, религија има и своју другу, могуће је рећи деструктивну страну.
Ако Маркс каже да је историја досадашњег друштва историја класних борби, ми ћемо ипак рећи да је историја ратовања заправо историја религијских сукоба. Овако нешто констатовао је и Семјуел Хантингтон пишући о сукобима цивилизација. Наиме, према њему, сви цивилизацијски сукоби у савременом свету биће узроковани не економским или идеолошким факторима, већ управо оним културним, а од којих је онај најзначајнији религија.
Овакви ставови врло су непопуларни у савременом друштву и врло су осетљива тема. О чему се заправо ради? Заправо, кроз историју људских друштава, религија је играла главну улогу у јавном животу и у друштвени живот била „упетљана“ у виду верске идеологије спровођене путем верских установа. Самим тим, утицај верских институција био је толико широк да се протезао кроз све сегменте друштава, што је најуочљивије у периоду средњег века. Све то утицало је и на развој културе, али и науке, историје уметности и слично. На тај начин, десетинама векова стварали су се различити културни дискурси карактеристични за различите групе друштава. То значи да је готово свуда у свету постојао неки културни дискурс, заснован на утицају религије. Све ово заправо је објашњење осетљивости теме и бројних осуда друштвених теорија које религију перципирају у деструктивном светлу.
Наравно, религију никако не треба посматрати као примарни узрок мржње, неспоразума и различитих врста сукоба. Она се у овим ситуацијама користи као повод, односно као оправдање различитих преференција различитих друштава. На пример, ратови су пре свега вођени из економских разлога, односно освајања извора природних ресурса, или чак проширења територије. У овим случајевима, религија је пре свега коришћена као средство мотивације људи за учешће у сукобу. Довољно је обратити пажњу на Крсташке ратове и осврнути се на њихову економску страну. Поред романтичних приказа часне борбе вођене вером, потребно је и запитати се: Колика је била материјална корист стечена Крсташким ратовима?
Поред оваквих примера, могуће је осврнути се и на Холокауст, као и друга масовна убиства народа који су били у сукобу са нацистичком Немачком. Оваква убиства и прогони били су могући успостављањем културне хегемоније нацистичке партије над немачким народом, а све то путем псеудонаучних доказа о супериорности аријевске расе, али и путем формирања новог вида религије од стране Хајнриха Химлера.
Најзад, неопходно је обратити пажњу и на све већи верски фундаментализам заступљен у савременом друштву. Борбе за природне ресурсе на истоку такође су оправдаване религијским убеђењима, а поред тога и бројни терористички напади.
Шта је заправо у питању?
Политички субјекти у сврху очувања друштвеног положаја и стицања ресурса користе религију као средство успостављања културне хегемоније, односно, Алтисеровски речено, имплементације идеологије. Појединац путем социјализације, односно прихватања доминантних вредности и норми одређеног друштва, прихвата и одређене пожељне религијске ставове и виђење другог. На тај начин, у друштву се успоставља таква клима да појединци перципирају чланове религијски различитих друштава на негативан начин, док себи сличне посматрају као пријатеље. Оваква перцепција другог корисна је приликом оправдања сукоба. Тако друштва борбу за ресурсима представљају као моралну и културно узроковану, док крајњи циљ сукоба остаје скривен. Са друге стране, појединци, припадници тих друштава сукоб заправо перципирају као културно узрокован, и у својој борби вођени су културним мотивима, односно, у овом случају религијским. Дакле, на тај начин, могуће је доћи до једног суштинског закључка: међудруштвени сукоби вођени су због контроле над ресурсима, али су сукоби између припадника тих сукобљених друштава културно узроковани од стране самих тих друштава.
Шта закључујемо?
С обзиром на горе изнете ставове, неопходно је из свега извући и одређене закључке. Наиме, као што је већ наведено, сукоби узроковани различитим верским опредељењима по природи су верски из перспективе појединаца који их воде. Из перспективе друштава која их воде они су економски. Када се у обзир узме та чињеница, долази се до основног закључка – током читаве људске историје небројене људске жртве створене у религијским сукобима настале су управо због економске користи политичких чинилаца. На основу тога могуће је и преформулисати Хантингтонове ставове, и закључити да ће се сукоби међу цивилизацијама ипак водити због економских преференција различитих друштава, али да ће сукоби међу појединцима током цивилизацијских сукоба бити културне, односно религијске природе.
Аутор: Немања Милошевић
