(Etide op. 4, Vladimir B. Perić, Kragujevac: Koraci, 2021)
Čini se, onome ko se prvi put suoči sa Etidama Vladimira Perića, da je izvesno poznavanje teorije i istorije muzike neophodno kako bi se razumevanje četrdeset četiri pesme u prozi upotpunilo. Na to ukazuju čak i paratekstualni elementi. Na samoj korici knjige ostavljen je zapis „Etide, no. 1, op. 73“ Šarla Danklaa, francuskog kompozitora i violinste. No, to je u izvesnom smislu i zamka. Perić i sam u svojevrsnom post-skriptumu, „Y-ključu“, pobraja numere, što klasične, što popularne, koje upravo i služe kao hermeneutički ključevi čitavoj zbirci. Poput Pavića, koji kada čitaocu otkrije ključ, sakrije bravu, autor Etida, reklo bi se, bravu uništava ili krije toliko vešto da se ona čini uništenom.
Ipak, Etide op. 4 nipošto nisu nerazumljive ili preterano hermetične. Jednostavno, neophodna su vantekstualna rešenja. Ispostavlja se, sasvim logično, da je pri čitanju Perićeve zbirke znatno korisnije književno znanje. U tom smislu, najveću pomoć pri odgonetanju pružila bi opsežna studija Bojane Stojanović Pantović, Pesma u prozi ili prozaida (Službeni glasnik, 2012). Dve opšte odlike forme prozaide posebno su relevantne, autorefleksivnost i ukidanje opozicije poezija:proza.
Autorefleksivnost, odnosno autorska samosvest o obliku i samom pisanju, eksplicitno se iščitava iz nekolicine primera, poput „(Ova prozaida postaje sve brža; sve je više elemenata u igri; semantičkih polja; sve mi je teže građu da organizujem, emocije da izbalansiram; forma puca, raspada se, reči se izlivaju…)“ (28). Tekstualna svest o tekstu pogodna je da bi se uspostavila i autorova svest o autoru. Etide op. 4 predstavljaju zbirku ispovednih, (auto)biografskih prozaida. Prva pesma u prozi predstavlja i prvu godinu ovog eksperimentalnog letopisa, hiljadu devetsto sedamdeset šestu. To je ujedno i godina rođenja Vladimira Perića. No, ne postoji nikakav razlog zbog kog bi se Etide op. 4 mogle ili pak morale čitati kao autobiografski zapisi. Sam implicitni autor svestan je od jedanaeste godine postojanja svojih dvojnika („moj prvi doppelgänger“). Vladimir B. Perić tek bi mogao biti jedan od njih.
Biografske činjenice se veoma uspešno mistifikuju. Imena postaju simboli. Lična književna istorija započinje intertekstualne igre. „Koraci“ se transformišu u glagol. Stvarni život postaje semantičko polje. Saberu li se, u pavićevskom računu, 1976 i 44 dobiće se 2020, poslednja godina sentimentalne hronike. U njoj se najbolje uočava Perićeva značenjska razigranost. Ako je stvarna godina bila obeležena pandemijom koronavirusa, poslednja će prozaida koronu razumeti isključivo kao muzički simbol. I pored postojanja značajne interpretativne mogućnosti, autor je potpuno svesno marginalizuje. U njegovom muzičkom dnevniku interpretacija je sekundarna. Primarno je duboko osećanje nostalgije.
Druga formalna osobina prozaide, ukidanje opozicije između proznog i stihovanog teksta, predstavlja u Etidama i jednu od ključnih tema. Prozaida, kao androgina forma, omogućava svom lirskom (prozaidskom) subjektu da i sam bude androgin. Upravo se androginom završila i prva, odnosno nulta, kako ju je u pogovoru Svetlana Rajičić Perić nazvala, zbirka pesama Vladimira Perića, Elipse: „Elipse se pune. / Androgin u pulsu. / Krug smo“. U Etidama je to pulsiranje znatno primetnije, čak i opasnije. Ono na trenutke potpuno razara formu. Subjekat postaje neko drugi, istovetan sebi: „… ja sam ti ti si ja. Igramo se: menjamo glave, ruke, noge, jezike, predstavljamo se u množini, obraćaju nam se u jednini“ (29). Jezik više nije pogodan da ispravno imenuje takvo stanje. Subjekat i objekat se razilaze; prozaida se dezintegriše i sama regeneriše.
U izvrsnim tehničkim, pa i misaonim eksperimentima, emotivnost i bogatstvo sadržaja nimalo nisu zapostavljeni. U hronološki poređanim prozaidama uspostavlja se na trenutke i mikronarativ koji ih povezuje u koherentnu celinu. Da bi Etide op. 4 postale svojevrstan roman u pesmama u prozi, neophodno je najpre rekonstruisati i život četrdesetčetvorogodišnjeg ljubitelja muzike. To nimalo nije lak posao. Čitave godine date su u svega par rečenica, neretko nejasnih, maglovitih, isprekidanih. Etide su stoga i dadaistička antibiografija čiji autor intencionalno razara ključne životne trenutke. To je autor koji sebe misli, sebe uništava, sebe umnožava i sebe srećno ukida kako bi postao androgin.
Sve ostale činjenice dobijaju epizodni karakter, a Etide op. 4 postaju na izvestan način slične Harmsovim Slučajevima. Eliptinost, primetna aforističnost i iznijansirani humor zbirku čine veoma interesantnom i na površnom planu, na nižem nivou tumačenja, rečeno Ekovom terminologijom. Etide zaista i jesu delo koje se otvara na brojim nivoima. Njihova zagonetnost čitaoca i poziva da neimonovana lica i nacrte događaja ulanča u čvrst notni zapis, u četrdeset četiri takta, završena znakom za ponaljanje, gramofonom i pisaćom mašinom koji zbirku prstenuju.
Na samom kraju, treba dešifrovati i naslov. Uz svest da naslov intermedijalno upućuje na određene kompozicije, treba bliže ispitati i sam smisao reči „etide“. U leksikografskoj odrednici Rečnika Matice srpske etida se definiše kao „instrumentalna kompozicija za tehničko vežbanje“. Time se jasno uspostavlja i autorski odnos prema zbirci. Ona je prvenstveno tehnička vežba. No, nju ne mora nužno komponovati onaj ko je vežba. Da li su onda Etide op. 4 stilska vežba uobličavanja životne građe, eksperiment sličan Stilskim vežbama Rejmona Kenoa? Da li je ova knjiga vežba za čitaoca naviknutog na tradicionalnije forme? Jesu li ove prozaide misaona vežba izvođenja sebe samog, zbirka pokušaja da subjekat misli sebe, da subjekat bude subjekat? Odgovor na sva pitanja je nedvosmisleno da. Ipak, Etide op. 4 su i znatno više od toga.
