Владимир Перић и музички аутодиктат

(Етиде оп. 4, Владимир Б. Перић, Крагујевац: Кораци, 2021)

Чини се, ономе ко се први пут суочи са Етидама Владимира Перића, да је извесно познавање теорије и историје музике неопходно како би се разумевање четрдесет четири песме у прози употпунило. На то указују чак и паратекстуални елементи. На самој корици књиге остављен је запис „Етиде, но. 1, оп. 73“ Шарла Данклаа, француског композитора и виолинсте. Но, то је у извесном смислу и замка. Перић и сам у својеврсном пост-скриптуму, „Y-кључу“, побраја нумере, што класичне, што популарне, које управо и служе као херменеутички кључеви читавој збирци. Попут Павића, који када читаоцу открије кључ, сакрије браву, аутор Етида, рекло би се, браву уништава или крије толико вешто да се она чини уништеном.

Ипак, Етиде оп. 4 нипошто нису неразумљиве или претерано херметичне. Једноставно, неопходна су вантекстуална решења. Испоставља се, сасвим логично, да је при читању Перићеве збирке знатно корисније књижевно знање. У том смислу, највећу помоћ при одгонетању пружила би опсежна студија Бојане Стојановић Пантовић, Песма у прози или прозаида (Службени гласник, 2012). Две опште одлике форме прозаиде посебно су релевантне, ауторефлексивност и укидање опозиције поезија:проза.

Ауторефлексивност, односно ауторска самосвест о облику и самом писању, експлицитно се ишчитава из неколицине примера, попут „(Ова прозаида постаје све бржа; све је више елемената у игри; семантичких поља; све ми је теже грађу да организујем, емоције да избалансирам; форма пуца, распада се, речи се изливају…)“ (28). Текстуална свест о тексту погодна је да би се успоставила и ауторова свест о аутору. Етиде оп. 4 представљају збирку исповедних, (ауто)биографских прозаида. Прва песма у прози представља и прву годину овог експерименталног летописа, хиљаду деветсто седамдесет шесту. То је уједно и година рођења Владимира Перића. Но, не постоји никакав разлог због ког би се Етиде оп. 4 могле или пак морале читати као аутобиографски записи. Сам имплицитни аутор свестан је од једанаесте године постојања својих двојника („мој први doppelgänger“). Владимир Б. Перић тек би могао бити један од њих.

Биографске чињенице се веома успешно мистификују. Имена постају симболи. Лична књижевна историја започиње интертекстуалне игре. „Кораци“ се трансформишу у глагол. Стварни живот постаје семантичко поље. Саберу ли се, у павићевском рачуну, 1976 и 44 добиће се 2020, последња година сентименталне хронике. У њој се најбоље уочава Перићева значењска разиграност. Ако је стварна година била обележена пандемијом коронавируса, последња ће прозаида корону разумети искључиво као музички симбол. И поред постојања значајне интерпретативне могућности, аутор је потпуно свесно маргинализује. У његовом музичком дневнику интерпретација је секундарна. Примарно је дубоко осећање носталгије.

Друга формална особина прозаиде, укидање опозиције између прозног и стихованог текста, представља у Етидама и једну од кључних тема. Прозаида, као андрогина форма, омогућава свом лирском (прозаидском) субјекту да и сам буде андрогин. Управо се андрогином завршила и прва, односно нулта, како ју је у поговору Светлана Рајичић Перић назвала, збирка песама Владимира Перића, Елипсе: „Елипсе се пуне. / Андрогин у пулсу. / Круг смо“. У Етидама је то пулсирање знатно приметније, чак и опасније. Оно на тренутке потпуно разара форму. Субјекат постаје неко други, истоветан себи: „… ја сам ти ти си ја. Играмо се: мењамо главе, руке, ноге, језике, представљамо се у множини, обраћају нам се у једнини“ (29). Језик више није погодан да исправно именује такво стање. Субјекат и објекат се разилазе; прозаида се дезинтегрише и сама регенерише.

Владимир Перић. Етиде оп. 4
Владимир Перић. Етиде оп. 4

У изврсним техничким, па и мисаоним експериментима, емотивност и богатство садржаја нимало нису запостављени. У хронолошки поређаним прозаидама успоставља се на тренутке и микронаратив који их повезује у кохерентну целину. Да би Етиде оп. 4 постале својеврстан роман у песмама у прози, неопходно је најпре реконструисати и живот четрдесетчетворогодишњег љубитеља музике. То нимало није лак посао. Читаве године дате су у свега пар реченица, неретко нејасних, магловитих, испрекиданих. Етиде су стога и дадаистичка антибиографија чији аутор интенционално разара кључне животне тренутке. То је аутор који себе мисли, себе уништава, себе умножава и себе срећно укида како би постао андрогин.

Све остале чињенице добијају епизодни карактер, а Етиде оп. 4 постају на известан начин сличне Хармсовим Случајевима. Елиптиност, приметна афористичност и изнијансирани хумор збирку чине веома интересантном и на површном плану, на нижем нивоу тумачења, речено Ековом терминологијом. Етиде заиста и јесу дело које се отвара на бројим нивоима. Њихова загонетност читаоца и позива да неимонована лица и нацрте догађаја уланча у чврст нотни запис, у четрдесет четири такта, завршена знаком за понаљање, грамофоном и писаћом машином који збирку прстенују.

На самом крају, треба дешифровати и наслов. Уз свест да наслов интермедијално упућује на одређене композиције, треба ближе испитати и сам смисао речи „етиде“. У лексикографској одредници Речника Матице српске етида се дефинише као „инструментална композиција за техничко вежбање“. Тиме се јасно успоставља и ауторски однос према збирци. Она је првенствено техничка вежба. Но, њу не мора нужно компоновати онај ко је вежба. Да ли су онда Етиде оп. 4 стилска вежба уобличавања животне грађе, експеримент сличан Стилским вежбама Рејмона Кеноа? Да ли је ова књига вежба за читаоца навикнутог на традиционалније форме? Јесу ли ове прозаиде мисаона вежба извођења себе самог, збирка покушаја да субјекат мисли себе, да субјекат буде субјекат? Одговор на сва питања је недвосмислено да. Ипак, Етиде оп. 4 су и знатно више од тога.

Аутор: Лазар Букумировић

Scroll To Top