ЖИВОТ ЈЕ ДУГ
И кажи ми, добро: шта нас то раздваја,
И шта ти то не дâ да ми опет хрлиш;
Шта те то спречава да мене загрлиш,
Шта те то не пушта да се са мном спајаш.
Објасни ми сенке дубље и од мојих,
Уведи ме слободно у најцрњи мрак;
Боље ми је у бездану бити твој ђак
Него да се врхом својим пуст соколим.
Кажи шта бих теби још могао да дам,
Живот није кратак, дуг је и напоран –
Ја бих теби себе дао што остало;
Ти пажљива буди, ал’ ме не одреци,
Љубави се неће стидети ни преци –
Загрли ме начас, спаси ме бар мало.
* * *
ПЕСМА О УГЉУ
Пред зиму, увек,
угљеви неки
под планинама стрепе.
Мрсне им душе камне
цврче
сенкама злокобних пећи.
Збијени јежеви без бодљâ,
браћа угљи,
ослушкују ход рударâ.
И црнилом лепљивим
приањају уз женке
у последњој страсти.
Пред зиму, увек,
угљеви неки
тужним се шапатом бодре;
Путују мрачним адским
вагоном
на своје пламене одре.
* * *
СУНЧЕВ ВИР
С лешева скинуо накит, од одеће
што ваља; пред сваким се, ех, реда ради
прекрстио; и, покисô сав, у нади
да штете нема, отишô у звереће
очи шуме, што једина трун у око
не трепнув да прими уме; будне главе
биљâ зборе; ноћ: довикују се траве –
брегови свађају се горе, високо;
вода хучи, шушти, камење се гласа,
нема ноге путникове да таласа,
да се звери прену, поплаше ил’ крену;
дивљина је жива, трепери у мраку,
иди тамо, скочи у небеску раку –
нек’ ти сва дивота мрак сведе у зену.
* * *
САРАСВАТИ
Знам, твоја сам била, ал’ не признајем то,
Крупне речи неће зборит’ Сарасвати.
Знам: теби сам била и дете и мати.
После мене ти ћеш заувек бити гô.
Ал’ то што ме знадеш не схвати кô клетву,
И кад патиш за мном, ти осетићеш мир.
Храст сам на којем ћеш довека бити жир.
Бићеш плод усахнô што дочека сетву.
Ти тек некад назреш оно што ја видим,
Ти само наслутиш чега се ја стидим –
Мушкарац си и не знаш шта је стварно свет.
Богиња сам, па шта, једно ја те молим:
Немој заборавит’: и таквог те волим,
Окрени се за мном ти као сунцокрет.
* * *
ЧУВАШ МЕ
Недостајеш ми
Колико има људи на овоме свету којима недостајеш
Можда их има много, можда мало, можда их и нема
Али мени недостајеш
Знаш кад ти неко каже
Да му недостајеш
А ти ме чуваш
И чуваш
И чуваш од себе
А ти ме чуваш
Од себе
Недостајеш ми
Недостаје ми све чега се сећам
И све што нисам најбоље упамтио
Враћам ти се као да време не постоји
Као да је простор корак један био
Недостајеш ми
А ти ме склањаш
И склањаш
И склањаш од себе
А ти ме склањаш
Од себе
Недостајеш ми
Увек си ходала на прстима
Да странце не пробудиш
Говорила си: лица су странаца зла
У кревету си се ширила
Рукама и лицем и грудима
Ишла ка другој ивици
На стомаку спавала као и ја
Вероватно смо Богу личили на две
Жртве суноврата
Али ја сам се будио и гледао те како освајаш
Кревет и сан
И хватао те и покривао
Недостајеш ми
А ти ме чуваш
И чуваш
Чуваш ме од себе
Ти ме чуваш
Од себе.
Аутор: Владимир Д. Јанковић
