Владимир Б. Перић: Џезерске синкопе (интервју)

Владимир Б. Перић рођен је 1976. године у Шапцу. Докторирао је 2013. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Има научно звање научни сарадник. Уређује часопис Кораци. Члан је жирија за књижевну награду Меша Селимовић. Ради као професор српског језика и књижевности у Музичкој школи „др Милоје Милојевић“ у Крагујевцу. Објавио је следеће књиге: Елипсе (2015), Егзегезе I (2018), CLIL – амбијент и пројекат у настави српског / енглеског језика и књижевности (2020) и Етиде оп. 4 (2021).

(Биографска белешка преузета је из песничке књиге Етиде оп. 4, Кораци, Крагујевац 2021)

Шта за Вас значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

Поезија је дубокоинтимни начин сагледавања стварности. Њено настајање је за мене тешко, споро и јако. У тренуцима стварања сопство се често доводи пред искушење распада. Настала тако као импулс искрености и промишљености поезија постаје жива и способна да утиче на друге људе, да буди саосећање и распламсава емоције других. Налазим се на аксиолошкој линији која мали број песама, стихотворења, сматра поезијом. Нажалост, поезија је данас потцењена јер се њена комплексност не уклапа у оквире све бржег и све површнијег дигиталног света.

Да ли себе сматрате младим песником? Шта значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Крајем 90-их година прошлог века, као новосадски студенти српске књижевности уређивали смо часопис „Стање ствари“. На трибини „Куда иде српска периодика“, коју смо организовали на тадашњој Трибини младих, поставили смо питање „Како неко ко има четрдесет година може бити сматран младим писцем?“. Из перспективе некога ко има 45 година, ствар, наравно, изгледа другачије. Ако кренем од изреке „душа је млада“ онда могу да закључим да докле год има књижевног елана у писцу, он је „млад“ писац. Када почне да се понавља, рециклира, онда то значи да његове песме не прате брзину његовог живота – те песме су троме, беживотне, бледе, „старе“. Војислав Деспотов има песму која почиње са „Ви сте информатори – ми смо информлади / садашњост је скица а будућност план / (…)“ тако да су опозити младо/старо врло релативни. Они се могу користити као оријентир, никако као искључиви детерминизам.

Након авангардне песничке збирке Елипсе, објавили сте књигу (симболистичких) прозаида Етиде оп. 4. Постоји ли нека веза између наслова ових књига; могу ли елипсе да буду етидичне, јесу ли етиде елиптичне? Прва рецепцијска помисао је могућност да се Етиде оп. 4 читају као елипсе (у фигуралном значењу) за приповетке или предрадње, тј. вежбе за роман?

Осим звучности, између ове две књиге постоји веза заснована на фрагментарности и на органској повезаности. Обе су хронолошке – Елипсе прате књижевни, поетички развој (1994-2014) а Етиде оп. 4 музички развој лирског субјекта (1976-2020). Прва књига свој наслов оправдава у одабиру једне песме за сваку годину стварања а друга представља полифоне „вежбе“ у чију партитуру улази аутобиографска, теоријско-музичка, прозаидска, интертекстуална и популарно-музичка линија. Лирска проза свакако представља корак између поезије и приче, приповетке односно романа у некој перспективи.

Етиде оп. 4. Владимир Б. Перић.
Етиде оп. 4. Владимир Б. Перић.

Наслов Ваше најновије песничке књиге је врло занимљив, посебно ако имамо у виду песму „Етида“ Ивана В. Лалића из Страсне мере (1984). Традиција музички образованих песника, који су обогатили поезију управо том инспирацијом, достиже естетску пуноћу и у поезији Станислава Винавера (нпр. у раним песмама „Adagio“, „Scherzo“) и код Владана Деснице у Слијепцу на жалу (1956). Да ли је неопходно да читалац буде музички образован како би читао такву поезију? Да ли су музичке могућности на плану српске поезије занемарене и има ли занимљивих примера изван оквира српске књижевности?

Некад се музика површински – метафорично или метонимијски наноси на основни смисао песме и ту захтеви за музичком образованошћу нису велики. Када је реч о жанровским или структурним утискивањима музике у ткиво песме, где се, рецимо, делови песничког циклуса функционишу као ставови свите, на пример, или као ставови концерта – ту је пожељно да читалац буде музички образован. Онда би песму могао музички схватити као композицију. Примера за музичке оквире и музичке структуре књижевности има доста. Читав симболизам је надахнут музиком али и нека дела попут романа Олдоса Хакслија Контрапункт (1928), романа Хермана Хесеа Игра стаклених перли (1943) или романа Томаса Мана  Доктор Фаустус (1947). Неки од савремених српских песника реферишу ка музици као рецимо Драган Јовановић Данилов збирком Кућом Бахове музике (1993), Драган Бошковић књигом The Clash (2016) или Мирослав Алексић Арапским капричом (2020). Могућности за интермедијално истраживање у овом домену су бројне и свакако се не исцрпљују са једном написаном књигом.

У Вашим прозаидама музика укида категорију времена, тј. представља прустовску медленицу која субјекту омогућава да се креће кроз прошлост. „О, да ми је да се пробудим уз грамофон и писаћу машину! Нека буде 1976-а! И би 1976-а!“ прве су еуфоричне, екскламативне и божански интониране речи књиге, којима се субјект враћа у годину песниковог рођења. Да ли се музика (грамофон) и књижевност (писаћа машина) мистички стапају у књизи и проговарају унисоним гласом?

Грамофон и писаћа машина су део личне рефлексивне и рестауративне носталгије. Иако грамофони и данас постоје, као реликти чежње, грамофон о коме говорим је „Tosca 5“ купљена годину пре мог рођења, док присуство писаће машине представља одсуство тастатуре, рачунара, електронске комуникације, друштвених мрежа, дигиталног доба, несагледиво убрзавајућег друштва. Поменуте метонимије музике и књижевности су неодвојиве у ткиву ове књиге и узајамно се подстичу. Време је, како је примећено, врло важна категорија. Проговор о њему представља покушај да се, бар у домену илузије, психичког доживљаја протока времена, оно заустави јер је заправо индикатор наше пролазности, коначности. Фикција нам омогућава да се по временској оси крећемо како год желимо и да се играмо илузијама, а оне настају када се носталгија доживљава и промишља.

У етиди 11 спомиње се Брухов концерт у g-moll-у, који делује као фина алузија на Брухов концерт за виолину и оркестар из Хазарског речника. Виолиниста Милорад Павић је музички слој романа подредио аутопоетици, па је инструмент заправо сигнал за његове поетолошке мисли и питање људске душе. Да ли се музика може метапоетски схватити, колико би то питање било апстрактно и деликатно, као и, са њим скопчано, метафизичко питање душе?

Ово је стварно чудна подударност. Брухов концерт у g-moll-у у одредници „Сук др Исајло“ изводи виолиниста „без звука“. Пијанисткиња и виолиниста у етиди 11 виде своју изведбу у будућности (звука такође нема), а сами знамо како се Павић кретао у времену у свом роману. Поседујући и музичка и књижевна искуства ми „несвесно“ комуницирамо са ауторима које смо некада читали. Идеје круже без свести о кружењу.

У Етидама музика је неодвојива од душе и јаких емоција. У етиди 12 описан је страх од уништења инструмента, који сам имао, као виолиниста, више пута на срећу да искусим у сну. Сузе, јежења, неизрециве јаке емоције које обузимају психу човека и гурају је у стања налик трансу, само су неке од последица које музика производи. Музичари нотни запис називају текстом, а он има своје „хоризонтале“ (мелодијске и ритмичке линије) и „вертикале“ (хармонске спојеве и контрапунктска кретања). Када третирамо књижевни текст као партитуру онда имамо захтеван задатак пред собом. Живот треба укомпоновати јер се он креће између дисхармоније и хармоније, какофоније и полифоније. Компоновање онда и јесте метапоетички књижевни појам.

Владимир Б. Перић. Фото: Народна библиотека
Владимир Б. Перић. Фото: Народна библиотека “Вук Караџић” Крагујевац.

У 26. етиди апострофира се булгаковљевска „пета димензија“. Да ли је простор музике заправо и простор Ваше куће, простора у коме је све фантастично могуће? У 32. се „могући светови урушавају у један, а ја сам срећан пресрећан“. Да ли је кућа сабиралиште свих „могућих светова“?

Пета димензија се односи на животне изборе. Бирајући простор, град у коме ће живети, субјекат бира и своју кућу, коју схватамо вишесмислено. Кућа је симбол сигурности, интиме, породичног језгра али је и простор сећања. Чак се у појму „камерна музика“ налази спој собе и музике и која је испуњава. Ако се музика асоцијативно доживљава преко слика онда те слике могу да творе један хибридни простор који је и простор душе. Музика јесте један од могућих светова посебно када је носталгично чврсто везана за писца. Кућа је у Етидама оп. 4 и књига са 44 собе са различитим мелодијама у потексту, са 44 различита света које повезује један лирски субјекат који се непрекидно трансформише. У том „универзуму“ описани су и они светови који су потенцијално били могући. Кућа као текстленд, кућа од текста, јесте за аутора сабиралиште „могућих светова“.

Откуда толико интензивно, како научно, тако и уметничко интересовање баш за дадаизам?

Даду сам случајно открио на другој години основних студија. Антологија дадаистичке поезије, коју је приредио Бранимир Донат, била је „Пандорина кутија“ за многе текстове које сам касније написао – и белетристичке и научне. Схватио сам тада да је дада-дух екстремно креативан, пун неочекиваних обрта и да је антиестаблишментски настројен, а то је нешто што је мени тада било изузетно сродно и што ме је подстицало да на свет гледам другачијим очима. Нови Сад је, штавише, био град у коме су Драган Алексић и други дадаисти извели своје „матинеје“. И сâм сам се бавио перформансима током студентског периода. Дада ме је пратила и током постдипломских магистарских али и докторских студија. Дада је као појава од велике важности за развој уметности јер укида бинарну опозицију центра и маргине у сваком смислу омогућавајући нову креацију након деструкције свега овешталог. Дада је преко своје дадасофије, филозофије у духу принципа „anything goes“, или како би то Алексић рекао „какотедрагости“, на неки начин антиципирала постмодерну, као сабирну тачку свих поетика али и као њену црну рупу. Привлачност даде лежи у њеном виталном цинизму.

Да ли домаћи књижевни критичари довољно прате, адекватно описују и, најпосле, успевају да подстакну својим текстовима на читање песничких књига? Какво је Ваш искуство као уредника врло динамичног и сеизмографски виталног часописа Кораци?

Књижевна продукција је, чини ми се, на годишњем нивоу све обимнија тако да је све теже имати неку јаснију слику о њој. Читање је, нажалост, доста ређе од писања. Улога књижевних критичара је свакако да усмере читалачку пажњу на одређене наслове преко критичких текстова који су аргументовани и вредносно поткрепљени. Књижевна критика је књижевно-научна дисциплина и тако би требало и да се научно бодује. Онда бисмо имали више стручног мишљења у овом домену и више би се људи бавило истинском књижевном критиком. Уређивање „Корака“ ми је омогућило да ступим у везу са већим бројем књижевних критичара свих животних доба од којих су неки и писци и научници. Часопис је део књижевне заједнице и преко њега пулсирамо између градова и комуницирамо са различитим генерацијама писаца. Периодика је, како простор за афирмацију, тако и печат времена, односно место уписивања сопственог рада у завичајне и шире, (интер)националне оквире. Часописи су тако део историје књижевности и места у којима можемо за разне потребе (научне, уметничке) да откријемо изненађујуће много тога.

Које бисте српске песнике препоручили као врхунске? Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

Тешко је издвојити и песме и песнике. Могу само рећи да су у случају Етида оп. 4 од српских песника на мене доста утицали Станислав Винавер, Милош Црњански, Драган Јовановић Данилов и Драган Бошковић. Њих свакако и препоручујем. Елиптично изражавање како у првој књизи тако и у овој је под великим утицајем Васка Попе а неки песници попут Ивана В. Лалића свој утицај су, поред свог песништва, проширили врло упечатљиво и на простор превода односно препева. То се у Етидама и види преко утицаја француских симболиста, Малармеа, пре свега. Могу издвојити Бодлерове „Везе“ као програмску песму која пева о трансцеденалној неухватљивости смисла живота или Десничину „Умује мудрац на сунцу“ која нам слика једноставност свођења комплексних животних рачуна, мирење са пролазношћу и ослобађање од свих трудова земаљских. Но, ипак више волим да песму посматрам у склопу целине коју чини циклус односно збирка. Веће је умеће конструисати простор песничке књиге но песму саму. Она доминантно не израста с намером, но претежно спонтано. У спонтаности се, након добро „испеченог“ песничког заната, који захтева много, много читања, налази ветар за наше ауторске пловидбе поезијом.

Разговор водила: Јелена Марићевић Балаћ

Scroll To Top