Vladimir B. Perić rođen je 1976. godine u Šapcu. Doktorirao je 2013. godine na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Ima naučno zvanje naučni saradnik. Uređuje časopis Koraci. Član je žirija za književnu nagradu Meša Selimović. Radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Muzičkoj školi „dr Miloje Milojević“ u Kragujevcu. Objavio je sledeće knjige: Elipse (2015), Egzegeze I (2018), CLIL – ambijent i projekat u nastavi srpskog / engleskog jezika i književnosti (2020) i Etide op. 4 (2021).
(Biografska beleška preuzeta je iz pesničke knjige Etide op. 4, Koraci, Kragujevac 2021)
Šta za Vas znači poezija? Šta poezija budi u čoveku? Koje je njeno mesto u svetu danas?
Poezija je dubokointimni način sagledavanja stvarnosti. Njeno nastajanje je za mene teško, sporo i jako. U trenucima stvaranja sopstvo se često dovodi pred iskušenje raspada. Nastala tako kao impuls iskrenosti i promišljenosti poezija postaje živa i sposobna da utiče na druge ljude, da budi saosećanje i rasplamsava emocije drugih. Nalazim se na aksiološkoj liniji koja mali broj pesama, stihotvorenja, smatra poezijom. Nažalost, poezija je danas potcenjena jer se njena kompleksnost ne uklapa u okvire sve bržeg i sve površnijeg digitalnog sveta.
Da li sebe smatrate mladim pesnikom? Šta znači „poezija mladih“? Da li, kada je reč o poeziji, kategorije poput „staro“, „mlado“, novo“ i sl. imaju smisla?
Krajem 90-ih godina prošlog veka, kao novosadski studenti srpske književnosti uređivali smo časopis „Stanje stvari“. Na tribini „Kuda ide srpska periodika“, koju smo organizovali na tadašnjoj Tribini mladih, postavili smo pitanje „Kako neko ko ima četrdeset godina može biti smatran mladim piscem?“. Iz perspektive nekoga ko ima 45 godina, stvar, naravno, izgleda drugačije. Ako krenem od izreke „duša je mlada“ onda mogu da zaključim da dokle god ima književnog elana u piscu, on je „mlad“ pisac. Kada počne da se ponavlja, reciklira, onda to znači da njegove pesme ne prate brzinu njegovog života – te pesme su trome, beživotne, blede, „stare“. Vojislav Despotov ima pesmu koja počinje sa „Vi ste informatori – mi smo informladi / sadašnjost je skica a budućnost plan / (…)“ tako da su opoziti mlado/staro vrlo relativni. Oni se mogu koristiti kao orijentir, nikako kao isključivi determinizam.
Nakon avangardne pesničke zbirke Elipse, objavili ste knjigu (simbolističkih) prozaida Etide op. 4. Postoji li neka veza između naslova ovih knjiga; mogu li elipse da budu etidične, jesu li etide eliptične? Prva recepcijska pomisao je mogućnost da se Etide op. 4 čitaju kao elipse (u figuralnom značenju) za pripovetke ili predradnje, tj. vežbe za roman?
Osim zvučnosti, između ove dve knjige postoji veza zasnovana na fragmentarnosti i na organskoj povezanosti. Obe su hronološke – Elipse prate književni, poetički razvoj (1994-2014) a Etide op. 4 muzički razvoj lirskog subjekta (1976-2020). Prva knjiga svoj naslov opravdava u odabiru jedne pesme za svaku godinu stvaranja a druga predstavlja polifone „vežbe“ u čiju partituru ulazi autobiografska, teorijsko-muzička, prozaidska, intertekstualna i popularno-muzička linija. Lirska proza svakako predstavlja korak između poezije i priče, pripovetke odnosno romana u nekoj perspektivi.
Naslov Vaše najnovije pesničke knjige je vrlo zanimljiv, posebno ako imamo u vidu pesmu „Etida“ Ivana V. Lalića iz Strasne mere (1984). Tradicija muzički obrazovanih pesnika, koji su obogatili poeziju upravo tom inspiracijom, dostiže estetsku punoću i u poeziji Stanislava Vinavera (npr. u ranim pesmama „Adagio“, „Scherzo“) i kod Vladana Desnice u Slijepcu na žalu (1956). Da li je neophodno da čitalac bude muzički obrazovan kako bi čitao takvu poeziju? Da li su muzičke mogućnosti na planu srpske poezije zanemarene i ima li zanimljivih primera izvan okvira srpske književnosti?
Nekad se muzika površinski – metaforično ili metonimijski nanosi na osnovni smisao pesme i tu zahtevi za muzičkom obrazovanošću nisu veliki. Kada je reč o žanrovskim ili strukturnim utiskivanjima muzike u tkivo pesme, gde se, recimo, delovi pesničkog ciklusa funkcionišu kao stavovi svite, na primer, ili kao stavovi koncerta – tu je poželjno da čitalac bude muzički obrazovan. Onda bi pesmu mogao muzički shvatiti kao kompoziciju. Primera za muzičke okvire i muzičke strukture književnosti ima dosta. Čitav simbolizam je nadahnut muzikom ali i neka dela poput romana Oldosa Hakslija Kontrapunkt (1928), romana Hermana Hesea Igra staklenih perli (1943) ili romana Tomasa Mana Doktor Faustus (1947). Neki od savremenih srpskih pesnika referišu ka muzici kao recimo Dragan Jovanović Danilov zbirkom Kućom Bahove muzike (1993), Dragan Bošković knjigom The Clash (2016) ili Miroslav Aleksić Arapskim kapričom (2020). Mogućnosti za intermedijalno istraživanje u ovom domenu su brojne i svakako se ne iscrpljuju sa jednom napisanom knjigom.
U Vašim prozaidama muzika ukida kategoriju vremena, tj. predstavlja prustovsku medlenicu koja subjektu omogućava da se kreće kroz prošlost. „O, da mi je da se probudim uz gramofon i pisaću mašinu! Neka bude 1976-a! I bi 1976-a!“ prve su euforične, eksklamativne i božanski intonirane reči knjige, kojima se subjekt vraća u godinu pesnikovog rođenja. Da li se muzika (gramofon) i književnost (pisaća mašina) mistički stapaju u knjizi i progovaraju unisonim glasom?
Gramofon i pisaća mašina su deo lične refleksivne i restaurativne nostalgije. Iako gramofoni i danas postoje, kao relikti čežnje, gramofon o kome govorim je „Tosca 5“ kupljena godinu pre mog rođenja, dok prisustvo pisaće mašine predstavlja odsustvo tastature, računara, elektronske komunikacije, društvenih mreža, digitalnog doba, nesagledivo ubrzavajućeg društva. Pomenute metonimije muzike i književnosti su neodvojive u tkivu ove knjige i uzajamno se podstiču. Vreme je, kako je primećeno, vrlo važna kategorija. Progovor o njemu predstavlja pokušaj da se, bar u domenu iluzije, psihičkog doživljaja protoka vremena, ono zaustavi jer je zapravo indikator naše prolaznosti, konačnosti. Fikcija nam omogućava da se po vremenskoj osi krećemo kako god želimo i da se igramo iluzijama, a one nastaju kada se nostalgija doživljava i promišlja.
U etidi 11 spominje se Bruhov koncert u g-moll-u, koji deluje kao fina aluzija na Bruhov koncert za violinu i orkestar iz Hazarskog rečnika. Violinista Milorad Pavić je muzički sloj romana podredio autopoetici, pa je instrument zapravo signal za njegove poetološke misli i pitanje ljudske duše. Da li se muzika može metapoetski shvatiti, koliko bi to pitanje bilo apstraktno i delikatno, kao i, sa njim skopčano, metafizičko pitanje duše?
Ovo je stvarno čudna podudarnost. Bruhov koncert u g-moll-u u odrednici „Suk dr Isajlo“ izvodi violinista „bez zvuka“. Pijanistkinja i violinista u etidi 11 vide svoju izvedbu u budućnosti (zvuka takođe nema), a sami znamo kako se Pavić kretao u vremenu u svom romanu. Posedujući i muzička i književna iskustva mi „nesvesno“ komuniciramo sa autorima koje smo nekada čitali. Ideje kruže bez svesti o kruženju.
U Etidama muzika je neodvojiva od duše i jakih emocija. U etidi 12 opisan je strah od uništenja instrumenta, koji sam imao, kao violinista, više puta na sreću da iskusim u snu. Suze, ježenja, neizrecive jake emocije koje obuzimaju psihu čoveka i guraju je u stanja nalik transu, samo su neke od posledica koje muzika proizvodi. Muzičari notni zapis nazivaju tekstom, a on ima svoje „horizontale“ (melodijske i ritmičke linije) i „vertikale“ (harmonske spojeve i kontrapunktska kretanja). Kada tretiramo književni tekst kao partituru onda imamo zahtevan zadatak pred sobom. Život treba ukomponovati jer se on kreće između disharmonije i harmonije, kakofonije i polifonije. Komponovanje onda i jeste metapoetički književni pojam.
U 26. etidi apostrofira se bulgakovljevska „peta dimenzija“. Da li je prostor muzike zapravo i prostor Vaše kuće, prostora u kome je sve fantastično moguće? U 32. se „mogući svetovi urušavaju u jedan, a ja sam srećan presrećan“. Da li je kuća sabiralište svih „mogućih svetova“?
Peta dimenzija se odnosi na životne izbore. Birajući prostor, grad u kome će živeti, subjekat bira i svoju kuću, koju shvatamo višesmisleno. Kuća je simbol sigurnosti, intime, porodičnog jezgra ali je i prostor sećanja. Čak se u pojmu „kamerna muzika“ nalazi spoj sobe i muzike i koja je ispunjava. Ako se muzika asocijativno doživljava preko slika onda te slike mogu da tvore jedan hibridni prostor koji je i prostor duše. Muzika jeste jedan od mogućih svetova posebno kada je nostalgično čvrsto vezana za pisca. Kuća je u Etidama op. 4 i knjiga sa 44 sobe sa različitim melodijama u potekstu, sa 44 različita sveta koje povezuje jedan lirski subjekat koji se neprekidno transformiše. U tom „univerzumu“ opisani su i oni svetovi koji su potencijalno bili mogući. Kuća kao tekstlend, kuća od teksta, jeste za autora sabiralište „mogućih svetova“.
Otkuda toliko intenzivno, kako naučno, tako i umetničko interesovanje baš za dadaizam?
Dadu sam slučajno otkrio na drugoj godini osnovnih studija. Antologija dadaističke poezije, koju je priredio Branimir Donat, bila je „Pandorina kutija“ za mnoge tekstove koje sam kasnije napisao – i beletrističke i naučne. Shvatio sam tada da je dada-duh ekstremno kreativan, pun neočekivanih obrta i da je antiestablišmentski nastrojen, a to je nešto što je meni tada bilo izuzetno srodno i što me je podsticalo da na svet gledam drugačijim očima. Novi Sad je, štaviše, bio grad u kome su Dragan Aleksić i drugi dadaisti izveli svoje „matineje“. I sâm sam se bavio performansima tokom studentskog perioda. Dada me je pratila i tokom postdiplomskih magistarskih ali i doktorskih studija. Dada je kao pojava od velike važnosti za razvoj umetnosti jer ukida binarnu opoziciju centra i margine u svakom smislu omogućavajući novu kreaciju nakon destrukcije svega oveštalog. Dada je preko svoje dadasofije, filozofije u duhu principa „anything goes“, ili kako bi to Aleksić rekao „kakotedragosti“, na neki način anticipirala postmodernu, kao sabirnu tačku svih poetika ali i kao njenu crnu rupu. Privlačnost dade leži u njenom vitalnom cinizmu.
Da li domaći književni kritičari dovoljno prate, adekvatno opisuju i, najposle, uspevaju da podstaknu svojim tekstovima na čitanje pesničkih knjiga? Kakvo je Vaš iskustvo kao urednika vrlo dinamičnog i seizmografski vitalnog časopisa Koraci?
Književna produkcija je, čini mi se, na godišnjem nivou sve obimnija tako da je sve teže imati neku jasniju sliku o njoj. Čitanje je, nažalost, dosta ređe od pisanja. Uloga književnih kritičara je svakako da usmere čitalačku pažnju na određene naslove preko kritičkih tekstova koji su argumentovani i vrednosno potkrepljeni. Književna kritika je književno-naučna disciplina i tako bi trebalo i da se naučno boduje. Onda bismo imali više stručnog mišljenja u ovom domenu i više bi se ljudi bavilo istinskom književnom kritikom. Uređivanje „Koraka“ mi je omogućilo da stupim u vezu sa većim brojem književnih kritičara svih životnih doba od kojih su neki i pisci i naučnici. Časopis je deo književne zajednice i preko njega pulsiramo između gradova i komuniciramo sa različitim generacijama pisaca. Periodika je, kako prostor za afirmaciju, tako i pečat vremena, odnosno mesto upisivanja sopstvenog rada u zavičajne i šire, (inter)nacionalne okvire. Časopisi su tako deo istorije književnosti i mesta u kojima možemo za razne potrebe (naučne, umetničke) da otkrijemo iznenađujuće mnogo toga.
Koje biste srpske pesnike preporučili kao vrhunske? Omiljena pesma i zašto baš ta? Ili zašto ne nijedna?
Teško je izdvojiti i pesme i pesnike. Mogu samo reći da su u slučaju Etida op. 4 od srpskih pesnika na mene dosta uticali Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dragan Jovanović Danilov i Dragan Bošković. Njih svakako i preporučujem. Eliptično izražavanje kako u prvoj knjizi tako i u ovoj je pod velikim uticajem Vaska Pope a neki pesnici poput Ivana V. Lalića svoj uticaj su, pored svog pesništva, proširili vrlo upečatljivo i na prostor prevoda odnosno prepeva. To se u Etidama i vidi preko uticaja francuskih simbolista, Malarmea, pre svega. Mogu izdvojiti Bodlerove „Veze“ kao programsku pesmu koja peva o transcedenalnoj neuhvatljivosti smisla života ili Desničinu „Umuje mudrac na suncu“ koja nam slika jednostavnost svođenja kompleksnih životnih računa, mirenje sa prolaznošću i oslobađanje od svih trudova zemaljskih. No, ipak više volim da pesmu posmatram u sklopu celine koju čini ciklus odnosno zbirka. Veće je umeće konstruisati prostor pesničke knjige no pesmu samu. Ona dominantno ne izrasta s namerom, no pretežno spontano. U spontanosti se, nakon dobro „ispečenog“ pesničkog zanata, koji zahteva mnogo, mnogo čitanja, nalazi vetar za naše autorske plovidbe poezijom.
Razgovor vodila: Jelena Marićević Balać
