Владета Јеротић: “Води самога себе, буди свој, али се мењај”

У Предговору за једну од књига Теодосија Хиландарца, нашег славног средњовековног писца, знаменити професор Димитрије Богдановић описује један појам, који сам први пут код њега срео, а толико ми је отворио видике у сагледавању човека какав је Владета Јеротић. Тај појам је Башта, а професор о овом појму каже: „Башта је старословенска реч и значи, дословно, отац. То је једна од изузетно важних функција коју могу вршити само искусни, мудри монаси подвижници који поседују дар психолошког посматрања и лечења унутрашњих, дубоко скривених страсти.

Академик Владета Јеротић, човек је кога читаоцима ових редова не треба представљати. Он је личност нарочитог формата и старац у правом значењу. Ерудита интелектуалне несебичности, проницљивог погледа и благе речи. Лекар неуропсихијатар, психолог и психотерапеут, књижевник, књижевни критичар и есејиста, зналац који је убирањем мудрости и огромним радним и животним искуством проникао у тајанствене пределе религије, философије и књижевности, а у делу обгрлио културу и науку.

Младом човеку су за дивљење довољни разборитост и енергија, којом академик Јеротић у десетој деценији плени све генерације, али и оправдана интересовања за његова предавања и књиге у којима се огледа духовна ширина њега, као несвакидашње појаве нашег времена.

Световна башта са обилатим даровима духовности.

Господин Јеротић се одазвао нашем позиву и одговорио на неколико питања, дилема или недоумица:

(Млад) човек између својих тежњи и могућности, али и очекивања других(?)

Tо је питање које је могло бити постављено и пре сто година. Шта би одговорили? Не знам, можда слично ономе што ћу вам ја одговорити.

Нормално је да млад човек има жеља, није добро да их нема. Добро је да старији нешто од младих очекују, а добро је и да млади знају да су у очекивању. Да ли ће се све то остварити и те жеље и те могућности њихове, велико je питање. Зависи много од тзв. индивидуационог процеса који траје целог живота.

Питање је младости нешто што није довољно одређено. Каже се да је дух увек млад, а човек је трочлано биће. Састоји се из тела, душе и духа. Године не морају много да значе. Имате старих у младости, у добром смислу речи и у рђавом смислу речи, и имате младих у старости који такође с једне стране изгледају млади, а нису. А хоће да се праве млади. Тако да је то одговор: од много чега зависи како ће да тече индивидуациони процес код младих, али и од очекивања старијих.

Уствари, процес зависи пре свега од родитеља. Разуме се и од средине у којој се млад човек нађе. Родитељи су ти који одговарају за почетак индивидуационог процеса. Разуме се да свако долази на свет са неком одређеном виталношћу и способношћу да води тај процес, а ипак га човек сам води. Он је и вођен, то је та дијалектика између, бити вођен и водити. Шта водити? Водити прво самога себе. Ако би некога другог хтео да водиш, прво води самога себе. Научи се да водиш себе, а онда ћеш ваљда моћи да водиш и другог. Није добра једна страна, она ако смо препуштени да нас увек други воде. То није добро, јер онда су родитељи опет ти који су нас претерано водили и преко оног времена кад човек треба да почне самог себе да води. Које је то време? Различито. Обавезе које се деци дају већ са три године су врло важне. Да не кажемо раније, али око треће године треба већ неке обавезе да обавља дете. Наравно, ако добро обавља онда је у стању и да буде похваљено. Децу треба хвалити чак и када нису до краја урадили шта треба. До треће године, четврте, каже се, децу треба увек хвалити. Ако не ураде нешто добро, показати им по други пут, по трећи пут и онда кад ураде добро, похвалити. Ако не уради добро, не треба никако грдити, него само поново показати.

Онда долази адолесцентно доба, младо доба које је пуно криза. У адолесцентном добу се постављају основи… Заправо у детињству се постављају основи будуће личности, али адолесцентно доба је онда оно које ће тај почетак у детињству, или појачати позитивно, или га окретати даље у негативном правцу, ако је негативно кренуло. Отуд значај родитељске, прво међусобне љубави родитеља. Од тога много зависи у којој мери ће и сама деца касније моћи да дочекају ту адолесценцију.

Као што знате, данашње време адолесценције пуно је криза. Кажу да тзв. примитивни народи Африке и неких других примитивних земаља немају ову кризу. Ја не волим тај израз примитивно, јер се давно открило да тзв. примитивни народи нису примитивни, почевши од уметности и онога што су оставили за собом, па и начин живота, начин понашања и размишљања… Не знамо то шта је примитивно. Јесте, постоји нешто примитивно. То може бити у позитивном смислу речено „примитивно“, а онда и у негативном. Видите како један обичан израз као што је примитивно може да има више значења. Углавном позитивно и негативно. Дакле, адолесценција је доба кризе. У тим тзв. примитивним земљама етнолози нису налазили кризе, јер се све убрзано одигравало, почевши од женидбе и удаје у тим земљама. Топла клима још при томе! Жене већ младе добијају децу, сваки муж има неку своју обавезу, тако да су те породице расле у условима где није било кризе. Кризу је донела цивилизација Европе, кажу неки антрополози. Наравно, то је сад трајна криза и више нема повратка, поготову нема никаквих уздаха за некадашњим временима.

Сада све почиње касно, па и адолесценција у психичком смислу. Физички је она правовремена, чак и превремена и код девојака и код младића. Данас постоји велики несклад између психичког и физичког развоја. Тај психички развој почиње у младости данас касније и тече много спорије него раније. У наше време, кад сам ја полагао неуропсихијатрију, још увек се адолесценција негде завршавала, или требало је да се заврши око двадесете године. Сада већ увелико, и то доста давно, адолесценција се сматра да може да траје и до двадесет пете године. Да ли ће се то даље продужавати? Па ће онда неко бити адолесцент и са двадесетосам или тридесет? Наравно да има адолесцената целога живота. Ако су ствараоци, онда је добро, јер у њима онда проговара дете игре – homo ludens, али ако нису ствараоци, онда су инфантилни. Показују црте детињасте и у старијим годинама.

Само пазите, ту не можемо правити оштре границе. И тзв. зрели људи повремено се понашају као деца. То не можемо сматрати неком тежом патологијом. Наравно, доста је важно шта тај неко ради, какав посао обавља, да ли је педагог а инфантилан, да ли је политичар а инфантилан. То већ није добро.

Друго питање се тиче, како младих људи, тако и осталих, а насловили смо га: Праг толеранције према себи(?)

Праг толеранције је, наравно увек потребан, али он зависи од познавања себе. У Делфима (то је био 5. на 4. век пре Христа) стоји: γνῶθισεαυτόν (упознај самог себе), а нико не гледа шта у продужетку стоји. ΜηδένΆγαν стоји у продужетку, а то значи: имај меру. Ништа сувише. Тако да то ретко ко види, чак и када је у Делфима, а то једно с другим иде.

Видите стари Грци, не може човек да их се нахвали, тако да савремена Европа треба увек да гледа кроз прсте тој Грчкој, како год и она била понекад како нетреба и допринела ономе што се данас зове озбиљна политичко-економска криза.

Ето, стари Грци су говорили: „Упознај самог себе.“

Свети хришћански Оци готово су исте речи понављали. Узимам само за пример Светог Исака Сирина из 7. века или Светога Јована Лествичника такође из 7. века, који су буквално тако рекли: човек треба непрекидно да упознаје себе.

Па ето видите, ако човек непрекидно упознаје себе, а то значи упознавати себе доброг и лошег, никако само доброг, онда морамо знати и шта је лоше у нама. То је теже. Оно што је добро или ми мислимо да је добро, то зачас некако изађе, онда и други нас хвале, па онда испада да је то само добро у нама присутно. То не може бити никако тачно, јер сваки човек од рођења носи у себи клицу доброг и злог.

Порекло зла је крајње непознато одувек било и то је најтежи религиозно филозофски проблем, по моме мишљењу.

Први, најважнији део је да човек упозна себе. Што боље упозна себе, биће према себи толерантнији. Ако не познаје себе довољно, онда ће своју кривицу и своје зло, и своју Сенку, како би Јунг рекао, (у току живота сваки човек има свог инфериорног брата у себи, то се зове сенка. Та сенка неће бити никада довољно упозната, ал онда то зло у човеку, негде веће негде мање, пребацује се на другога). То је чувена пројекција: нисам ја крив, него муж, жена, деца, сусед (било на селу или неком другом месту), друга држава, суседна држава најчешће крива, ми смо њој криви, да не помињемо на коју државу мислимо…

Треба бити толерантан. Наш народ увек пита: „А докле?“

Постоји трпељивост према себи. Ако смо према себи трпељиви, бићемо и према другима. И опет понављам, ако нисмо према себи трпељиви, нећемо бити ни према другима. Онда смо нетрпељиви. Тада су мале ситнице довољне у браку да дође до спора, а тај спор може да се заврши и лоше, а деца се родила.

Шта бисте поручили младима данас? Којим путем да крену, а да се не загубе?

Не може да се не загубе! Свако наилази повремено на неки ћорсокак. Важно је само из њега изаћи. А како ћемо изаћи кад не знамо како смо ушли? А кад смо ушли и препознали да је то погрешан пут и ћорсокак, може се изаћи. Ако нисмо препознали, остајемо јако дуго на кривом путу.

Увек су постојали прави и криви путеви, али су се укрштали. Тако да је и прави пут некада умео да скрене, а криви пут сам од себе долазио на прави пут. То се у историји човечанства дешавало. Наравно и са државама је тако било. Идеш, идеш правим путем неко време, па ти досади да идеш правим путем и да будеш добар, па онда направиш нешто, а то што направиш понекад је и ствар игре. Мало пре смо рекли: homo ludens  – човек се игра. Сви се играмо. Само је важно да ли та игра има нечега у себи стваралачког и вредног или је, као што сам већ рекао, инфантилна игра која не води ничему.

Порука је увек иста: Буди свој! Научи шта је индивидуација, а онда у Хришћанству и обожење. Индивидуација не искључује обожење, а обожење не обухвата по сваку цену индивидуацију. Било је хришћанских светитеља који нису морали да воде тај мукотрпни пут индивидуације, који има много препрека. Као што знате то је Јунгова идеја. Прво је то сенка, друго персона. Човек излази пред друге људе увек са неком маском. Ако та маска остане и у кући, у породици, онда је то већ једна озбиљнија патологија. Професор универзитета коме се сви клањају, он је господин професор увек. Ако код куће задржи  такво понашање, па онда треба и жена и деца да се понашају тако, и он сматра да треба да се понашају, а то није добро. То је једна, чак озбиљнија патологија.  Има још и других препрека на путу индивидуације.

Ето, то је прави пут до своје личности. Никад се не постиже до краја. Промене су увек неопходне. Морамо се мењати у току живота и кад се каже, буди свој Петар Петровић, Павле Павловић, а то не значи да се тај Петар Петровић не може и не треба у току живота ипак да мења. Мењамо се набоље, мењамо се нагоре, најчешће и једно и друго. То опет треба препознати и опет смо на основи: Упознај самог себе.

Разговор водио: Милан Анђелковић

Scroll To Top