(одломак из романа)
Из пера Матилде вон Регенштајн
Ја, Матилде Вон Регенштајн, научила сам рано да сликам облак изнад дивље, далеке планине због чега сам од ране младости на себе навукла гнев моје мајке Јохане.
Када сам имала седам година, замак Регенштајн био је драгуљ Данске, попут украса на мајчиној хаљини. Таванице су биле богато украшене сликама и каменим порталима. Зидови су имали позлаћену кожу.
Јоханина соба се налазила на првом спрату северног крила. Подови њеног солара били су поплочани црно белим мозаиком, са приказом анђела. У углу солара налазио се расцветани камин, у којем се даноноћно беласала неукротива ватра.
Мој солар је имао уски прозор, смештен изнад портала замка, одакле сам држала на оку госте који су у поворци долазили на дворске забаве у Регенштајну… Ноћима би плесали по поносној дворани, једва додирујући под Велике сале украшене шведским мермером. Велика врата водила су Јоханиним приватним одајама.
Посматрала бих кришом и с дивљењем крилати плес плесача. Мушкарци и жене би заиграли, држећи се за руке, образујући прстен. Како би се више њих придруживало кругу, плесачки прстен би почињао да се савија формирајући круг унутар круга, и даље, све док круг не би прерастао у ланац. Мушкарци би тад заиграли Просјакову игру, а даме Срећни плес. „Девојке моје, ухватите се за руке“, рекла би моја краљица – мајка. Нереиде би заиграле, а мушкарци, богови вечерњих звезда би их задивљено посматрали.
Hilda Hiary
„Аполо, Аполо и Дафне!“, дечје бих узвикнула. Разасуте плаве локне секле би ваздух док бих незграпним покретима, у спаваћици, трчала раширених руку ка мајци. Тих раскошних вечери, краљице вечерње звезде предавале би се музици и радости, али угледавши ме, музичари би престали да свирају. Салом би се разлегла тишина помешана са узвицима дивљења.
„Како је лепа…“, добацио би неко.
„Иста ти… пре двадесет година, разуме се“, смејао би се мајчин плавокоси, црвенокоси или црнокоси Бог. Кад би ме угледала, мајчиним би лицем прелетела сенка. Укочила би се у месту. У очима би јој дивљао бес. На њој би почивале очи гипких плесача, заустављених у игри.
Погледала бих у њено мржњом изобличено лице. Нимфе би ме окружиле, додиривале би ми увојке косе, озарене топлином, нежношћу. Њихове руке би ме миловале, док би ме мајка гледала стиснутих зуба и широм отворених очију.
Тад би ме зграбила за косу, на шта бих болно јаукнула, праћена жамором неодобравања присутних, и одвукла би ме назад у солар. У његовом најдаљем углу била је смештена мени најомраженија столица у замку: столица за мучење. Четвртастог облика, налик трону, имала је држаче за руке украшене куглама и готске полукружне лукове, попут оних који надсвођују стубове катедрале, испод наслона за руке.
Зајахавши ме, гурнула би ми главу испод седишта и лагано почела да дави. Уз прљаве, скредне речи, упућене мушком роду, снажно би ме ударала бичем, а када би била посебно расположена, тукла би ме жарачем украшеним змијским репом, све док не бих изгубила свест.
Игра би се тада наставила, али Аполони се никад не би вратили. Због тога је, једног дана, мајка заувек затворила врата Регенштајновог дома, избегавајући госте, изговарајући се на олују или лед или већ какву непознату болест која ју је свладала. Време је након тога пролазило споро и мучно. Говорило се да је Јохана Регенштајн полудела, након што су је љубавници оставили. У ово не могу да будем сигурна, али сам зато знала да сам ја – некао – узрок патње моје краљице – мајке.
Од тада, њену лепоту је обасјавала само тама. Преображавала се. Трулила је изнутра. А ја сам сваку вечер дочекивала у мучном ишчекивању мог оца, Отоа. Након разлегања љутитих гласова и уобичајене свађе у захладнелом дому, након псовки: „Курво!“ или мајчиног „Псето!“, очева страшна силуета сатира наткрилила би мој кревет.
Hilda Hiary
„Волиш ли тату, Матилде?“, очи би му пожудно клизиле по мом телу. Ставио би руке на моје груди и мрмљао би бесмислене речи. Баздио би на медовину.
„Којег?“, упитала сам само једном и добила шамар.
„Смири се, дођавола, донећу ти вина!“, свлачио би се и, увукавши се у мој кревет, прикивао би ме је телом, заривши канџе у моју горњу усну. Другом руком би ме стезао за врат. Тад би дирљиво жалосно рекао:
„Тако си лепа… лепа, лепа Матилде… лепа…“, понављао би, тупо, смушено. Тело би му набрекло, вид би му се помутио… Осетила бих дивљачку бол и онесвестила бих се.
До јутра не би излазио из собе. Кад би свануло, навукао би засторе, долио би вино из пехара и мирно би ме посматрао. Затим би му лице попримило безобзиран израз, неочинску жељу.
„А сад потрбушке“, рекао би.
Лежала бих након тога неколико дана у соби, испребијана и гладна, у локви крви, док би лешинар облетао око мене. Али није облетао сам. Мајка би била са њим, налик на нестварну мору из које се, мислила сам, никад нећу пробудити.
Између језивог сна и још горе јаве, врата би се отварала и затварала са треском. Густе пахуље дрхтале би иза витража.
„Је л’ научила лекцију? Јеси ли је пребио?“
„Иде полако… дивљакуша је. Али, научиће…“
„Све што јој треба је чврста очинска рука“, у мрској тишини разазнала бих мајчин глас.
Узимао би ме потом данима и ноћима, притворно, тихо. Фурије су се у тим данима рађале у мени, оживљавале упоредо с мојим измршавелим, дечјим телом које није могло да се брани. Отац би упадао у мене, био би уљез у мом телу.
Након што би завршио са мном, отварала бих очи у тами. Кад би свануло, опрезно бих растворила надувене капке према светлу. Тада бих поново утонула у сан…
Након неколико недеља, насртаји би престали. Ипак, осећала бих нечије присуство у соби. Налик на шум… Покушавала бих да устанем, али би ме задржавале нечије нежне руке. Биле су мале, танке…. Терор трпљења прожео би ме леденим знојем и почела бих да дрхтим под женским прстима. Ослонила бих се на изранављене лактове. Ото Регенштајн је ме дивљачки силовао и пребијао… колико? Колико дуго? Сувише дуго.. А мајка? – грозничаво бих размишљала – да ли ме је подводила?
„Полако, господарице Матилде“, рекао би глас сличан мом… „Ко је то?“, питала бих се сваки пут.
„Бићу у близини“, рекла би. „Једи сад!“ Девојчино присуство било је снажно. Зрно њене милости вратило би ме међу живе. Видала би ми ране, али, не само то: зацељивала би осећај губитка. Реалност њеног присуства и пријатељства била је опчињавајућа, налик на сан. Нежно би ми помогла да прођем кроз први, најгори, дан Преображаја…
Није имала више од десет година.
И баш кад бих помислила на Јохану, потискујући сећања на сјај дома у корист сећања на преживљени терор, насмешила бих се девојчици, заувек страставши са маском – свесно тежећи да ме она никада не напусти.
„Како се зовеш?“
„Агнес“, не би подизала поглед. Кретње би јој биле мекане, али усредсређене.
Тада би се над вратима раскрилиле злокобне сенке, здружене у једну – гротесну – Ото и Јохана. Био је то ужасан облик, сивило ван новопронађеног царства…
Јохана, јер је мајком више нисам могла звати, ушла би у собу, села на столицу, насула себи медовину и зарежала:
„Слушала сам твоје крике и вриске. Научила си лекцију. Сад ће све бити добро. Чак сам ти купила личну служавку, госпођице – застала би – врло јефтино…“
Али, ја ни о чему не бих могла да мислим, до о Агнес.
Како сам расла, моје жеље биле су одељене противречностима, чинећи сваки покушај дубљег разматрања узалудним. Представљале су речиту публику за прерану интелектуалну зрелост, забијале су се у мене и нестајале у мом духу.
Забране и дозволе презирала сам страственом жестином. Израсла сам у девојку раскошне лепоте, говориле су Кћери магије Данске, а вест се раширила преко далеких планина. Мисли су ми увек биле… раштркане. Поседовала сам врлине рођене, али неискусне племкиње, која уме да сачува тајновитост зарад љупкости. Ћуд ми је била жустра, захтевна, једна од оних ватрених ћуди које људи често знају да злоупотребе.
Свакодневица је била налик на углачано стакло у којем сам се огледала, досађујући се и сањарећи о сунцу које би ме заслепило, о најавама будућих ужитака, о прекрасној ноћи која би ме обасјала под звездама. Маштала бих, нага, сатима налакћена на прозор солара, док би ми златна коса падала низ леђа, прекривајући ми млечно беле бокове.
У прљавштини чамотиње и мајчинске мржње, скицирала сам комплексне предмете, а друштво су ми правили мастионица и позлаћено огледало од емајла. Ту је било и платно, пергамент, четкица и нешто ланеног уља у посуди. Дани осаме изгледали су као вртлог који усисава усхићење… Осим када је Агнес била у близини.
У једном од оних дана које називају судбоносним, спазила сам била да ме Ото поново похотно гледа и да му се лице мења. Напунила сам била четрнаест.
Ухвативши његов поглед и предосећајући грозне намере, затворила сам се у солар данима, где сам састављала свитке, окруживши се књигама које сам волела: између осталих дела ту су били Теренцијев „Еунух“, Сапфина „Химна Афродити“, артефакт из Египта, Торино Еротски Папирус назван „часопис за мушкарце“ свог времена, осликан у периоду Рамезеса, Еурипидова „Медеја“, De nuptis или De septem disciplinis, Марцијан Капела, Питагорејски списи о витештву…
Зидове сам током година прекрила фрескама богиња Нефтис и Исис у изазовним позама, као и призорима из живота славних античких ратница попут Будике, краљице келтског племена Ицени у ратничком оклопу, смртне јунакиње Аталанте која је одбијала просце и незаобилазне Аполове близнакиње Артемис.
Све су биле голе.
Тог мрачног јутра, Ото је упао у собу, не обазирући се на голе нимфе, јер сам им била више него достојна замена. Стајала сам пред њим, потпуно нага. Чекала сам на овај тренутак… Сувише дуго.
Силно је уживао у призору. Тешко је дисао док се облизивао. Очи му је замаглила похота.
„У праву су гардисти што се напајају очима са осматрачница на твом нагом телу. Изазиваш их. На гласу си због своје голотиње.“
Јохана је отерала гардисте десет година раније. Елсинбјорг је пропадао заједно са њом. Замак беше њена слика и прилика.
Док је прилазио, откопчавајући појас, говорио је како му је мило што ћу му се поново вратити у загрљај:
„Сад ћеш бити спремнија него пре. Сад већ може да ти се свиди…“, блебетао је. Пљувачка му се цедила низ лице.
У том трену, врата солара се уз тресак отворише и Јохана се, налик на Еринију, подбула и пропала, али снажна и одевена у црно, усмерила ка Отоу, држећи у руци позамашни, сребрни ћуп. Свом силином треснула га је њиме у главу. Била је пијана: „Ниси ти никакав Сурт! Она је моја! Ја сам Сурт!“, вриштала је, чупала му је косу и газила га, док се Ото немоћно бранио. „Силовао си је! Рекла сам ти да је само пребијеш! Одсекла сам уста рођеном брату! Двојицу сам убила пошто су ме само пипнули!“
Њена мржња према мени није била ништа мање страствена.
„Курво! Знам да си уживала!“, на тренутак је застала и осмотрила моје тело. „Жарач! Где ми је жарач!“
Огромним корацима је истрчала из собе. Подне даске су се тресле под њеним крупним корацима.
Агнес утрча у собу муњевитом брзином. Стајала сам пред њом потпуно нага. Није обраћала пажњу.
„Матилде… Јохана ће те убити!“
Насмешила сам се и немарно се завалила у наслоњачу, посматрајући одсјај ватре у камину.
„Да ли ти се допада моје тело?“, мирно сам упитала.
У неверици је одмахнула главом:
„Хоћеш ли да закључаш врата?“, њен поглед је кружио по соби.
„Зар је могуће да јагње тражи какав тежак предмет како би одбранила лавицу?“, насмешила сам се.
Јохана је утрчала у собу, уз страшан крик и трен пре него што се бацила на мене свом тежином подебелог тела, мој поглед се зарио у њене подбуле очи.
„Аполо, мој прави отац ми је писао, драга мама“, погладила сам свитак који је лежао на столу крај камина, трудећи се да реч „мама“ изговорим што отровније.
Застала је, отворених уста, с рукама подигнутим увис.
„Аполо? Мој Аполо?“
„Ево – Аполо пише…“, покушала сам да савладам осећај дубоког презира.
Сва ошамућена, блаженог лика, Јохана поглади косу и рече Агнес:
„Носи жарач!“, седе прекопута мене, у другу наслоњачу, заљубљено гледајући у писмо…
„Знала сам да ме није заборавио!“
„Каже: Јохана, моја си Леукотеја!“, уозбиљила сам се, док су се у Јоханиним очима искриле сузе.
„Каква Локотеја! Ко је она?“
„Жена беотског краља!“
„Па наравно да јесам!“
„Леукотеја, пред тобом Велика мајка може да погне главу и задрхти од стида“, прочитах не без горчине у гласу…
Hilda Hiary
„А бал? Шта је рекао за бал? И за звездану ноћ?!“, Јохана дохвати врч медовине, нали пун пехар и рече за себе: „Морам да пређем на чај. Твој отац је волео чај са Тибета. Говорио ми је да ћемо отићи заједно и… читај!“, мрмљала је.
„Ох, и то је спомињао“, осећала сам да је моје речи хране и смирују њену животињску силину. „Па каже… Леукотеја, опрости што ти пишем након десет година, задржан бејах необичним приликама, враголијама душе и болећивом неодлучношћу.“
„Враголије душе?“, кикотала се Јохана док јој се медовина цедила низ браду. „Враг један! Ништа се није променио!“
„Кад ономад угледах Матилде…“, ту застадох, у себи задржавајући осмех слатке освете, „као да сам је већ негде видео или је то било због сунца у твојим очима. Она беше огледало тебе саме. Тад спознах да ми је кћер!“, и додадох, читајући са свитка што сам га састављала читаво поподне. „Знам да сам изневерио твоје срце кад сам одјездио у звездану ноћ, караванима преко Пута чаја, све до планина Сечуан и Јунан у југозападној Кини“, подигла сам поглед. „То је јужни Пут свиле.“
„Пусти свилу… Шта каже… да је изневерио срце?“
„Каже… Учинио сам ужасну ствар због које се кајем. Зар то није једино извесно на крају пута? Кајати се?“
„Нека… нека… Сад ми је лакше“, Јохана испи још један калеж, а онда ме сумњичаво погледа. „Ма да не измишљаш ти, дете. Дај ми тај пергамент…“, пружих руку одлучно, али она одмаче своју. „Нека… нека… Ионако му је рукопис нечитак. Шта још вели?“
Прича је трајала до дубоко у ноћ.
Ауторка: Leila Samarrai
