Идем у кухињу и седам за бакин сто од трешњиног дрвета. Посматрам га. Усрећује ме. Ако он има памћење и ако је моја теорија из детињства тачна, морам само да га на једном месту засечем ножем. Онда ће трешњино дрво прокрварити и приповедати, све ће изаћи на видело, све шта је чуло и видело последњих стотину година. Али он ћути… Не зато што не може да говори. Него зато што је ту. И ћути.
Трешњино дрво и стара осећања, роман немачке ауторке хрватског порекла, Марице Бодрожић, представља право освежење када је реч о романима с темом ратова у бившој Југославији. Позната и можда претерано експлоатисана тема овде је предочена на један потпуно другачији начин, без патетичне носталгије, али с јаким и сугестивним сликама. Заносне језичке нијансе представљају причу о индивидуалној судбини младе девојке Арјете Филипо, која покушава да своја сећања хронолошки среди помоћу старих фотографија и бакиног старог стола од трешњиног дрвета, од којег се годинама не раздваја.
Арјету затичемо у Берлину, а седам поглавља романа представљају првих седам дана њеног боравка у новом стану. Нарација у роману не тече линеарно, већ приказује насумичне сусрете са Арјетиним сећањима која осцилирају од оних раних, детињих, на Истру и почетак бомбардовања „града под опсадом“, до скорашњих сећања на дане и године проведене у Паризу, на дете које је родила и дала на усвајање, на сликара и фотографа Арика кога против воље воли, на његову смрт и сазнања до којих долази потом. Управо зато што нарација не тече хронолошки,већ је временска структура распршена, остаје утисак да се све одвија у једном бесконачном тренутку, да је ова прича безвремена. Ауторка је успешно постигла такав наратолошки ефекат језичком снагом и јединственим стилом, сликовитим дескрипцијама, колоритном прозом и кратким, бритким реченицама које личе на мелодичну поезију.
Комадићи сећања и безброј тренутака који су веома сугестивно постављени пред читаоца неће указивати само на тегобе проузроковане ратом, већ и на лепоту и слободу живота који је уследио. Зато су два кључна мотива у роману – фотографије које подсећају и дрвеће и птице које упућују.
Сваки пут када долази у посету ћерки, Арјетина мајка донесе кесу пуну старих фотографија, желећи да Арјета никад не заборави ко је, одакле потиче, с ким је и где провела своје детињство. Међутим, мајка не схвата да је за Арјету почео нови живот, неоптерећен прошлим, окренут новом и потенцијалном. То не значи да ће се Арјета одрећи својих корена, али рат за њу представља мисаону именицу а не чињеницу која је све променила. „Мајчин поглед ме увек избегава када постављам питања. Откад је рат прошао, уме одлично да ћути“, говори нараторка и даље се пита: „Шта ја имам овде? Ко још могу да постанем у овој мрежи језика и тишине, знања и сећања? Овде имам само картонске кутије, немам покојнике, само живе. Први пут за двадесет година се негде осећам као код куће.“
Фотографије које је Арјета нашла у Ариковом стану након његове смрти такође имају велику улогу у роману. Кроз њих је успела да на место постави неколико претходних година проведених у Паризу, и да се још дубље и чвршће повеже са својом пријатељицом Надеждом, која је била једна од многих Арикових љубавница.
Други кључни мотив романа престављају птице и дрвеће. У новом стану у Берлину Арјета ће коначно направити собу за птице, просторију у коју ће увек моћи да побегне од себе и да себе поново потражи. „Птице и дрвеће су моји пратиоци читавог живота. Једном бих волела да одем на неко велико путовање и посетим сва дрвећа свог живота… Птице и дрвеће мог родног града. Града на Дунаву… Истра и бакини дудови. Њена дуња. Вишња. Жута шљива. Живот. Ми их је показао. Живот је увек имао лице. Име. Био је човек.“ И даље: „Да ли се птице још скупљају на истим стаблима као пре, у мом првом Онда? У детињству сам веровала да дрвеће живи вечно.“
Сви описи, лирски, готово рилкеовски успони ове прозе, упућују на поетичност атмосфере романа и на свеопшту отуђеност међу људима и дирљивост Арјетине приче. Истанчане језичке нијансе, богате и деликатне пажљиво биране речи чине овај роман не романом о рату већ контемплативним романом о љубави, сећању, забораву, патњи и надању. Врло вешто је ауторка преплела судбине јунака ове приче, тако да ни споредни ликови не остају само силуете већ и њих препознајемо као изражене карактере у делу. То све овај роман чини изванредним романом о људима, о судбинама и случајностима, а не о границама, државама, националностима или ратовању.
Аутор: Вања Радаковић
