Početno posmatranje ove teme može nas odvesti, pre svega, na spoj, ali i zasebni smisao ova dva termina. Dakle, u kojoj meri je “tabu” značaja samog po sebe, po druge, a zatim i umetnički aspekt, prirodno obojen širenjem granica i večitim nadrealističkim detetom u sebi.
Tabu oblast uvodi nas u sveopšti nejezički mrak koji se zaustavlja nabujalim mislima, željnim da izmaknu večitoj moždanoj kontroli, te da se ljudska znatiželja upotpuni, osnaži, otelotvori neizrečenim, sakrivenim i graničnim poljima nad kojima večito obleće tabla nedokučivog, uzvičnik nakon zabranjenog.
Istovremeno, umetnost u svojoj širokogrudnosti deskripcije odbija da salutira toj nepisanoj birokratiji i hrli u nedokučivost pomenutih neistraženih prostora. No, da li i tada ona, ukoliko joj privremeno damo personifikovani oblik, biva svesna sopstvenih ograda, toliko labavo uklesanih u suvo neplodno tle, no zarđalog oruđa koje tvrdoglavo održava veštački granični prostor slobode?
Statistička sredina pomenutih pojmova može se naći na nesigurnom spoju labavog umetničkog skoka usled ravne koju svaki šahovski pijun održava sa svojim sunarodnicima pijunima, ne shvatajući kako svoju, tako i svačiju elastičnost kreativnih mišića da svojim tvrdoglavim atletskim skokom nepostojaći rekod učini održivim i polaznim, no samo slučajno i kukavički neoktkrivenim usled tinjajuće kreativne deindividualizacije.
Daljim pregledom društvenog spoja umetničkog aspekta sa poljem zabranjenog voća može se u izvesnoj meri potraživati od sfere koja formira stvarnost van definicijskog preživljavanja da u svoje odeljke nužno uvrsti hajdegerovsku suštinu suštine, visinu daleko izvan granične metrike, hrabrost potpuniju od same hrabrosti; iskačuće male buntovnike koji iz forme i prašnjavih okova svojim životima čuvaju odavno izgužvane nacrte nove stvarnosti, tvrdoglavo braneći nadu koju nose u rukama prkosom većim od snage, prkosom koji znači slobodu.
Zaključni spoj pomenutih termina nužno nas okreće ispitivanju granica, uklanjanju veštački postavljenih žica, vodi nas u više, bolje, snažnije, obećava da forma nikada neće uzurpirati sadržaj, misli seli na nemoguće koje prirodno gubi svoj prefiks “ne”.
Egzistencija tabua koja nije samo spomenički pregled istorije napada i uspešno održava svoje ratne pobede nad zarobljenim umetnostima, te je postojanje umetnosti obrnuto srazmerno nepostojanju tabua, no ovakav apsolutistički motiv večan je u svojoj neispunjenosti istovetno koliko i suština postiže svoje suštinsko: trajno, sporo, ali putuje.
Autorka: Ivana Lužaić
Fantastičan tekst ! Na prvo čitanje nerazumljiv pomalo, ali ubrzo sve postane kristalno jasno. Oduševljen sam ! Voleo bih da autorka napiše još nešto na ovu temu. Dopada mi se tvoj stil.