СВЕОПШТИ НЕЈЕЗИЧКИ МРАК

Почетно посматрање ове теме може нас одвести, пре свега, на спој, али и засебни смисао ова два термина. Дакле, у којој мери је “табу” значаја самог по себе, по друге, а затим и уметнички аспект, природно обојен ширењем граница и вечитим надреалистичким дететом у себи.

Табу област уводи нас у свеопшти нејезички мрак који се зауставља набујалим мислима, жељним да измакну вечитој можданој контроли, те да се људска знатижеља употпуни, оснажи, отелотвори неизреченим, сакривеним и граничним пољима над којима вечито облеће табла недокучивог, узвичник након забрањеног.

TONI DEMURO

Истовремено, уметност у својој широкогрудности дескрипције одбија да салутира тој неписаној бирократији и хрли у недокучивост поменутих неистражених простора. Но, да ли и тада она, уколико јој привремено дамо персонификовани облик, бива свесна сопствених ограда, толико лабаво уклесаних у суво неплодно тле, но зарђалог оруђа које тврдоглаво одржава вештачки гранични простор слободе?

Статистичка средина поменутих појмова може се наћи на несигурном споју лабавог уметничког скока услед равне коју сваки шаховски пијун одржава са својим сународницима пијунима, не схватајући како своју, тако и свачију еластичност креативних мишића да својим тврдоглавим атлетским скоком непостојаћи рекод учини одрживим и полазним, но само случајно и кукавички неокткривеним услед тињајуће креативне деиндивидуализације.

Даљим прегледом друштвеног споја уметничког аспекта са пољем забрањеног воћа може се у извесној мери потраживати од сфере која формира стварност ван дефиницијског преживљавања да у своје одељке нужно уврсти хајдегеровску суштину суштине, висину далеко изван граничне метрике, храброст потпунију од саме храбрости; искачуће мале бунтовнике који из форме и прашњавих окова својим животима чувају одавно изгужване нацрте нове стварности, тврдоглаво бранећи наду коју носе у рукама пркосом већим од снаге, пркосом који значи слободу.

Закључни спој поменутих термина нужно нас окреће испитивању граница, уклањању вештачки постављених жица, води нас у више, боље, снажније, обећава да форма никада неће узурпирати садржај, мисли сели на немогуће које природно губи свој префикс “не”.

Егзистенција табуа која није само споменички преглед историје напада и успешно одржава своје ратне победе над заробљеним уметностима, те је постојање уметности обрнуто сразмерно непостојању табуа, но овакав апсолутистички мотив вечан је у својој неиспуњености истоветно колико и суштина постиже своје суштинско: трајно, споро, али путује.

Ауторка: Ивана Лужаић

Scroll To Top