Стив Рајх: Нуклеус новог музичког језика

Историја музике је често историја људских реакција на њу. Одличан пример за то јесте минималистичка музика. У почетку, термин минимализам се користио за описивање ликовних уметности, све док није преузет како би описао музички правац који је ритмички, мелодички и хармонички једноставнији од онога што је било популарно у то време.

Његови главни представници су: LaMonte Young, Philip Glass, Terry Riley и Steve Reich (зарад лакшег писања “Рајх”). Наведени композитори створили су минимализам као одговор на веома популарни (послератни) модернизам. У зависности од композитора, минимализам се испољава на различите начине, али постоје неки од главних принципа као што су понављање малих фраза које се временом појачавају или смањују. Минималистичка музика не поседује уобичајене карактеристике западњачке класичне музике. Скроз супротно, она настоји да избаци осећај климакса и великог праска који је остао најбитнији део традиционалне класичне музике. На тај начин, она позива људе да се укључе у активно слушање музике и на који начин се она формира. У минималистичкој музици микро постаје макро, као када мрава ставимо под лупу. Музика тада, на неки чудан начин, постаје свесна себе и својих потенцијала.

Најбољи представник минимализма је амерички композитор Стив Рајх. Рођен у Њујорку, од малих ногу био је инспирисан Бахом, Клодом Дебисијем, џезом и западно-афричком музиком, коју је учио у својим путовањима у Гани. Дипломирао је филозофију и завршио мастер за композицију. У овом тексту представићу 4 најзначајније композиције са почетка његове каријере које се налазе на његовом албуму “Early Works” из 1987. године.

„It’s Gonna Rain” – је прво велико дело Стив Рајха и једно од најзначајнијих композиција минималистичке и процес музике. Композиција је заправо део говора пентекосталног проповедника Валтера, кога је на тргу у Сан Франциску 1964. године снимио Рајх. Пентекостализам представља једну од харизматских верских група у хришћанству која је настала почетком 20. века у Канзасу, међу америчким црнцима. На снимку се чује Валтер, који у след тензија око Кубанске ракетне кризе, проповеда о смаку света алудирајући на причу о Ноји, понављајући фразу „Падаће киша” (It’s Gonna Rain). У снимку се чују разни позадински шумови и звукови од којих се највише истиче голуб у лету, који је замахом својих крила, по речима композитора, постао „голуб бубњар”. Седећи у студију, нама давне 1965. године, Стив Рајх монтирао је своје магнетне траке када је доживео свој „еурека тренутак”. Композицију је склопио тиме што је секао и лепио траке у аудио петље/омче, процес зван „tape looping”, како би се добио ефекат константног понављања. Тако је направио две идентичне омче и пустио их да се окрећу једна поред друге. Због неквалитетне технологије која је била доступна 60-их година, постављене две омче су испале из заједничког ритма у ком су биле. Једна је увек ишла испред или иза друге због разлика у машинама, дужине трака итд. Рајха је та мана инспирисала, па је одлучио да је искористи у своју корист. Њега је интересовао процес кроз који траке пролазе како би створиле композицију. План је био да се истраже све могуће рекурзивне хармоније пре него што се траке врате у заједнички ритам. На крају, производ је био бешавна, непрестана репетиција речи и ритмова који те, на тренутке, воде у веома ирационалне делове, затим у делове који су сасвим музички, да би се на крају опет нашли на почетку где се прича наставља у недоглед. Други део композиције је састављен од других речи из Валтеровог страсног говора. У њему је Ноје ушао у барку и затворио врата. Код другог дела осећа се све већа узнемиреност говорника, који сада већ виче људима узнемирујуће речи: “Нису могли да отворе врата…..нису могли да отворе врата….затворена су… али буди сигуран!”

„Come Out” –  корак даље у манипулацији гласова и ритмова десио се 17. априла 1966. године пред публиком градске Скупштине на Менхетну. Тада се, 1996. године, Рајх вратио у свој студио у Њујорку и добио интересантан предлог од америчког писца и активисте Трумана Нелсона. Наиме, Нелсон, који се читав свој живот борио за права и слободе америчких црнаца, донео је Рајху 20 сати аудио снимака који су се састојали од Нелсонових интервјуа са шесторицом младих црнаца (и њиховох мајки) који су били оптужени за страховито убиство жене Маргит Шугар у њеној радњи у Харлему. Полиција је, без икаквих доказа, скупила шесторицу невиних тинејџера, који су им претходно задавали мање проблеме, и ставила у притвор. Широм медија, момци су постали познати као „Харлемска шесторка” (The Harlem Six). Њихова имена су константно вукли кроз блато након што је јавност сазнала за смрт недужне белкиње од стране шесторице “агресивних” црнаца. Америка је у то време била веома осетљива када је реч о расизму и о црначким правима, а казна у Њујорку за то кривично дело, била је смрт на електричној столици. Нелсон, који се борио за право да младићи добију праведно суђење, направио је интервјуе са њима и дао их Стив Рајху да их монтира. План је био  да се представе публици на добротворном догађају, који је био организован за прикупљање помоћи за оптужене. Рајх је пристао то да уради само ако му Нелсон дозволи, да ако пронађе одговарајући део, монтира и нешто за себе. И тако је, седећи и монтирајући у студију, Рајх наишао на реченицу коју је изговорио један од оптужених, Данијел Хам. У њој, Данијел описује тренутак у ком су га полицајци тако жестоко тукли, да их је он почео молити да престану. Полицајци, под изговором да не виде никакву крв на њему, наставили су са мучењем деветнаестогодишњег момка. Како би их уверио да крвари, Данијел је пробушио рупу на месту његове модрице.

Реченица коју је Рајх употребио у својој композицији гласи: „Морао сам да отворим модрицу и пустим да крв из модрице изађе како би им показао”.

Ту, Рајх је пронашао поруку која савршено описује све што се дешавало. Писац, Линда Винер је на следећи начин описала Рајхов рад: „ У почетку чујемо смисао речи – познату изјаву која у себи садржи космичку освету. Након тога, као са сваким понављањем речи, звукови постају бесмислени… На крају, остајемо приковани у чудној комбинацији духовног и механичког. ”

Piano Phase – након експериментације са ритмом људских гласова, Рајхов следећи корак представљао је још већи изазов. Наиме, његов рад са аудио тракама имао је једну велику ману, није га било могуће извести уживо. Ниједна особа није у стању да манипулише својим гласом до мере коју је поставила трака и машина на којој се она обрће. Према томе, Рајхов логичан корак био је да филозофију “process” музике пренесе на инструменте. Први покушај десио се 1966. године када је укомбиновао саксофон и магнетну аудио траку, али живи наступ је и тада зависио од магнетне траке.

Рајх је годину дана касније напокон остварио свој циљ када му је синула идеја о раду на клавиру. Будући да није поседовао два клавира, одлучио је да на једној аудио траци сними композицију на његовом клавиру, а касније би исту траку пустио да свира док је он, седећи за клавиром, покушавао да прати и прави осцилације у зависности од снимљеног садржаја. Тим поступком, открио је да је могуће правити фазе (phasing), без помоћи аудио трака, ако се музичар довољно концетрише. Рајх је напокон извео свој први концерт користећи два клавира. Композиција се састоји од тога да оба клавира, веома брзо и синхроно, свирају фигуру од 12 нота. Затим, један од клавира свој темпо убрза, и тако прави круг док опет не заврше у истом ритму. У другом делу композиције, један од пијаниста полако утихне како би први смањио своју фигуру на 8 нота. Пијаниста који је нестао, полако се враћа у композицију понављајући ту исту фигуру. „Phasing” процес онда опет отпочне и траје све док се ритмови пијаниста не врате тамо где су почели. Трећи и завршни део композиције представља најједноставнију фигуру од 4 ноте које музичари понављају све док опет не одиграју круг око себе. Композиција траје око петнаестак минута у зависности од темпа у ком музичари свирају. По свему судећи, ова композиција је инспирисала Рајха да се у будућности потпуно посвети инструментима. Резултат тога је била веома амбициозна композиција у трајању од сат времена, под називом “Музика за 18 музичара” (Music for 18 Musicians).

Clapping Music – идеја је, према његовим речима, настала у ноћном клубу у Бриселу.  На својој европској турнеји Рајх је стигао у Брисел. После свог концерта је са пријатељима и колегама отишао у неки “отрцани фламенко клуб” у ком је чуо како две жене певају и свирају гитару (“веома лоше”). Одједном, жене су почеле да тапшу рукама, што је заузврат у њему проузроковало јако реакцију. Фасцинирао га је начин на који су правиле музику користећи дланове својих руку. Он је за своје наступе користио веома тешку опрему и инструменте које је тешко преносио од града до града, из клуба у клуб.  Хтео је да направи композицију са нечим што неће захтевати велики напор на турнеји, нешто с чим ће моћи да наступи било када, било где. Одговор је држао у својим рукама. “Clapping music” (музика за тапшање) је композиција за два извођача који тапшу исти образац кроз целу композицију. Циљ је био да један извођач тапше један образац од почетка до краја без промена, а други тај исти образац тако што ће каснити за првим све више и више, док се опет не сретну на почетку. Тако се музика буквално формира док је слушамо. Музичка инспирација за ову композицију му је биo ритам који се свирао уз “Yoruba” звоно  из западне африке. Разлика између те две композиције је само у једној ноти коју је Рајх подесио како би добио жељене варијције.

У свом есеју Музика као постепени процес (Music as a Gradual Process) из 1968. године, Рајх описује филозофију своје музике на следећи начин: “Интересују ме приметни процеси. Желим прилику да чујем процес који се одвија кроз музику” и “Не мислим на процес композиције, него делове музике, који су у буквалном смислу, процеси”. Кроз све своје радове Рајх је провлачио своју филозофију колико год је могао. Он, заједно са својим колегама, утицао је на бројне велике уметнике као што су: Brian Eno, David Lang, John Adams, Michael Gordon итд. Утицај је остварио и ван класичне музике, као што су: електронска музика (The Orb) и поп/рок музика (Radiohead, Imagine Dragons итд.).

Ова прва велика дела минималистичке музике представљају семе његовог даљег стваралаштва. Стварао је још амбициозније композиције и померао границе које је и сам постављао, али та 4 дела означила су почетак нечег новог у свету. Попут француских филмова 60их година 20. века, и музика је тада добила свест о себи и моћи коју поседује. Филм постаје мета филм, музика постаје мета музика и утабани су нови путеви по којима ће ходати генерације других уметника и стваралаца различитих медија 21. века.

Аутор: Гојко Димић

Scroll To Top