Милица Шпадијер, Ново гробље, Контраст издаваштво, Београд 2022
Када се у наслову књиге јави префикс ново, ваља подробније анализирати у односу на шта се може односити. Када, примера ради, Милорад Павић именује књигу приповедака Нове београдске приче, оне су нове у односу на Матавуљеве Београдске приче. Иако се наслов може односити и на Ново гробље у Београду, чини се да песникиња рачуна са фигуралним аспектима, који би подразумевали знатно суптилнији значењски потенцијал књиге. У збирци три песме имају атрибут ново: „Нови Београд“, „Нова Пенелопа“ и „Нови век“, чиме су Београд, Пенелопа и век доведени у непосредну везу са гробљем. Српска престоница била би гробље успомена и сећања на предмете и људе из основне школе; верност Одисејеве супруге сахрањена је, будући да нова „жена под велом“ одлази за просцима; очигледно је да је у трећем примеру упокојен 20. век, а да 21. као нови и текући може унеколико да се сагледа као метафоричко ново гробље, које меље све пред собом, јер се у њему све брже осипа животни век. То би потврдила епилошка поента песме „На аутобуској примају само дрину“: „Била је част / Живети у двадесетом веку“.
Тешко је говорити о могућој књизи с насловом Гробље спрам које би песникиња могла да се одреди, али, само наизглед излизана реч ново, може да буде референтнија. На њој је, наиме, инсистирао Милош Црњански у Лирици Итаке, посебно „Прологу“, кроз потребу за новом песмом, стиховима „мало новим“ и животу који „нешто ново носи“. Дени де Ружмон је у Митовима о љубави понудио два типа љубавника кроз њихово одређење према новом. Ради се о Тристану чије ново, као код Црњанског, подразумева екстатичан „степен више“ и Дон Жуановој пожуди за новитетима, који се декларишу као „ново по сваку цену, ма какво оно било“, због чега он постаје отелотворење човека „који не може вољети“. Стога би у Новом гробљу Милице Шпадијер ваљало препознати екстатичност гробља илити његову узвишеност, можда на трагу Змајевих „Светлих гробова“, али и могућности да се у смрти и туговању пронађе љубав, сјај и нова енергија. У видео интервјуу „Читање уз танане – епизода 8“ песникиња говори о сличном потенцијалу црнила, иако се ипак није тако осећала након сазнања о смрти куме Тање Поповић, чијим сенима је песничка књига посвећена. Осећање је именовала браон бојом која би ваљало да се преобрази у црнило, а затим и у васкрсење, па би, у том контексту, књига требало да репрезентује тај процес трансформације. Такође, у истом интервјуу напомиње бригу о метрици и ритму, значај десетерачаког стиха, премда не у толико строгом формалном погледу, што се може довести у везу са најновијим фолклористичким истраживањима о епској песми и тужбалици, на примеру „Смрти Војводе Кајице“, чиме се детаљно позабавио Драгољуб Перић у монографији Прамен магле поље притиснуо. Необични јунаци српске усмене епике (2022). Песма је пример „мушког тужења“ и могућности да се изведе хипотеза, према којој је „одвајањем од култа покојника, тужење природно прешло у ‘хероизовану форму’ и асиметрични (епски) десетерац“. Дакле, јуначка песма развила се из тужбалице, која је имала „примарну сврху“ у „култу предака и палих ратника“. Сав полет, борбеност и српска хероика пронашле су снагу у гробовима, што има и архетипску и антрополошку важност. Ако песникиња и није имала у виду фолклористички оглед, могућно је да је њена поезија проистекла из снажне песничке интуиције, колективно несвесног, па и класичног образовања.
Коначно, не треба пренебрегнути дијалог Милице Шпадијер са песникињом Силвијом Плат, што је присутно на ширем плану од експлицитног примера песме „Као Силвија“, иако се лирски субјект ипак не поистовећује са америчком песникињом, без обзира на поредбени везник. Иронични обрти и неретка кончета и у овој песми потврђују песникињино умеће да се одржи читалачка позорност и поставе адекватна херменеутичка питања. У овом случају, рерна се манифестује као гробље онога што лирски субјект пече у њој, а не као начин да се изврши самоубиство: „Нешто у мојој кухињи / Мирише на смрт / И поезију“. Вреди задржати се на метапоетској равни песме, будући да се може претпоставити како је лирски субјект рерна или гробно место, које ће на својој „лошој ватри“, како би рекао Лазар Букумировић, испећи поезију и претворити је у црнило гарежи. Можда би у овом контексту требало имати у виду песму „Месец и тисово дрво“ Силвије Плат, где се управо апострофирају црна стабла ума, надгробно камење у непосредној близини куће и потврђивање Ускрснућа, што би одговарало метаморфозама црнила у књизи Ново гробље.
Дакле, отвара се лајтмотивска мрежа ватре, како добре, тако и лоше, чиме је поезија Милице Шпадијер поредива и са песништвом Даринке Јеврић. Код ње ватра је атрибут лирског субјекта сагледаног као Хестија, Весталка и „Девојка с амфором“, тј. ватра огњишта која се мора чувати. Позитивно је конотирана као молитвена ватра, али и ватра љубави, срца, душе и спасења. Но, од Ижица ватра је у корелацији са ледом и хладноћом, не би ли се у коначници свела на „ратова плам“. Песникињино опредељење да без обзира на ратове остане на Косову и Метохији, близак је завету Весталке да се жртвује зарад заједнице и одржи, макар симболички, ватру на вековном српском огњишту.
Када је, пак, реч о семантизацији ватре љубави у Новом гробљу Милице Шпадијер, она се утемељује у поезији старих грчких и римских лиричара, у првом реду песникиње Сапфо и Катула. Сублимишући грчку меру и римску прекомерност, песникиња убедљиво гради слике и валере између Сапфиног огња који репрезентује прочишћујућу љубав (Афродиту) и Катуловог пламена који „тре зглобове“, а „ноћном су тамом очи / застрте моје“ (Ероса). Како пише Никола Страјнић, Сапфу одликује „интензитет страсти“ и њеном ватром „опожарено је цело песникињино биће“. У песми „Ватра“ из циклуса „Лазаров знак“ параболично и наративно ефектно нанизани су примери погубне ватре које субјект најпре није био свестан, а затим осећа узбуђење „када је беба први пут добила грозницу“, а он пожелео да га „прогута земља или узме река“. Најпосле је завршио с „неколико топлих метака“ и спознајом „да је за мене рај / Место на ком је ватра добра“.
Као и у песмама Милице Шпадијер, које одликује имплозивност, људе њихова унутрашња ватра илити луча обликује, али може и да преобликује. Поједине песме су практично микро приче, на трагу Андрићевих јунака „погрешног првог корака“, какав је, примера ради, био Челеби Хафиз из приповетке „Труп“. Он је, гоњен уништитељским пламеном своје душе, постао крвник. Био је, нимало случајно, „као млијеко кад се провари“, попут лирског јунака „Баладе о заборавном срцу“, коме је, као и Хафизу, све на крају дошло на наплату. Инспирисана песмом Алкинооса Јоанидиса „О Светом Ђорђу“, песникиња отпочиње књигу пролошком песмом „Свети Ђорђе“, којом је замрзла деликатан тренутак „Када се Свети Ђорђе нашао пред девојком / Диоклецијановом женом Александром / Коју је требало да спаси од змаја“. Песма није узглобљена у контекст светог времена, а у датом профаном моменту, и Свети Ђорђе и будућа Света Александра нису светитељи. Само у змају који би требало да буде савладан може се препознати Диоклецијан. Отуда и слом пред дилемом како да поздрави царицу. У другој строфи понуђена су поређења са „најлепшим плодом / Мирисног дрвећа са истока“, што функционише и као љубавно удварање, али и најава светачког ореола, будући да је Богородица у „Песми над песмама“ атрибусана флоралним и фауналним мотивима и пејзажном метафориком. У трећој строфи дата је могућност да је поздрав био официјалан, долазећи, као и обично, долазећи из уста Диоклецијановог трибуна. Метаморфозе су, дакле, поетичка константа Новог гробља, задата каталогом ватри, које варирају од оне која је кадра да „прочисти крв“ у складу са насловом првог циклуса, до „Жене коју прсти / Пеку кад се крсти“.
Милица Шпадијер ненаметљиво функционализује традицију народне књижевности, од кратких лирских песама, преко етиолошких предања као у песми „Царичин град“, до сочних клетви: „Испод свега тога је твоја четкица за зубе / Дабогда ти сви поиспадали“ и бајалица, чија се снага исцрпљује у фигурама понављања, паралелизмима и профињеној градацији: „Имам пар руку / Које држим испред лица / Пар руку / Изнад срца / Пар руку / Да се сачувам бола / Пар руку / Да ти ископам очи“. Песма „Тужно воће“ на пример има структуру загонетке и могућно је назрети одгонетку када се цела збирка има у виду. Песникиња је приметно радила на томе да песме не повеже само циклично, већ се разрешења бројних енигматичних мотива и стихова могу пронаћи у другим песмама и целинама. Тако би требало паралелно читати песме „Извини стварно не могу“, „Шума“, „Даје се на знање“, а затим и „Шта једу кртице у шуми“, „Течни прсти“ или „Зуби“ и „Гроб на мору“. Резултати могу бити следећи. Када се укрсте песме „Шума“ и „Шта једе кртицу у шуми“, може се доћи до успостављања система аналогија: критика би била вук, ауторефлексија – орао, несигурност – лисица, а вера у стварност – медвед. Затим се кроз дату оптику у другим песмама са истим мотивима могу заменити места и значењски осветлити и обогатити песме. Течни прсти, који су Отац и син, имали би исту идејну вредност као орао и ауторефлексија, јер субјект каже „Руке су ми само дебели прсти са канџама“. У томе би можда могао да буде одговор на питање зашто лирског субјекта пеку прсти кад се крсти. Орао је птица најближа сунцу, зооморфна је манифестација Христа и Светог Јована, али, истовремено, ауторефлексија би могла да представља ватру која пече, а не пламен молитве који би требало да је прочишћујућ и исцелитељски.
Песничка књига Ново гробље Милице Шпадијер добро је четвоределно структурисана и уобручена пролошком и излазном песмом. Песничке слике су памтљиве и ефектне, а имагинативни потенцијал брушен. Стил и ритмика на махове су епски наративни, али има и лирских елемената, чије је извориште потенцијално у традицији народне књижевности. Песникињин глас обликовала је класична старина, било да се ради о античкој или српској култури и, иако ти слојеви нису пренаглашени, значајни су за тумачење њене поезије. Најпосле, кончетистичка основа појединих песама, емблематичност субјектовог горућег срца, који је суочен са двоструком ватром, као и гонгористичка мрежа метафора које једна другу осветљавају, упућују на функционалност барокне поетике у савременом српском песништву. Метаморфозе субјекта слика су путева, меандара, ћорсокака, али и правих траса у суочавању са тугом, која, као и код Црњанског, има катарзичну моћ: „туга од свега ослобођава“. А из тужбалице може израсти јуначка песма.
Ауторка: Јелена Марићевић Балаћ
