Milica Špadijer, Novo groblje, Kontrast izdavaštvo, Beograd 2022
Kada se u naslovu knjige javi prefiks novo, valja podrobnije analizirati u odnosu na šta se može odnositi. Kada, primera radi, Milorad Pavić imenuje knjigu pripovedaka Nove beogradske priče, one su nove u odnosu na Matavuljeve Beogradske priče. Iako se naslov može odnositi i na Novo groblje u Beogradu, čini se da pesnikinja računa sa figuralnim aspektima, koji bi podrazumevali znatno suptilniji značenjski potencijal knjige. U zbirci tri pesme imaju atribut novo: „Novi Beograd“, „Nova Penelopa“ i „Novi vek“, čime su Beograd, Penelopa i vek dovedeni u neposrednu vezu sa grobljem. Srpska prestonica bila bi groblje uspomena i sećanja na predmete i ljude iz osnovne škole; vernost Odisejeve supruge sahranjena je, budući da nova „žena pod velom“ odlazi za proscima; očigledno je da je u trećem primeru upokojen 20. vek, a da 21. kao novi i tekući može unekoliko da se sagleda kao metaforičko novo groblje, koje melje sve pred sobom, jer se u njemu sve brže osipa životni vek. To bi potvrdila epiloška poenta pesme „Na autobuskoj primaju samo drinu“: „Bila je čast / Živeti u dvadesetom veku“.
Teško je govoriti o mogućoj knjizi s naslovom Groblje spram koje bi pesnikinja mogla da se odredi, ali, samo naizgled izlizana reč novo, može da bude referentnija. Na njoj je, naime, insistirao Miloš Crnjanski u Lirici Itake, posebno „Prologu“, kroz potrebu za novom pesmom, stihovima „malo novim“ i životu koji „nešto novo nosi“. Deni de Ružmon je u Mitovima o ljubavi ponudio dva tipa ljubavnika kroz njihovo određenje prema novom. Radi se o Tristanu čije novo, kao kod Crnjanskog, podrazumeva ekstatičan „stepen više“ i Don Žuanovoj požudi za novitetima, koji se deklarišu kao „novo po svaku cenu, ma kakvo ono bilo“, zbog čega on postaje otelotvorenje čoveka „koji ne može voljeti“. Stoga bi u Novom groblju Milice Špadijer valjalo prepoznati ekstatičnost groblja iliti njegovu uzvišenost, možda na tragu Zmajevih „Svetlih grobova“, ali i mogućnosti da se u smrti i tugovanju pronađe ljubav, sjaj i nova energija. U video intervjuu „Čitanje uz tanane – epizoda 8“ pesnikinja govori o sličnom potencijalu crnila, iako se ipak nije tako osećala nakon saznanja o smrti kume Tanje Popović, čijim senima je pesnička knjiga posvećena. Osećanje je imenovala braon bojom koja bi valjalo da se preobrazi u crnilo, a zatim i u vaskrsenje, pa bi, u tom kontekstu, knjiga trebalo da reprezentuje taj proces transformacije. Takođe, u istom intervjuu napominje brigu o metrici i ritmu, značaj deseteračakog stiha, premda ne u toliko strogom formalnom pogledu, što se može dovesti u vezu sa najnovijim folklorističkim istraživanjima o epskoj pesmi i tužbalici, na primeru „Smrti Vojvode Kajice“, čime se detaljno pozabavio Dragoljub Perić u monografiji Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike (2022). Pesma je primer „muškog tuženja“ i mogućnosti da se izvede hipoteza, prema kojoj je „odvajanjem od kulta pokojnika, tuženje prirodno prešlo u ‘heroizovanu formu’ i asimetrični (epski) deseterac“. Dakle, junačka pesma razvila se iz tužbalice, koja je imala „primarnu svrhu“ u „kultu predaka i palih ratnika“. Sav polet, borbenost i srpska heroika pronašle su snagu u grobovima, što ima i arhetipsku i antropološku važnost. Ako pesnikinja i nije imala u vidu folkloristički ogled, mogućno je da je njena poezija proistekla iz snažne pesničke intuicije, kolektivno nesvesnog, pa i klasičnog obrazovanja.
Konačno, ne treba prenebregnuti dijalog Milice Špadijer sa pesnikinjom Silvijom Plat, što je prisutno na širem planu od eksplicitnog primera pesme „Kao Silvija“, iako se lirski subjekt ipak ne poistovećuje sa američkom pesnikinjom, bez obzira na poredbeni veznik. Ironični obrti i neretka končeta i u ovoj pesmi potvrđuju pesnikinjino umeće da se održi čitalačka pozornost i postave adekvatna hermeneutička pitanja. U ovom slučaju, rerna se manifestuje kao groblje onoga što lirski subjekt peče u njoj, a ne kao način da se izvrši samoubistvo: „Nešto u mojoj kuhinji / Miriše na smrt / I poeziju“. Vredi zadržati se na metapoetskoj ravni pesme, budući da se može pretpostaviti kako je lirski subjekt rerna ili grobno mesto, koje će na svojoj „lošoj vatri“, kako bi rekao Lazar Bukumirović, ispeći poeziju i pretvoriti je u crnilo gareži. Možda bi u ovom kontekstu trebalo imati u vidu pesmu „Mesec i tisovo drvo“ Silvije Plat, gde se upravo apostrofiraju crna stabla uma, nadgrobno kamenje u neposrednoj blizini kuće i potvrđivanje Uskrsnuća, što bi odgovaralo metamorfozama crnila u knjizi Novo groblje.
Dakle, otvara se lajtmotivska mreža vatre, kako dobre, tako i loše, čime je poezija Milice Špadijer porediva i sa pesništvom Darinke Jevrić. Kod nje vatra je atribut lirskog subjekta sagledanog kao Hestija, Vestalka i „Devojka s amforom“, tj. vatra ognjišta koja se mora čuvati. Pozitivno je konotirana kao molitvena vatra, ali i vatra ljubavi, srca, duše i spasenja. No, od Ižica vatra je u korelaciji sa ledom i hladnoćom, ne bi li se u konačnici svela na „ratova plam“. Pesnikinjino opredeljenje da bez obzira na ratove ostane na Kosovu i Metohiji, blizak je zavetu Vestalke da se žrtvuje zarad zajednice i održi, makar simbolički, vatru na vekovnom srpskom ognjištu.
Kada je, pak, reč o semantizaciji vatre ljubavi u Novom groblju Milice Špadijer, ona se utemeljuje u poeziji starih grčkih i rimskih liričara, u prvom redu pesnikinje Sapfo i Katula. Sublimišući grčku meru i rimsku prekomernost, pesnikinja ubedljivo gradi slike i valere između Sapfinog ognja koji reprezentuje pročišćujuću ljubav (Afroditu) i Katulovog plamena koji „tre zglobove“, a „noćnom su tamom oči / zastrte moje“ (Erosa). Kako piše Nikola Strajnić, Sapfu odlikuje „intenzitet strasti“ i njenom vatrom „opožareno je celo pesnikinjino biće“. U pesmi „Vatra“ iz ciklusa „Lazarov znak“ parabolično i narativno efektno nanizani su primeri pogubne vatre koje subjekt najpre nije bio svestan, a zatim oseća uzbuđenje „kada je beba prvi put dobila groznicu“, a on poželeo da ga „proguta zemlja ili uzme reka“. Najposle je završio s „nekoliko toplih metaka“ i spoznajom „da je za mene raj / Mesto na kom je vatra dobra“.
Kao i u pesmama Milice Špadijer, koje odlikuje implozivnost, ljude njihova unutrašnja vatra iliti luča oblikuje, ali može i da preoblikuje. Pojedine pesme su praktično mikro priče, na tragu Andrićevih junaka „pogrešnog prvog koraka“, kakav je, primera radi, bio Čelebi Hafiz iz pripovetke „Trup“. On je, gonjen uništiteljskim plamenom svoje duše, postao krvnik. Bio je, nimalo slučajno, „kao mlijeko kad se provari“, poput lirskog junaka „Balade o zaboravnom srcu“, kome je, kao i Hafizu, sve na kraju došlo na naplatu. Inspirisana pesmom Alkinoosa Joanidisa „O Svetom Đorđu“, pesnikinja otpočinje knjigu prološkom pesmom „Sveti Đorđe“, kojom je zamrzla delikatan trenutak „Kada se Sveti Đorđe našao pred devojkom / Dioklecijanovom ženom Aleksandrom / Koju je trebalo da spasi od zmaja“. Pesma nije uzglobljena u kontekst svetog vremena, a u datom profanom momentu, i Sveti Đorđe i buduća Sveta Aleksandra nisu svetitelji. Samo u zmaju koji bi trebalo da bude savladan može se prepoznati Dioklecijan. Otuda i slom pred dilemom kako da pozdravi caricu. U drugoj strofi ponuđena su poređenja sa „najlepšim plodom / Mirisnog drveća sa istoka“, što funkcioniše i kao ljubavno udvaranje, ali i najava svetačkog oreola, budući da je Bogorodica u „Pesmi nad pesmama“ atribusana floralnim i faunalnim motivima i pejzažnom metaforikom. U trećoj strofi data je mogućnost da je pozdrav bio oficijalan, dolazeći, kao i obično, dolazeći iz usta Dioklecijanovog tribuna. Metamorfoze su, dakle, poetička konstanta Novog groblja, zadata katalogom vatri, koje variraju od one koja je kadra da „pročisti krv“ u skladu sa naslovom prvog ciklusa, do „Žene koju prsti / Peku kad se krsti“.
Milica Špadijer nenametljivo funkcionalizuje tradiciju narodne književnosti, od kratkih lirskih pesama, preko etioloških predanja kao u pesmi „Caričin grad“, do sočnih kletvi: „Ispod svega toga je tvoja četkica za zube / Dabogda ti svi poispadali“ i bajalica, čija se snaga iscrpljuje u figurama ponavljanja, paralelizmima i profinjenoj gradaciji: „Imam par ruku / Koje držim ispred lica / Par ruku / Iznad srca / Par ruku / Da se sačuvam bola / Par ruku / Da ti iskopam oči“. Pesma „Tužno voće“ na primer ima strukturu zagonetke i mogućno je nazreti odgonetku kada se cela zbirka ima u vidu. Pesnikinja je primetno radila na tome da pesme ne poveže samo ciklično, već se razrešenja brojnih enigmatičnih motiva i stihova mogu pronaći u drugim pesmama i celinama. Tako bi trebalo paralelno čitati pesme „Izvini stvarno ne mogu“, „Šuma“, „Daje se na znanje“, a zatim i „Šta jedu krtice u šumi“, „Tečni prsti“ ili „Zubi“ i „Grob na moru“. Rezultati mogu biti sledeći. Kada se ukrste pesme „Šuma“ i „Šta jede krticu u šumi“, može se doći do uspostavljanja sistema analogija: kritika bi bila vuk, autorefleksija – orao, nesigurnost – lisica, a vera u stvarnost – medved. Zatim se kroz datu optiku u drugim pesmama sa istim motivima mogu zameniti mesta i značenjski osvetliti i obogatiti pesme. Tečni prsti, koji su Otac i sin, imali bi istu idejnu vrednost kao orao i autorefleksija, jer subjekt kaže „Ruke su mi samo debeli prsti sa kandžama“. U tome bi možda mogao da bude odgovor na pitanje zašto lirskog subjekta peku prsti kad se krsti. Orao je ptica najbliža suncu, zoomorfna je manifestacija Hrista i Svetog Jovana, ali, istovremeno, autorefleksija bi mogla da predstavlja vatru koja peče, a ne plamen molitve koji bi trebalo da je pročišćujuć i isceliteljski.
Pesnička knjiga Novo groblje Milice Špadijer dobro je četvoredelno strukturisana i uobručena prološkom i izlaznom pesmom. Pesničke slike su pamtljive i efektne, a imaginativni potencijal brušen. Stil i ritmika na mahove su epski narativni, ali ima i lirskih elemenata, čije je izvorište potencijalno u tradiciji narodne književnosti. Pesnikinjin glas oblikovala je klasična starina, bilo da se radi o antičkoj ili srpskoj kulturi i, iako ti slojevi nisu prenaglašeni, značajni su za tumačenje njene poezije. Najposle, končetistička osnova pojedinih pesama, emblematičnost subjektovog gorućeg srca, koji je suočen sa dvostrukom vatrom, kao i gongoristička mreža metafora koje jedna drugu osvetljavaju, upućuju na funkcionalnost barokne poetike u savremenom srpskom pesništvu. Metamorfoze subjekta slika su puteva, meandara, ćorsokaka, ali i pravih trasa u suočavanju sa tugom, koja, kao i kod Crnjanskog, ima katarzičnu moć: „tuga od svega oslobođava“. A iz tužbalice može izrasti junačka pesma.
Autorka: Jelena Marićević Balać
