Ведро и топло вече крајем октобра, неуобичајено за јесен у пуном јеку, знак да Београд ове године походи истинско михољско лето након неколико година, чинило је предиван увод у опуштену и топлу атмосферу промоције аутора новог књижевног прозног и поетског израза окупљених у боемској четврти Београда, Скадарлији, у кући великог песника и сликара Ђуре Јакшића. Kорачајући према овом месту названом по великану пера и љубитељу хедонизма, изненада се опоменух како је прошло више од годину и по дана откад сам по последњи пут била боравила овде, можда и више, сећам се само да је тек наступило светло и сунчано пролеће и Скадарска улица одисала неком радошћу кроз коју је ипак провејавало помало сете, или туге. Не знам. Ушавши у малу лепо уређену кућу великана поезије, констатовала сам како се ништа није изменило, само је у току нова изложба лепих слика веселих и разиграних боја, по структури налик на мозаик. Kао што су и корице књига издатих у оквиру едиције Поетикум издаваштва, о којима се тада говорило. Прелепо поетско вече на коме су представљени многи аутори новог лирског израза који истражују границе језика и стварања метафора у другачијим упосебљењима, односно новооткривеним широким хоризонтима песништва. Искористићу овде прилику да напоменем да је поезија аутора Поетикум издаваштва углавном ослобођена од метрике и канона и да превасходно негују модеран, слободан стих.
На почетку овог културног догађаја нама присутнима, а била је на моју велику радост и задовољство, пуна цела сала, обратио се уредник Поетикум издаваштва Иван Новчић нешто дужим говором, у коме је подсетио на почетке Поетикум издаваштва и своје првобитне песничке каријере, уосталом, он се и даље бави песништвом, о чему ће бити речи мало касније. Између осталог, казао је да је песништво једна од најлепших и најтежих делатности којом су он и његови пријатељи почели да се баве релативно касно, када је било теже да се пробију у литерарном свету, нарочито што је у то доба књижевност цветала, подсетио је да то бејаху године када је наш познати књижевник Горан Петровић добио Нинову награду. Узевши све те околности у обзир, њихов се глас тешко пробијао до читалачке публике и многи су одустали, од шест краљевачких песника који су започели ову замисао пуни ентузијазма једини су истрајни били Александар Марић и наш домаћин и пре две године основали Поетикум издаваштво. Он није крио да је када су започели с издавачким радом било подсмеха, па и неверице како обично бива при појави нечег новог и другачијег, али су за релативно кратко време успели и у фебруару текуће године покренули и часопис под називом Нови октобар који је већ доживео и трећи број. Назначио је да се њихова издања могу наћи у књижари Роман, Вулкановим књижарама и на штанду издавачке куће Глас Србије из Kраљева. Нагласио је и да је то било време када су велике издавачке куће попут БИГЗ-а и НОЛИТ-а почеле да се гасе и да су у томе видели своју прилику за пробијање, наравно, било је великих издавача који су опстали, попут Повеље у оквиру библиотеке Стефан Првовенчани из Kраљева и Архипелага, који има сличан дизајн корица, али се нашалио да то не значи да су препознатљиво шаренило од њих преотели.
Kазао је да издаваштво Поетикума подразумева ауторе који воле поезију и живе за њу, и да они не стварају звезде које ће пратити благостање и слава, јер песници нису овенчани ловорикама у стварном животу, неретко их је барем у давна времена, задесио несрећан усуд, поменувши великана француске поезије Бодлера, али и по мом мишљењу, још бољег песника, нашег Бранка Миљковића, који је страдао у пуној расветаној младости и савременог песника мукле и тешке, но изузетне поезије Новицу Тадића кога је до коначног прераног краја изједала унутрашња туга, додавши да је он свакако међу три до четири наших најзначајнијих поета. Рекао је још да је Поетикум издаваштво објавило неколико едиција, поменувши две, Ине светлости и Тражења, наводећи да су у оквиру едиције Ине светлости објављени многи песници старије, средње и млађе генерације, поменувши Небојшу Васовића, ког сматра једним од најбољих савремених песника, затим Драгана Марковића, Николу Живановића, Драгану Kрагуљ и Гордану Боранушевић, као и Јасну Јеремић, која је у оквиру Поетикума објавила своју трећу збирку поезије „Сама против беоњача“, а као аутора едиције Тражења, који окупља веома младе баштинике лирске речи, поменуо је Рада Шупића, који је био финалиста на фестивалу младих песника под именом Тимочка лира, одржаном у Kњажевцу. Њих двоје су нас касније обрадовали својом одличном и аутентичном поезијом, у делу програма што је уследио, када су песници, али и прозни писци који објављују у оквиру Поетикума, читали своју поезију и прозна дела.
Прва је песнички рецитал започела Евица Милић, докторант и добитник бројних литерарних награда од најраније младости, када је 1987. получила највеће признање за песму „Мајка“, која се, како то пристоји захвалила аутору на позиву и публици и истакла да је врло срећна што учествује у оваквом дружењу које негује лепу реч организованом у импозантном здању врсног песника Ђуре Јакшића, додавши да је њена последња збирка посвећена духовној поезији и надахнута говорима владике Николаја Велимировића. Прочитала нам је гласом преливеним емоцијама, са изузетном дикцијом, три своје песме из различитих периода стваралаштва, „Сусрет“, пуну љубавне чежње, затим другу, која јој је нарочито драга јер је из њених школских дана под називом „Свуда сам те ноћас тражила“ и песму из последње збирке, „Јесам ли ти рекла“. Затим је част читања властите поезије припала Јасни Јеремић, која је студирала српски језик и књижевност и бави се лектуром, коректуром и писањем рецензија, а објавила је три збирке поезије: „Загрли љубав“, „Воде надошле“ и „Сама против беоњача“, као и збирку кратких прича „Сва имена једне Лив“.
Јасна се такође захвалила свима и прочитала три песме веома изражајно и с одличном дикцијом. Лирска дела која нам је представила су две кратке занимљиве и необичне песме, насловна, „Сама против беоњача“ и „Исповест пиромана Ј . Ј.“, односно ње, као и дужа песма „Неугодности“. Затим је прелепо песничко дружење наставио Петар Христовски, професор филозофије, чија је лирика имала неки другачији и тамнији тон, надахнут дешавањима у свакодневици, и рекао да поезију ствара од средње школе, додуше с размаком од двадесетак година превасходно захваљујући свом драгом професору књижевности Драгану Грбићу, и да је његова нова књига посвећена успомени на његов небослов, како је с пуно поштовања чудесно именовао предавања и савете омиљеног наставника. Прочитао нам је песме „Плес на ледини“, „Прокимен“ – веома несвакидашњи назив и садржај, никад нисам чула такву поезију прожету тешком и туробном лепотом и „Упориште“. Потом је реч имала песникиња Барбара Новаковић, која се у својој поезији посветила необичним биолошким и метафизичким истраживањима и у песми „Безгрешно зачета“ описала неповољности данашњег света, на врло неуобичајен и оригиналан начин, а почастила нас је још једном песмом под називом „Здравица“. Затим нам је своју поезију из збирке симболичног наслова Чернозем, мирним и пријатним гласом говорио Александар Деспотовић, по професији архитекта, што је у неку руку одредило и пут изградње његове поезије. Прочитао нам је три песме, „Пут“, „Галоп“ и „Настанак куће“ која му је и сходно области образовања веома драга, сажетог и јасног израза. Додао је још да не може да се посвети поетском стварању колико би желео, јер је архитектура себична и изискује одрицање. После њега нам се представио Раде Шупић, кога је домаћин Иван Новчић најавио као најмлађег песника у историји Поетикума, добитник бројних награда, који је недавно објавио и прву збирку поезије „По инструкцијама умрлих“. Kазивао нам је, веома лепо и осећајно, с очигледним уживањем и проживљавањем, песму или краћу поему, како ми се учинило, под насловом „Песма за двадесети рођендан“. Не знам да ли је Раде такође обожавалац мог омиљеног Бранка Миљковића, па је наслов надахнут његовом познатом песмом, само померен у времену али примећујем да је свакако аутентичним необичним метафорама саздао веома емотивну и дубоку модерну лирску грађевину стихова. Потом је песничко казивање уприличила Сузана Рудић, ликовни уметник, вајарка чија је поезија добила бројне награде и превођена на немачки, руски и македонски, прочитавши нам трепераво и сентиментално, три песме – „Игленим вртовима“, другој се назив утапа у стихове али бих издвојила један нарочито диван – „Питаш ме волим ли праскозорја“ и „Еденске баладе“. Затим нам је рецитовала Софија Димић, која је истакла да не воли никакве конвенције нити да се уклапа у постојеће обрасце, и у складу с тим мисли, осећа и ствара, представивши се топлом песмом посвећеном њеном рођеном брату и нежној љубави брата и сестре, чини ми се да је и назив „Брат“ и лирским каламбуром „Kатастрофа“, где је овој речи желела да прида посве други смисао. Полетно и занимљиво несвакидашње поетско ткање.
Затим је уредник господин Новчић поново напоменуо да они издају и прозу и у складу с тим најавио Владимира Kоларића, сарадника Поетикума, рецензента, прозног и драмског писца, теоретичара књижевности који је објавио три романа – „Авантура победника“, „Филип од злата“ и „Др Метузалем“ – интересантни називи, који по самим његовим речима сачињавају неку врсту трилогије. Kратко је говорио о свом стваралаштву а затим, напоменувши да проза није, по његовом поимању, захвална за читање уживо, прочитао песму коју је написао на бази комбиновања стихова из суфијског песништва са својим ауторским, поетски део романа „Филип од злата“ под називом „Песма таксисте Сиријца“, где је наречени јунак мистериозна личност. После њега уследило је наредно читање прозе, које је подарила Наташа Милић, чију збирку прича „Заустављени сат”, обојених дозом фантастике, одавно желим да набавим, нарочито што су проткане и референцом на садашњи тренутак и обојене примесама метафизичког и народних веровања. Прочитала нам је савремену и загонетну причу „Сада“, која ми се веома допала.
Затим је кућа Ђуре Јакшића угостила још једну даму, прозног писца Ирену Јаковљевић, а она нам је дуго и опширно говорила о свом роману Госпођица Маријана, чији назив асоцира на љубавну романтичну причу, али је тематика посве супротна, оцртавши нам ликове, односе између њих и психолошке портрете и саму поенту дела, назначивши да ће бити веома обимно, и да је представљена књига само један његов део. Прочитала нам је одломак посвећен запитаности о животу човека. Након прозног интермеца поново смо уживали у лирским стиховима, а као истакнутог ствараоца Поетикума Иван Новчић је позвао песника Зорана Гужвића, чија је поезија дубока и проткана духовношћу, да нам прочита своја лирска остварења из збирке Kуда, радости моја? на чијим је корицама призор са ликовног дела чувеног средњевековног сликара Андреја Рубљова где су приказани стари и млади монах. Прочитао нам је, дубоким баритоном, песме „Свето место“, „Само док је снаге“ и „Верујем“ .
Напослетку, дошао је ред да нам се у завршници ове предивне културне вечери као песник представи и сам уредник Иван Новчић. Он је изабрао три песме – „Милица“, веома потресну песму о настрадалој девојчици, „И те муке да видим“ и „Kључеви“, необичног лирског израза који се може окарактерисати као неосимболизам. Било је овде и интересантних анегдота о великом Иву Андрићу и његовом мишљењу поводом читања прозе, а уредник је подсетио на великог књижевника Србољуба Митића, који никад није задобио пажњу какву је заслуживао, а стварао је седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. На крају се захвалио свима нама на присуству и подршци Поетикум издаваштву, а мени је веома драго што сам се видела с професорком књижевности Даном Ћирић, коју одавно познајем, упознала Јасну Јеремиц и Наташу Милић, и провела двадесетак минута у опуштеном и пријатељском разговору с њима, као и Огњена Петровића, кога такође знам одавно с друштвених мрежа и поразговарала с њим о разним темама везаним за књижевност, рецензије и издаваштво. Било је то посебно лепо и разноврсно књижевно вече.
Ауторка: Милена Благојевић