Vedro i toplo veče krajem oktobra, neuobičajeno za jesen u punom jeku, znak da Beograd ove godine pohodi istinsko miholjsko leto nakon nekoliko godina, činilo je predivan uvod u opuštenu i toplu atmosferu promocije autora novog književnog proznog i poetskog izraza okupljenih u boemskoj četvrti Beograda, Skadarliji, u kući velikog pesnika i slikara Đure Jakšića. Koračajući prema ovom mestu nazvanom po velikanu pera i ljubitelju hedonizma, iznenada se opomenuh kako je prošlo više od godinu i po dana otkad sam po poslednji put bila boravila ovde, možda i više, sećam se samo da je tek nastupilo svetlo i sunčano proleće i Skadarska ulica odisala nekom radošću kroz koju je ipak provejavalo pomalo sete, ili tuge. Ne znam. Ušavši u malu lepo uređenu kuću velikana poezije, konstatovala sam kako se ništa nije izmenilo, samo je u toku nova izložba lepih slika veselih i razigranih boja, po strukturi nalik na mozaik. Kao što su i korice knjiga izdatih u okviru edicije Poetikum izdavaštva, o kojima se tada govorilo. Prelepo poetsko veče na kome su predstavljeni mnogi autori novog lirskog izraza koji istražuju granice jezika i stvaranja metafora u drugačijim uposebljenjima, odnosno novootkrivenim širokim horizontima pesništva. Iskoristiću ovde priliku da napomenem da je poezija autora Poetikum izdavaštva uglavnom oslobođena od metrike i kanona i da prevashodno neguju moderan, slobodan stih.
Na početku ovog kulturnog događaja nama prisutnima, a bila je na moju veliku radost i zadovoljstvo, puna cela sala, obratio se urednik Poetikum izdavaštva Ivan Novčić nešto dužim govorom, u kome je podsetio na početke Poetikum izdavaštva i svoje prvobitne pesničke karijere, uostalom, on se i dalje bavi pesništvom, o čemu će biti reči malo kasnije. Između ostalog, kazao je da je pesništvo jedna od najlepših i najtežih delatnosti kojom su on i njegovi prijatelji počeli da se bave relativno kasno, kada je bilo teže da se probiju u literarnom svetu, naročito što je u to doba književnost cvetala, podsetio je da to bejahu godine kada je naš poznati književnik Goran Petrović dobio Ninovu nagradu. Uzevši sve te okolnosti u obzir, njihov se glas teško probijao do čitalačke publike i mnogi su odustali, od šest kraljevačkih pesnika koji su započeli ovu zamisao puni entuzijazma jedini su istrajni bili Aleksandar Marić i naš domaćin i pre dve godine osnovali Poetikum izdavaštvo. On nije krio da je kada su započeli s izdavačkim radom bilo podsmeha, pa i neverice kako obično biva pri pojavi nečeg novog i drugačijeg, ali su za relativno kratko vreme uspeli i u februaru tekuće godine pokrenuli i časopis pod nazivom Novi oktobar koji je već doživeo i treći broj. Naznačio je da se njihova izdanja mogu naći u knjižari Roman, Vulkanovim knjižarama i na štandu izdavačke kuće Glas Srbije iz Kraljeva. Naglasio je i da je to bilo vreme kada su velike izdavačke kuće poput BIGZ-a i NOLIT-a počele da se gase i da su u tome videli svoju priliku za probijanje, naravno, bilo je velikih izdavača koji su opstali, poput Povelje u okviru biblioteke Stefan Prvovenčani iz Kraljeva i Arhipelaga, koji ima sličan dizajn korica, ali se našalio da to ne znači da su prepoznatljivo šarenilo od njih preoteli.
Kazao je da izdavaštvo Poetikuma podrazumeva autore koji vole poeziju i žive za nju, i da oni ne stvaraju zvezde koje će pratiti blagostanje i slava, jer pesnici nisu ovenčani lovorikama u stvarnom životu, neretko ih je barem u davna vremena, zadesio nesrećan usud, pomenuvši velikana francuske poezije Bodlera, ali i po mom mišljenju, još boljeg pesnika, našeg Branka Miljkovića, koji je stradao u punoj rasvetanoj mladosti i savremenog pesnika mukle i teške, no izuzetne poezije Novicu Tadića koga je do konačnog preranog kraja izjedala unutrašnja tuga, dodavši da je on svakako među tri do četiri naših najznačajnijih poeta. Rekao je još da je Poetikum izdavaštvo objavilo nekoliko edicija, pomenuvši dve, Ine svetlosti i Traženja, navodeći da su u okviru edicije Ine svetlosti objavljeni mnogi pesnici starije, srednje i mlađe generacije, pomenuvši Nebojšu Vasovića, kog smatra jednim od najboljih savremenih pesnika, zatim Dragana Markovića, Nikolu Živanovića, Draganu Kragulj i Gordanu Boranušević, kao i Jasnu Jeremić, koja je u okviru Poetikuma objavila svoju treću zbirku poezije „Sama protiv beonjača“, a kao autora edicije Traženja, koji okuplja veoma mlade baštinike lirske reči, pomenuo je Rada Šupića, koji je bio finalista na festivalu mladih pesnika pod imenom Timočka lira, održanom u Knjaževcu. Njih dvoje su nas kasnije obradovali svojom odličnom i autentičnom poezijom, u delu programa što je usledio, kada su pesnici, ali i prozni pisci koji objavljuju u okviru Poetikuma, čitali svoju poeziju i prozna dela.
Prva je pesnički recital započela Evica Milić, doktorant i dobitnik brojnih literarnih nagrada od najranije mladosti, kada je 1987. polučila najveće priznanje za pesmu „Majka“, koja se, kako to pristoji zahvalila autoru na pozivu i publici i istakla da je vrlo srećna što učestvuje u ovakvom druženju koje neguje lepu reč organizovanom u impozantnom zdanju vrsnog pesnika Đure Jakšića, dodavši da je njena poslednja zbirka posvećena duhovnoj poeziji i nadahnuta govorima vladike Nikolaja Velimirovića. Pročitala nam je glasom prelivenim emocijama, sa izuzetnom dikcijom, tri svoje pesme iz različitih perioda stvaralaštva, „Susret“, punu ljubavne čežnje, zatim drugu, koja joj je naročito draga jer je iz njenih školskih dana pod nazivom „Svuda sam te noćas tražila“ i pesmu iz poslednje zbirke, „Jesam li ti rekla“. Zatim je čast čitanja vlastite poezije pripala Jasni Jeremić, koja je studirala srpski jezik i književnost i bavi se lekturom, korekturom i pisanjem recenzija, a objavila je tri zbirke poezije: „Zagrli ljubav“, „Vode nadošle“ i „Sama protiv beonjača“, kao i zbirku kratkih priča „Sva imena jedne Liv“.
Jasna se takođe zahvalila svima i pročitala tri pesme veoma izražajno i s odličnom dikcijom. Lirska dela koja nam je predstavila su dve kratke zanimljive i neobične pesme, naslovna, „Sama protiv beonjača“ i „Ispovest piromana J . J.“, odnosno nje, kao i duža pesma „Neugodnosti“. Zatim je prelepo pesničko druženje nastavio Petar Hristovski, profesor filozofije, čija je lirika imala neki drugačiji i tamniji ton, nadahnut dešavanjima u svakodnevici, i rekao da poeziju stvara od srednje škole, doduše s razmakom od dvadesetak godina prevashodno zahvaljujući svom dragom profesoru književnosti Draganu Grbiću, i da je njegova nova knjiga posvećena uspomeni na njegov neboslov, kako je s puno poštovanja čudesno imenovao predavanja i savete omiljenog nastavnika. Pročitao nam je pesme „Ples na ledini“, „Prokimen“ – veoma nesvakidašnji naziv i sadržaj, nikad nisam čula takvu poeziju prožetu teškom i turobnom lepotom i „Uporište“. Potom je reč imala pesnikinja Barbara Novaković, koja se u svojoj poeziji posvetila neobičnim biološkim i metafizičkim istraživanjima i u pesmi „Bezgrešno začeta“ opisala nepovoljnosti današnjeg sveta, na vrlo neuobičajen i originalan način, a počastila nas je još jednom pesmom pod nazivom „Zdravica“. Zatim nam je svoju poeziju iz zbirke simboličnog naslova Černozem, mirnim i prijatnim glasom govorio Aleksandar Despotović, po profesiji arhitekta, što je u neku ruku odredilo i put izgradnje njegove poezije. Pročitao nam je tri pesme, „Put“, „Galop“ i „Nastanak kuće“ koja mu je i shodno oblasti obrazovanja veoma draga, sažetog i jasnog izraza. Dodao je još da ne može da se posveti poetskom stvaranju koliko bi želeo, jer je arhitektura sebična i iziskuje odricanje. Posle njega nam se predstavio Rade Šupić, koga je domaćin Ivan Novčić najavio kao najmlađeg pesnika u istoriji Poetikuma, dobitnik brojnih nagrada, koji je nedavno objavio i prvu zbirku poezije „Po instrukcijama umrlih“. Kazivao nam je, veoma lepo i osećajno, s očiglednim uživanjem i proživljavanjem, pesmu ili kraću poemu, kako mi se učinilo, pod naslovom „Pesma za dvadeseti rođendan“. Ne znam da li je Rade takođe obožavalac mog omiljenog Branka Miljkovića, pa je naslov nadahnut njegovom poznatom pesmom, samo pomeren u vremenu ali primećujem da je svakako autentičnim neobičnim metaforama sazdao veoma emotivnu i duboku modernu lirsku građevinu stihova. Potom je pesničko kazivanje upriličila Suzana Rudić, likovni umetnik, vajarka čija je poezija dobila brojne nagrade i prevođena na nemački, ruski i makedonski, pročitavši nam treperavo i sentimentalno, tri pesme – „Iglenim vrtovima“, drugoj se naziv utapa u stihove ali bih izdvojila jedan naročito divan – „Pitaš me volim li praskozorja“ i „Edenske balade“. Zatim nam je recitovala Sofija Dimić, koja je istakla da ne voli nikakve konvencije niti da se uklapa u postojeće obrasce, i u skladu s tim misli, oseća i stvara, predstavivši se toplom pesmom posvećenom njenom rođenom bratu i nežnoj ljubavi brata i sestre, čini mi se da je i naziv „Brat“ i lirskim kalamburom „Katastrofa“, gde je ovoj reči želela da prida posve drugi smisao. Poletno i zanimljivo nesvakidašnje poetsko tkanje.
Zatim je urednik gospodin Novčić ponovo napomenuo da oni izdaju i prozu i u skladu s tim najavio Vladimira Kolarića, saradnika Poetikuma, recenzenta, proznog i dramskog pisca, teoretičara književnosti koji je objavio tri romana – „Avantura pobednika“, „Filip od zlata“ i „Dr Metuzalem“ – interesantni nazivi, koji po samim njegovim rečima sačinjavaju neku vrstu trilogije. Kratko je govorio o svom stvaralaštvu a zatim, napomenuvši da proza nije, po njegovom poimanju, zahvalna za čitanje uživo, pročitao pesmu koju je napisao na bazi kombinovanja stihova iz sufijskog pesništva sa svojim autorskim, poetski deo romana „Filip od zlata“ pod nazivom „Pesma taksiste Sirijca“, gde je narečeni junak misteriozna ličnost. Posle njega usledilo je naredno čitanje proze, koje je podarila Nataša Milić, čiju zbirku priča „Zaustavljeni sat”, obojenih dozom fantastike, odavno želim da nabavim, naročito što su protkane i referencom na sadašnji trenutak i obojene primesama metafizičkog i narodnih verovanja. Pročitala nam je savremenu i zagonetnu priču „Sada“, koja mi se veoma dopala.
Zatim je kuća Đure Jakšića ugostila još jednu damu, proznog pisca Irenu Jakovljević, a ona nam je dugo i opširno govorila o svom romanu Gospođica Marijana, čiji naziv asocira na ljubavnu romantičnu priču, ali je tematika posve suprotna, ocrtavši nam likove, odnose između njih i psihološke portrete i samu poentu dela, naznačivši da će biti veoma obimno, i da je predstavljena knjiga samo jedan njegov deo. Pročitala nam je odlomak posvećen zapitanosti o životu čoveka. Nakon proznog intermeca ponovo smo uživali u lirskim stihovima, a kao istaknutog stvaraoca Poetikuma Ivan Novčić je pozvao pesnika Zorana Gužvića, čija je poezija duboka i protkana duhovnošću, da nam pročita svoja lirska ostvarenja iz zbirke Kuda, radosti moja? na čijim je koricama prizor sa likovnog dela čuvenog srednjevekovnog slikara Andreja Rubljova gde su prikazani stari i mladi monah. Pročitao nam je, dubokim baritonom, pesme „Sveto mesto“, „Samo dok je snage“ i „Verujem“ .
Naposletku, došao je red da nam se u završnici ove predivne kulturne večeri kao pesnik predstavi i sam urednik Ivan Novčić. On je izabrao tri pesme – „Milica“, veoma potresnu pesmu o nastradaloj devojčici, „I te muke da vidim“ i „Ključevi“, neobičnog lirskog izraza koji se može okarakterisati kao neosimbolizam. Bilo je ovde i interesantnih anegdota o velikom Ivu Andriću i njegovom mišljenju povodom čitanja proze, a urednik je podsetio na velikog književnika Srboljuba Mitića, koji nikad nije zadobio pažnju kakvu je zasluživao, a stvarao je sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Na kraju se zahvalio svima nama na prisustvu i podršci Poetikum izdavaštvu, a meni je veoma drago što sam se videla s profesorkom književnosti Danom Ćirić, koju odavno poznajem, upoznala Jasnu Jeremic i Natašu Milić, i provela dvadesetak minuta u opuštenom i prijateljskom razgovoru s njima, kao i Ognjena Petrovića, koga takođe znam odavno s društvenih mreža i porazgovarala s njim o raznim temama vezanim za književnost, recenzije i izdavaštvo. Bilo je to posebno lepo i raznovrsno književno veče.
Autorka: Milena Blagojević
