U nedelju 11. decembra sam gledao predstavu Čudo u šarganu Ljubomira Simovića u režiji Andrijane Simović i izvođenju Teatra inat i Udruženja Prkos u Kulturnom centru Zlatibor. Čudo u Šarganu je prvi projekat Udruženja Prkos i Teatra Inat (osnovani prošle godine), a sredstva su obezbeđena na osnovu konkursa Opštine Čajetina, uz podršku Turističke organizacije Zlatibor i Kulturnog centra Zlatibor. Teatar Inat je u međuvremenu premijerno izveo i Gospođu ministarku Branislava Nušića u režiji Andrijane Simović.
Andrijana Simović (inače glumica NP Užice) je sebi postavila izuzetno težak zadatak kada je odlučila da za rediteljski debi izabere Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića. Sarađujući na mnogim predstavama kao glumica ona je upijala pozorišna znanja koje je primenila u režiji svoje prve predstave. Pre svega, uspela je da postigne da vidimo scenske likove kao žive ljude koji se probijaju kroz život kako znaju i umeju šezdesetih godina prošlog veka negde na obodu Beograda. U to vreme, kafana (,,Šargan’’) je bila kao druga kuća za mnoge posetioce zbog pristupačnih cena hrane, pića i druženja. Dramaturška osobenost ove predstave (rediteljka, Angelina Jevtović i Irena Parezanović) je da su izostavljene scene u kojima se pojavljuju dvojica vojnika iz Prvog svetskog rata. U skladu sa tim, završetak predstave je postavljen tako da su svi likovi prisutni, i kao neka vrsta hora pojačavaju poruku prosjakinji da nas patnja i rane obeležavaju i da bez njih gubimo svoj identitet. Užičko kolo je bilo odličan zamajac od uvodne numere, kada svi ulaze na scenu igrajući, da bi tokom predstave razne varijacije ovog kola određivale potrebne štimunge i tempo-ritam izvođenja.
Andrijana Simović je uspela da napravi predstavu u kojoj nema malih i velikih uloga već ceo ansambl odiše moćnom ekspresijom. U glumačkom ansamblu Ljiljana Janković pomalo usporeno igra Ikoniju, vlasnicu kafane ,,Šargan’’ a najefektniju ulogu je ostvarila mlada Aleksandra Bondžulić (alternacija Jelene Tešić) kao konobarica Cmilja. Nisam imao prilike da gledam Jelenu Tešić kao Cmilju ali Aleksandra Bondžulić igra ovaj lik kao da je pisan za nju. Bondžulić je suvereno situirana u način govora Cmilje koja dolazi iz Kremana u Beograd, pokazuje raskošan komičarski talenat, ne libi se da igra iz drugog plana za partnere i pokazuje izraziti smisao za improvizaciju. Impresivna je scena gde Cmilja čisteći ne baš stručno stolove i stolice u kafani ,,Šargan’’ završi nekako ispod stola za kojim sedi mudri Stavra (Branimir Aćimović), inače deo nepopisanog inventara kafane. Izvirujući ispod stola Cmilja mašta o svojoj budućnosti sa mužem, decom i kućom, a pritom izgleda kao kuca koja izviruju iz svoje kućice. U ovoj postavci ,,Šargana’’ verovatno po prvi put vidimo Prosjakinju (umesto Prosjaka iz Simovićeve drame) koja iz najbolje namere preuzima patnje i rane celog sveta na sebe. Marija Maričić kao Prosjakinja daje jedinstvo dvojstva opasnosti i ranjivosti ovog lika. Bojana Kostović kao Gospava, animir dama širokim potezima (u glasu, pokretu i mizanscenu) kreira svoj lik. Gospava Bojane Kostović pokušava da se uzvisi iznad svog ponižavajućeg posla devojke na izvol’te, nalazi sebi sličnog muškarca koga ubije u afektu kada shvati da je još jednom ne samo prevarena, već i ponižena i opljačkana. Gospava Bojane Kostović na Anđelkovoj sahrani pokazuje karakterni preokret jer se nada da će pre odlaska u zatvor dobiti bar koju toplu reč od osoblja i stalnih gostiju kafane ,,Šargan’’. Međutim, od Gospave se svi distanciraju a pogotovo dotle simpatična Cmilja koja je konačno našla voljnog ženika u sredovečnom Stavri. Vladimir Arsić igra Anđelka kao simpatičnog momka kome je potrebno tako malo, a to malo je mnogo, da počne da vodi pošten život. Marija Jeremić kao Jagoda igra otresitu mladu devojku, koja voli da popije, s razlogom ili bez razloga, pa čak je spremna i da izudara nekoga za koga misli da je napasnik. Andrijana Simović je izuzetno nadahnuto postavila scenu u kojoj se Jagoda, Ikonija i Cmilja (ne)namerno opijaju dok detektivski razrešavaju misteriju: ko je Jagodin otac? Zoran Kanački igra Skitnicu veoma ubedljivo od trenutka kada je ,,progledao’’ (posle prospavane noći i prosjakinjinog preuzimanja njegovih rana koje mu je zadala ćerka Jagoda) i setio se konačno ko je i kakva je bila njegova žena. Filip Ivanović igra Vilotijevića, političara u slobodnom padu kao čoveka bez izrazitih svojstava koga baš TO preporučuje da se bavi politikom, Ratomir Jovanović igra islednika Manojla koji se lako uklapa u svaku sredinu, ali teže u aspekte policijskog posla koji zahtevaju trčanje. Marko Mutavdžić igra Mileta kao preispoljnu kukavicu i mutikašu koji bi se prodao za sitnu paru i izdao i najbliže samo da konačno ode iz kafane ,,Šargan’’ koja je njegov usud.
Andrijana Simović je već prvom režijom pokazala da je amatersko pozorište dobilo veliko pojačanje jer je spiritus movens ne samo za svoje pozorište, već i za Užice i okolinu. Andrijana Simović, glumica Narodnog pozorišta iz Užica se preporučuje ovakvom predstavom i za režiju u profesionalnom pozorištu. Pitam se, pitam, koje će to pozorište biti?
Kritika predstave Čudo u šarganu Ljubomira Simovića u režiji Andrijane Simović i izvođenju Teatra inat i Udruženja Prkos je deo projekta „Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.
Autor: Milan Mađarev
