(Јелена Марићевић Балаћ, Без длаке на срцу, Everest Media, Београд 2020)
Јелена Марићевић Балаћ ново је име на песничкој сцени код нас, али не и у књижевно-критичким круговима. Без длаке на срцу вешто је срочен наслов њене прве збирке песама која представља интимистички дневник у необичном и узбудљивом споју са митским и историјским референцама. Реч је, дакле, о песничком потенцијалу који се развио и разбокорио са корењем дубоко у нашој и светској књижевној баштини. У време када често читамо поезију која је сирова и огољена до граница баналности, освежење је читати лирику која је интенционално нежна, а чулна, комплексна, а јасна, при чему виртуозно поигравање језиком уводи у замамни свет оријенталне сласти и мекоће, до сада ретко присутан у нашој новијој поезији. Иронични обрти и неочекиване поенте доносе хуморне квалитете који су немало пута занемарени у нашој лирици, оптерећеној мрачним тоновима и тешким егзистенцијалним питањима. Првенац Јелене Марићевић Балаћ нуди једно другачије пулсирање песничког бића које, упитано над својом егзистенцијом, проналази ипак начин да оствари фини преплет између тежине бивања и лакоће смеха. Длаке, са комплексом сродних мотива, чине главно тематско-мотивско тежиште збирке. Искуство читања ових песама, налик избијању длака, уме на моменте будити сензације јежења и боцкања, све док читалац, у растућој густини значења, не препозна снагу аутентичне песничке речи.
Песме су неравномерно распоређене у пет циклуса, од којих прва два насловима прате управо избијање длака: „Корени” и „Влати длака”, да би семантички фокус био померен називима наредних циклуса: „На развалинама”, „Долина краљева” и „Урне”, при чему длаке и даље остају лајтомотивски присутне готово у свакој песми. Интересантно је да, упркос томе, репетитивности нема: богат спектар метафорике везане за косу и длаке варира се тако да увек нова и другачија симболичка значења ступају у први план, будећи низ асоцијација везаних како за мит, тако и за свакодневицу. Модерно и древно спајају се тако да збирка чува нешто од узвишености и свечаности песничког говора што у исти мах остаје блиско и препознатљиво и данашњем читаоцу. То не значи, ипак, да песникиња читаоцу подилази, имајући у виду да ова поезија захтева обавештеног читаоца, али уживање у читалачком искуству није условљено никаквим знањем, никаквим разрешавањем замршених и компликованих херменеутичких изазова. Нема претенциозности ни мисаоне напрегнутости, упркос асоцијативној разгранатости и семантичкој густини. Томе у значајној мери помаже поступно смењивање песничких слика. У првом циклусу, сложен преплет значења, готово налик на песничку грађевину, гради се око топонима реке Дунав. Културолошки, историјски, митски, духовни и укупни семантички потенцијал који у искуству европске (и не само европске) цивилизације покреће помен реке Дунав, важан је за потпуније разумевање песама у циклусу „Корени”. Препознаје се, ипак, и извесна тежња апстрактности егзистенцијалног искуства, тј. општости која важи за сва бића онолико колико важи за једно, у овом случају лирско ја. Лирско ја у поезији Јелене Марићевић Балаћ заузима позицију из које проговара гласом јединственим, индивидуалним, и женски сензитивним, али дубоко повезаним са природом која прати сваки моменат личне трансформације. Стих: „Била сам Дунав” из прве песме првог циклуса, „Дунавска комбуха”, представља отуда многозначну сублимацију сагласја са свим дунавским вировима, стихијама и, на концу, дунавским дном, које би лирском ја „увек одсецало ноге и претварало их / у пераја”. Премда је душа у овој песми пре свега „гљиволика” јер: „расли смо у сопственим душама као комбуха”, већ се у овој песми биће отвара према присуству биљака и животиња, а сама песма према богатој фауналној и флоралној симболици. Анализирајући управо фауналне и флоралне симболе у поетикама многих песника и писаца (Милорад Павић, Милош Црњански, Милена Марковић), песникиња је прво као критичарка кроз оптику флоре и фауне посматрала специфичан систем знакова у одређеном књижевном делу. Знаковитост и симболику таквих мотива у збирци Без длаке на срцу ваљало би темељније сагледати у оквиру каквог научног рада, а овде само констатујемо како се биће лирског субјекта стапа, расте и трансформише заједно са биљем и животињама које, каткад и у сасвим неочекиваним контекстима, искрсавају у стиховима ове збирке песама.
Мотивски комплекс повезан са Дунавом јавља се у првом циклусу заједно са оријенталном симболиком, која функционише и касније у склопу целе збирке. Већ првим стихом песме „Ada-Kaleh”: „Срце је моје Ада Кале”, који се иначе варира у различитим облицима у многим песмама (срце је разорен, празан град, гомила камења, змија, коцка шећера), најављује се драматичност са којом се проговара паралелно о судбини острва и о судбини срца. Ада Кале јесте некадашње острво и насеље на Дунаву и његова историја свакако има одјека у истоименој песми. Оно је било и романтична дестинација, позната по турским слаткишима и узгоју ружа, све до 1971. године када је потопљена изградњом хидроелектране Ђердап I. Сведена на неколико штурих реченица, прошлост овог острва сведочи ипак и о значајним преокупацијама поезије Јелене Марићевић Балаћ. Њена поезија јесте романтична, са снажним емоционалним набојем, на моменте драматична, упркос смиреној песничкој нарацији, и као мало која, умешна у повезивању микрокосмоса и макрокосмоса, мита и свакодневице, дубоко интимног и универзалног. Стихови: „Ја сам црни Арапин и жена. / Занос је мој сјај карасевдаха, / а руке ми пуне млевених ораха. / Из моје је руке песма туфахија. / Гризем је к’о Адам и кушам к’о змија” можда представљају и најбоље сведочанство о аутопоетици песникиње. У овој поезији једе се ратлук, и мада има горког листа уз кафу и горчине пелена, она је пре свега испуњена бомбонама, шећером у праху, орасима, карамелисаним шећером. Постоји нешто што повезује ове слаткише и длаке. И једно и друго готово је анатемисано у савременом свету, нарочито за жене. Шећер је „бела смрт”, а длаке изазивају зазор, чак и гађење, све док се не униште и не сведу на глатку, усијану површину. Романтика и културолошко шаренило некадашње Аде Кале, своди се, међутим, на машинерију хидроелектране „без иједне длаке / која би светлела у имену Ђердап”. Поезија Јелене Марићевић Балаћ чува ипак сласт која се готово цеди из уста, сензуално и хедонистички дозива снагу у лирском бићу које је истовремено и „црни Арапин и жена”, при чему њена љубав, што је посебно занимљиво, ипак остаје смртно озбиљна, верна, чак и испосничка, у складу са византијско плавим хоризонтима њене поезије.
У складу с тим, и длаке задржавају своју симболику животне силе, снаге, енергије, животне супстанције и моћи, која је повезана како са мушкошћу, тако и са женском слободом и бујношћу. Длаке су нешто исконско, природно и херојско, што се додатно наглашава чињеницом да „Енкиду није чупао обрве”, али су знак и љубави и страсти, те је индикативно да људи „не воле жене маљаве / не воле жене заљубљене”. Није скривена ни симболика косе као седишта душе, при чему прва строфа песме „Епилација” функционише унеколико као упозорење: „Душе су длакаве последњи пут. / Већ следећа генерација душа / биће унапређена / и сијаће / као ускршње јаје / када се намаже машћу”. То кореспондира са песмом „Човек из саксије” која у одређеној мери одудара од осталих песама у збирци, а у којој човек који читавог века крије своје корене равнодушно изјављује: „Ограничене сам маште, ограничених емоција. / Такав сам проклијао, па ми то и не смета”. У збирци се, дакле, борбено и активно, без патетике и резигнације, брани право на маљавост и, у контрасту са усијаним, глатким кожама и душама, аутентичну и неулаштену слику себе. Потврда песничке вештине ауторке крије се и у чињеници да је, упркос избору поетских средстава из романтичарског песничког регистра (повремено присуство патоса, уздах „љубави моја”, фразе као што су „туга што нас слама” или слике срца које крвари), уз ефектну употребу ироније успешно одржала равнотежу између озбиљног и смешног. Рима, која се најчешће јавља у последњим стиховима песме, иронична је у својој баналности, а стихови који подсећају на какву новокомпоновану народну песму („Свуда око мене веје, / али више немам наду”) или је чак директно призивају („Куда иду људи као ја?”), такође имају ироничну функцију. Присуство ироније у анализираној збирци песама има, међутим, и шире семантичке импликације.
Иако је понегде резање косе повезано са покорношћу и жалошћу, превасходно за љубавником, шишање, (д)епилација и ћелавост изазивају пре свега ироничне ефекте. Посебно је интересантна у том смислу песма „Ћелави Бог”. Транспозиција митског у савремени контекст, веома честа у књижевности XX и XXI века, налази своје место и у збирци Без длаке на срцу, при чему се у песми „Ћелави Бог” руши традиционална слика Бога „као старца дуге седе косе”: „Овог тренутка замишљам Бога / као човека од 40 година који почиње да ћелави. // Он нас све чува, а њему нема ко да обећа / да му неће фалити ни длака с главе”. Поезија Јелене Марићевић Балаћ интертекстуално је премрежена псалмима, стиховима народног лирског песништва, досетком турског сатиричара и песника Азиза Несина, цитатима из песама Хафиза Ширазија, Волта Витмана, Милете Јакшића, алузијом на Капорову Уну, као и призивањем ликова из Проклете авлије. Ова отворена цитатност не подразумева ипак да не постоје танане, суптилно изведене везе са другим песницима и делима. Чини се да песма „Ћелави Бог” призива песму Ивана В. Лалића „Као молитва” о уморном и болесном Богу. Као што лирски субјект у Лалићевој песми „увек напипа рану” Богу, тако и у песми о ћелавим печатима на Божјој глави песникиња успешно проналази влат заглављену између Његових зуба. Ова влат при крају песме посече Божје непце, исто као што се песникиња посече на „ивицу овог папира / који трпи песму – оно мало косе скривено иза уха, // које се нада да ћелавост ипак није стопроцентна”.
У поезији Јелене Марићевић Балаћ Бог ипак није смртно болестан, те тако у последњој песми збирке Он бива „Онај који носи бритву”. Песма која, као „оно мало косе” иза уха скрива наду да ћелавост ипак није потпуна, доноси истовремено и наду да ни друштво није сасвим оболело, те да ће сачувати „тршава срца” и „длаку на јајету”, видљиву још увек само у крупном кадру на леђима глумице. Да нема глуме, нема лажности у овој поезији, потврђује бескомпромисна искреност садржана већ у наслову збирке, модификованом изразу „без длаке на језику” којим се данас често оправдава сурово и испразно, егоцентрично глагољење. Ништа од тога у поезији Јелене Марићевић Балаћ, ништа од вештачког и артифицијелног. Бујност и дивља, неспутана снага зауздавају се у песничким кикама и перчинима, вешто исплетеним и однегованим, тако да првенац постаје зрело песничко остварење. Крајње особена и уочљива физиономија српског песништва, каква је Јелена Марићевић Балаћ, заслужује даље праћење и вредновање, као и озбиљније критичке интерпретације.
Ауторка: Сања Перић