Филм по истинитој причи 3211
Режија: Данило Бећковић и Андријана Стојковић
Сценарио: Димитрије Војнов
Филм по истинитој причи, чији је наслов број ћелије у затвору, у којој је лежао јунак документарца, популарни певач и музичар Стефан Ђурић Раста (рођ. 1989), занимљива је и значајна кинематографска појава. Најпре, само број у наслову представља један вид вишестепене огољености, али и појачану свест и памћење сваког детаља и појединости које мењају човека у специфичним животним околностима, каква је несумљиво боравак у тамници. Број 3211 Раста никада неће и не може заборавити, као што ни Иво Андрић никада није заборавио бројеве ћелија 38 и 115 у којима се нашао кобне 1914. године. Тема тамновања обележиће све фазе његовог стваралаштва, а да поменемо и индикативан наслов једне од његових приповедака која је настала 1960, „У ћелији број 115”. Жанета Ђукић Перишић која се подробно бавила нобеловчевом стваралачком биографијом у поглављу „Песник из решетака: мариборска казнионица”, истиче да „студије у Марбургу, како је Андрић у писмима Евгенији Гојмерац називао своје тамновање, биће за песника глобална школа живота”. Може се рећи да је боравак у ћелији 3211 и за Расту била важна школа живота, јер је из овог животног искушења изашао достојанствено и џепова пуних поезије и музике, као што без сплитске и мариборске тамнице не би било Андрићевог Ex Ponta, а, дабогме, ни Проклете авлије.
Ова поређења, разуме се, немају намеру да самеравају потврђеног класика српске књижевности и популарног музичара, већ да укажу на један важан универзални, антрополошки, али и актуелни моменат – снагу опредељења и слободне воље за борбу са собом. Ни Андрић, а ни Раста, нису након затворског искуства постали лоши/ји људи, напротив, тамница је постала (молитвена) келија и потенцијални простор искупљења. Отуда је Стефан Ђурић постао парадигма добрих односа међу затвореницима, а торта од пишкота коју су сви припремили за најпроблематичнијег затвореника онај хришћански насушни хлеб којим се одговара на каменицу.
Такође, репрезентативан је и пример старца у затвору, према коме је певач био веома пажљив и показивао му поштовање. Ради се о примеру премошћавања јазова између генерација, чиме се надилази пуки чин лепог васпитања и указује на вредност саосећања, исказаног кроз поглед на празан кревет са кога се скупљају личне ствари преминулог човека у кесе за смеће. У Андрићевој причи „У ћелији број 115” младић је делио собу са старцем Постружником, који му је причао прегршт „гадних прича у којима је блатио све што је лепо и чисто на свету”. Насупрот Постружнику, улога деде у филму функционише као андрићевски мост који спаја не само људе и генерације, већ и свет живих и мртвих.
На том трагу су и различита стања свести Стефана Ђурића, која су представљена ефектним потезима режије, јер се мешају стварност, сећања, маштања, хронотоп музичког спота или снимци прошлости са оним тренутком у којем се јунак исповеда у фотељи. Он се, говорећи у фотељи, готово покајнички исповеда, иако му нико не поставља питања и иако се не ради о хришћанској исповеди. Коме онда говори Раста? У њему, наиме, препознајемо пример човека генерације рођених осамдесетих година 20. века, која је ипак и упркос турбулентном детињству и колективној патњи народа коме припада, успела да сачува и изнедри вредност принципијалности и осећање части. Тај вид готово епског морала и кодекса одликује Расту, па се он потврђује као неко ко држи до задате речи, без обзира на новчани интерес. Тако је, примера ради, наступао за мање пара у Цириху, јер се руководио правом првенства и обећања, па макар то било на његову материјалну штету. Његова исповест стога има и помало дидактичку улогу, с обзиром на то да добар део биоскопске публике чине деца која похађају старије разреде основне школе, средњошколци и, генерално, омладина.
Овим филмом према истинитој причи промовише се прича о самоосвешћењу, спознаји и преображају, који има и уметничку ауру. Одлазак из ћелије 3211 је ходник музике и стихова, катарзични сублимат са позитивним епилогом. Најпосле, и Растино питање кривице посве је селимовићевски магловито, иако се зна да је ухапшен због поседовања наркотика. Он говори да је мирис марихуане кроз цео његов живот био свакодневан у смислу да су то сви око њега радили, али да је његов преступ, на шта га је и отац упозорио, био и то што је то чинио јавно и на очиглед свих. Пренето на план романа Дервиш и смрт, и питање Харунове кривице је проблематично и нејасно, али је његов живот окончан смрћу. Када се има у виду да је у подтексту романа прича о Мешином брату Шефкији, који је стрељан јер је однео кући део заплењеног намештаја, а бранио се чињеницом да су то и остали партизани чинили. Кажњен је смрћу као пример другима. Стефан Ђурић је, по свему судећи, као пример другима, проборавио у затвору и дуже него што је требало. Срећом, његов епилог није био кобан, већ је он „израстао” као нов човек и светао пример. Другим речима, Раста који говори из фотеље је андрићевски Тома Галус, али стваран, од крви и меса.
Ауторка: Јелена Марићевић Балаћ
