Прототип сигналистичког супер-читаоца

(Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Београд: Everest-media, 2016)

За откључавање сигнализма потребно је безброј кључева или један који отвара све браве, расковник, llave maestra. То је двострука предност. Један кључ искористиће истраживач који у сигнализму тражи своје примарно поље истраживања, па ће тако ишчитати сигнале из перспективе интертекстуалности, језичких експеримената, средњовековне књижевности итд. Сигнализам допушта такав приступ, штавише, његова разноликост и рачуна са тиме да ће заинтересовати читаоце са сасвим удаљених тачака. Тако је читаоцу сигнализам споредан, а сигнализам тиме добија споредног читаоца. Ипак, неупоредиво вреднија веза за обе стране настаје када се појави сигналистички супер читалац.

Јелена Марићевић, на коју јасно указујемо синтагмом „супер читалац“, сабира своје дугогодишње сигналистичко читалачко искуство и прави новом читаоцу пролаз у сигнализам. Како се и очекује, есеји су распоређени промишљено, а има их, сасвим случајно, тринаест (што је уз број једанаест један од важних и мистичних бројева сигнализма (в. Марићевић 2016: 39-42)). Предговор кратко напомиње да се очекују „снимци живог сигналистичког бића“ (Марићевић 2016: 9) сакупљени у мозаику. Ова два појма, која препознајемо као кључне речи предговора, баве се двема изузетним карактеристикама сигнализма. Сигналистичко биће, које упорно преживљава од краја педесетих година прошлога века до данас, сутра, крај се не назире, добар је пример за еволуцију. Он се непрестано трансформише, допуњава, доживљава неочекиване метаморфозе и од сваког дела искуства (човека, света, рачунара) прави себи хабитат. Тако се сигналиста – истраживач бави снимцима, али и бележењем свежих кадрова. Мозаик, друга крајње инспиративна реч, подсетиће на скупину сигналистичких жанрова, тема, поступака, али и, конкретно, на визуелну поезију којој је добро познат овакав приступ. Ауторка, дакле, већ у предговору проговара о сложенености овога правца.

Укупно узев, стиче се утисак да Јелена Марићевић покушава читаоца да уведе сигнализам врло поступно, поучена сопственим искуством. Она, наиме, у интервјуу који следи есеје, признаје да је и сама имала проблем да пронађе „улаз“ у сигнализам (в. Марићевић 2016: 160). Тако, примера ради, у првом есеју, ауторка расправља о сигналистичком читаоцу, чији развој неопажено може почети већ у детињству, потом обавештава читаоца о сигнализму, шире – неоавангарди, да би, на послетку, читаоцу укратко показала у којим смеровима може да се креће његово будуће истраживање. Паралела повучена између Мирољуба Тодоровића и Мише Радивојевића, односно сигнализма и филмова црног таласа, позива на сарадњу читаоца склоног седмој уметности, али исто тако показује различите врсте испољавања уметности у неоавангардном коду и начину размишљања. Оним традиционалнијим истраживачима се предочава веза сигнализма и других епоха, што је већ резултирало неколицином радова који су сигнализму пришли из те перспективе.¹⁾ Први есеј у низу говори и о бризи, како ауторке, тако и сигнализма, за одсуство критичког мишљења, заокупљеност новцем, уопште материјалним, па тако видимо и комуникацију са савременим проблемима. Овакав одабир сегмената сигнализма показује да је ауторка промишљено изабрала почетак своје књиге, јер на једном месту стапа читаоца, писца, књижевност, уметност, хуманизам.

Даљи радови опет на уму имају читаоца, којима Јелена Марићевић може служити и као поуздана примарна литература, али и као усмерење ка корисним истраживањима и размишљањима о сигнализму, које несебично препоручује. Осим сигналистичких референци, читалац се сусреће са каткад крајње кончетистичким спрегама са разноликим писцима, делима, мислиоцима, што јесте одлика есејистике Јелене Марићевић. Оваква места ћемо двоструко коментарисати. Најпре, прегршт повезивања не могу увек наћи оправдање, често иза њих стоји искључиво ауторкина интуиција и имагинација, али се њихова вредност може мерити и у безбројним асоцијацијама које се јављају читаоцу. Дакле, оно што у датом тренутку није непобитна чињеница или запажање о посматраном, може се трансформисати у идеју која ће то бити. Наредна ствар коју смо о овој карактеристики ауторке желели да кажемо је у светлу сигнализма. Он, наиме, допушта, чак жели читаоца који ће сигнализам представити као отворени правац. Тежи различитим читањима, па му необични приступи често више пријају од оних на које смо навикли. Тако Јелена Марићевић неке од својих есеја почиње анегдотама, својим искуствима, она, заправо, жели да полемише са будућим читаоцем. Изражава се мишљење и очекује се реакција, што често има плодотворан ефекат. Јелена Марићевић, видно је, по сваку цену наставља разговор о књижевности.

Вратимо се конкретним питањима којима се ауторка бави тврдњом да је књига Легитимација за сигнализам одлично полазиште за готово свако истраживање овога правца. Тамни вилајет од врбовог прућа разоткрива епистоларне форме и мејл-арт. Ауторка сведочи о древној форми која у сигнализму, како и очекујемо, наново прелази границе на које смо навикли. Пример преписке са Марином Абрамовић чини овај рад нарочито примамљивим и актуелним, узевши у обзир данашње интересовање за уметницу, што ауторку есеја карактерише истанчаним осећајем за модерне токове уметности. Дневнике неоавангарде ауторка осветљава малим литераризацијама, које сигнализам допушта, па имамо пловидбу од ненаучног ка научном приступу. Овај рад следи Facebook сигнализам, који је врста савременог дневника (дакле имамо леп след мисли), на шта се надовезује приказ Чак и Сфинга има очи, што је анализа Тодоровићевих есејистичких муњограма – кратких фрагмената размишљања о уметности, поезији, хуманизму итд. Ауторка креће од нешто дуже, дневничке форме, наставља кратким записима са друштвене мреже, да би стигла до сажетих муњограма, за које каже да су „пренети на хартију у виду језгра или атома најблиставијих мисли“ (Марићевић 2016: 68). Читалац сазнаје и о сигналистичкој поезији, превођењу, које је свакако изазов неоавангарде, а помен заслужују есеји Велико бандитско срце Мирољуба Тодоровића и Либертенски дијалог: Ерос и По(р)нос сигнализма. Први нас подсећа на Драинца и Тодоровићев разговор са њиме. Други уводи Саву Дамјанова као писца унеколико блиском Тодоровићу. Јелена Марићевић везу налази у еротским елементима, њиховом остваривању, ефекту и оправданости. Овај есеј читаоца упознаје са еротским и његовим манифестацијама и, интересантно, приказује „порнос“ као одраз данашњице и хватање у коштац са њим. Шатро сигнализација баца светло на сигналистичку прозу и прича о сленгу и шатровачком, о метафорама без узвишености и њиховој, каткад, завидној ефектности. Последњи есеј говори о симболици звезда, а у неком дубљем слоју даје завршну реч ауторке о сигнализму, његовим стремљењима и потенцијалима.

Јелена Марићевић књигом Легитимација за сигнализам заиста остварује насловљено. Пажљивим и вредним читањем приближава сигнализам сваком читаоцу и, што је сигнализму изузетно значајно, ствара нове редове сигналистичких супер-читалаца. Без околишања ћемо рећи да је ауторка покренула талас младих истраживача, те да су, сигнализам и ауторка, једно другом постали насушни. Ауторка успева да са сваким разговором о књижевности повеже сигнализам, а разговора о сигнализму више нема без њених одличних есеја.

Насловна фотографија: Визуелна песма, Јелена Марићевић

Ауторка: Даница Трифуњагић