Проклетство разбијених огледала

Опет се вадиш на сујевјерје.
За своју судбину кривиш
пет разбијених огледала –
тридесет пет година несреће.
Кажеш да ћеш у педесетој
почети да живиш испочетка,
а до тада нећеш морати
да се трудиш.
Ионако ће све кренути
кривим путем.
Пропушташ прилике
које воде остварењу твојих снова
оних што си ткала у кишним ноћима
испод шареног ћебета
док сви спавају
и због њих имала
онај тајанствени осмијех
који те одвајао од других.
Куцале су ти на врата
прилике – маскиране у
изазове и искушења
а ти си их сачекивала на литици живота
и гурала у узбуркано море
знајући да проклетство
разбијених огледала
још увијек траје.
А кад прођу све те године
и кад схватиш да ништа не долази само,
да иза тебе нема пређених путева,
изгажених стаза,
значајних ријечи и добрих дјела,
хоћеш ли рећи да је исувише касно,
да се не почиње живјети у педесетој?
Хоћеш ли постати
несрећна старица која не мари за друге
и сваки њихов пораз у животу
њена је задовољштина?
Или ћеш се претворити
у заједљивог циника
тек да имаш неку улогу
у туђим животима?
Јер си свој изгубила.
Чекајући да прође
нешто чега нема.

Ауторка: Валентина Шуковић

Scroll To Top