Процес, други пут

(Војислав Милутин, Службена белешка, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2016)

Сна нема. Има само стварности. Јер и сан је стварност. Време нема прошлост, садашњост и будућност. Време је једно! Белешка. Поступак.

Овим речима је Војислав Милутин, деведесет две године након изласка Кафкиног романа започео свој Службену белешку, те готово век касније добијамо наш процес, писан на матерњем језик, у новом духу. Кључна реч за разумевање и тумачење Милутиновог романа управо је наслов Кафкиног најславнијег дела. Друга реч је стварност, ова наша бљутава и сурова. Трећа је породица. Дакле, овако би роман изгледао ако бисмо желели да га представимо у три речи: процес, стварност, породица.

Процес јер је Службена белешка роман о поступку који се води против главног јунака Војислављева Милутина чији нам је идентитет познат. Он је г. Војислављев Милутин. Дођош. Значајна одредница за локално становништво. Лош предзнак. Свака сличност са писцем је намерна. Процес је почео оног дана када је неко покуцао на врата.

-Куц - куц.
-Да - кажеш. 
-Добар дан - чујеш. Она отвара врата и улази. Пореска полиција. Ја сам Мира Вукмировић. Колега је... – ледено рецитује усна дупља.
-Ја сам Милан Далмација – представља се трећи пут у последњих девет месеци треће лице.

Именује своје тлачитеље и они су само квржице на телу хидре.

Због чега се процес води? За разлику од Јозефа К, који не зна разлог истраге, главни јунак Службене белешкевзна шта се налази у основи и због чега се поступак води, због чега се пишу административне белешке и правни акти.

-О, па ви имате велики промет? – рекла је, и села на понуђену столицу.

Велики промет, или како каза један споредни лик, промет од кога се врти у глави јесте разлог започињања процеса. Разлог његовог наставка је непоткупљивост протагонисте, иако му је нуђено да плати како би га стоглава хидра са војском следбеника оставила на миру. Систем је увек јачи од појединца, записаће, али то неће бити разлог да одустане. Истина је најчвршћи ослонац који човек може да има, рекао је један уман човек. Наратор такође бира истину и истрајава.

Друга реч је стварност.

Недавно је један угледни универзитетски професор прочитавши нови процес, ушао у учионицу и рекао студентима: – Прочитајте ову књигу. То је наша стварност.

Да, Службена белешка је наша стварност. Нажалост. Откривамо то по бројним, невешто сакривеним топонимима и алузијама, тек понеком изменом слова у имену. Прва загонетка је име наратора који је очигледно писац наше књиге. Друга место радње Нови Јад, трећа улица у којој станује, затим станчић у Ћерпановој, улица у којој се налази фирма, филијала пореске управе итд. Препознајемо делове Новог Сада. Направите мали експеримент и идите на сајт пореске службе. Укуцајте имена инспектора. Можда међу њима препознате неке са којима сте се сусрели у књизи.

Стварни су и људи који насељавају простор Службене белешке, људи са којима разговара. Не пример, сигурни смо да се међу његовим пријатељима налази макар један Радован са којим води разговоре и на јави. Такође, стварности припадају и многе друге појаве из књижевног живота које ће упућен читалац препознати.

Књиге које чита стоје на полицама библиотека и оне припадају нашој стварности. Поред Процеса који у једном тренутку наводи видимо и да је писац познавалац Леонардове биографије којој даје пуно простора у књизи. Ту су и бројни цитати из дела српске и светске књижевности, али најважнија књига јесу Андрићеви Знакови поред пута често спомињани,  намерава да је чита у затвору који, гле чуда, пореди са Проклетом авлијом. Баш те Знакове Андрић је писао у заточеништву као окривљени као младобосанац. Написао је Андрић све што му је лежало на перу, исто као писац ове књиге, да би се касније мудро окренуо прошлости. Ћутање је, канда, завет старости.

Иако је радња смештена у 1012. годину, очигледно је да се она заправо дешава хиљаду година касније, почетком 21. века. Сама књига одраз је наше стварности и времена у ком животаримо и поред критике система и критике политике, највише је критика ове тужне, претужне стварности.

Све треба поново и суровије рећи. Оним познатим Демократским речима. Оним познатим СНС речима. Оним познатим Г 777 реченицама. Које су исте.

Трећа кључна реч је породица.

Породица као основа друштва, најмања његова недељива целина, оно за шта се бори и жртвује. Нараторову чине супруга Гордана и синови. Жена под чијим се будим оком све дешава и која, на крају крајева, и предосећа да ће бити суђења. Иста та која са женском ситничавошћу замера оптуженом за остављање чаша од јогурта у купатилу, погрешно купљене намирнице, расејаност која је евидентна. На почетку процеса, та иста жена предлаже свом партнеру да се раставе на неко време и размисле.

Не иде нам како треба. Да покушамо овако, договорили смо се. Предах да направимо.

Лоше ствари обично иду једна уз другу. Можемо тврдити да наговештен породични крах сигнализује и могућ пословни бродолом. У универзуму је све повезано. Тако су се и пријатељи лагано осипали, повлачили у своје безбедне зоне.

Како су Пријатељи нестајали, зло је расло.

Породица га, истина, није напустила али је процес оставио последице. У жижи су јунаакове одлуке и борба. Добра ствар јесу извучене поуке и остварен смисао породице – наставак.

Звони телефон. Старији син Стеван зове. 
-Шта да радим, оче? Бакар је скочио готово 200 $ по тони?
-Сине, твој тата је умро. Сутра ћемо му давати четрдесетицу. Време је да сам доносиш одлуке.

***

Опет звони телефон. Млађи син. Ратко.
-Тата, како да стигнем до Франкфурта? Залутао сам у Минхену.

Службена белешка је роман о борби са системом. Тај систем пореди се са хидром која гута људе који одбијају да јој се покоре. Ово је роман о борби са бирократијом, о систему који кажњава, о процесу који се води, али и дело о човеку који одбија да игра по наметнутим правилима, који одбија послушност. Ово је прича о човеку који је победио хидру. Цар је го, каже. Написати овакву књигу значи само једно: бити храбар. Одважити се да пишеш о систему у ком живиш, о хидри која те гута значи прогледати, суочити се, борити се.

Ауторка: Марија Пргомеља

Scroll To Top