Пливање до сопственог мес(т)а

(Јасмина Топић, Привремени боравак. Архипелаг: 2020)1)

Након песничких збирки Сунцокрети. Скица за дан (1997), Пансион, Метаморфозе (2001), Романтизам (2005), Тиха обнова лета (2007), Док неко шапуће наша имена (2012) и Плажа Несаница (2016), у којима су заступљени мотиви мора, путовања, али никада и коначног одредишта – настала је нова збирка поезије Јасмине Топић под насловом Привремени боравак. Седма песничка збирка овогодишње добитнице награде „Милица Стојадиновић Српкиња”, оцртава наставак вечног путовања, ток живота и, на крају, потпуно одрастање и сазревање лирског субјекта. То сазревање се броји водама, како оним морским, океанским, тако и оним телесним, које на крају срастају у исто – коначно боравиште у себи самој.

На самом почетку ове песничке књиге тело се суочава с почецима лета, првим врућинама. Прва песма, која је ван циклуса, означава упознавање лирског субјекта са самим собом. Пребацивање са бока на бок, као што се песме пребацују са једне стране листа на другу, постаје мотив тражења удобности и неког пријатнијег (само)осећања. Тело се, у недостатку мора, претвара у део њега „прецизни слојеви врућине/ купају те у соли постојања”2), „…као праћкава риба насукана на спруд кревета”. Лирски субјекат се полако спрема за сва она места која ће се касније помињати у књизи. До тих градова долази се пре свега спознајом сопственог простора, тело се представља као место у коме сва осећања и сви они који покрећу та осећања, привремено бораве (као у мору). Та спона се открива у поређењу прве песме У летњи дан с песмом Како је данас комуницирала. Док се у првој песми лирски субјекат обраћа самом себи, у другој се удаљава, врши особено објективизовано посматрање. Као да се ради о измештању жене из себе саме да би лакше схватила сва своја осећања и појмила своје тело: „Трећи дан менструира изненада плаче/ а кренула је да одспава још сат времена”, „…упорно гута ту воду и мехуриће/ и са њима ко зна још колико/неизречених осећања”.

Спознаја сопственог простора бива, попут невидљиве нити, повезана и са простором који лирски субјекат окружује. Почињу да се пребирају и посматрају све успомене смештене на полице, све које чине живот. Реч је о свим оним ситницама које могу да призову некадашња осећања према живом бићу, а сада су само ствари који почињу да граде властиту историју осећања. Историја осећања припада лирском субјекту који полако тоне у себе, док размишља како тече туђи живот док „други испија кафу, а ти се надаш повољном/знамењу талога”.3) Те судбинске финесе у које верујемо виде се у поимању простора, који се с полица пребацује на остале ствари, попут лампе чије светло значи „можда ореол, можда прстен”4), симболишући кружнице вечности. У тишини лишеној присуства другог, јединка почиње да се узда у туђе тумачење сопствене судбине.

Све су то кратка привремена задовољства, нешто попут сламке спаса, попут поновног спознавања себе. Међутим, одсутно присуство другог увек титра између свих успомена и испред сваког осећања које тело покушава да поврати, а то се управо дешава када се полако појављује Јадранско плаво, када се појаве „рељефи јасних географских удаљености”, у којима се (на којима се?) полако оцртавају коначне раздвојености. Тада лирски субјекат изриче: „љубим ти одраз сањам ти кућу”, „љубим ти сумњу видим ти црва”, „љубим ти долазак нема те скоро”5). На крају, субјекту остаје последње веровање, остаје само да се љуби мисао другога, за коју никада не можемо бити сигурни у ком смеру иде.

Цео први циклус књиге заправо представља својеврсни приказ последица онога о чему се пише у другом циклусу, али нипошто његово коначно исходиште. Следе песме које поред лирског субјекта постављају другог. Овај циклус изгледа као да се свака радња дешава у једном откуцају срца, оном кључном. Као да константно влада оно непријатно осећање гушења, немоћи да се дубоко удахне, јер се чини да ће и најмањи звук уништити осећање које траје, јер је растанак неминован „Никад ниси помислио да се може бити тако блажен,/ када те неко поједе до твог мрака,/ па те открије поново целог/ А златна светлост, пред сумрак сјајнија/ заводи због скорог растанка”, „У твом срцу она иста бројаница/ одмерава број откуцаја, а и километара”.[6] И  као што је друга особа у својој одсустности присутна у соби, на полицама, тако су сада стихови једино сигурно место да се опстане („Осим у прошлости у стиховима на сигурној удаљености”6)).

После настају бол, тешка осећања и поновна спознаја себе, али увек се рачуна на постојање мора, на неки другачији привремени боравак који симболише обнављање, јер „Свет се пребацио на другу страну бока”7), на пријатније, удобније. Лирски субјекат наставља своје путовање, које више не симболише повратак већ пут у даље, у сигурно, јер: „Нема скривања на мору си/ нема стварнијег од тебе/ Овде/ Сада/ Свет је на правој страни”.8) Хоризонт у који се сада гледа више није ограничен светлошћу већ ободом шешира који чува главу, који даје осећај пријатности. Море више није место у које се сручила киша „густа као завеса изненадних радости/ што су истовремено отопљене туге”.9) Оно је сада место сопственог припадања, где је „пливање као боравак у утроби”10), топло и сигурно место које храни и које чува.

Једина прошлост која постоји док путовање Јадраном траје јесте у књигама, све остало као да припада неком другом животу које остаје на полицама у виду симболичких ситница. Лирски субјекат више не посматра свет из себе него дозвољава да ритам мора, свакодневни погледи на пучину и плаветнило, таласи, решене укрштенице, мала задовољства, граде осећања и сигурност: „Смиреност долази у понављањима”.11) Одласци на море постају рутина, плаветнило које означава дубину, тачност и чистину. Плаветнило поништава сва она ограничења простора у коме се тело некада распадало на зној и нити суза. Небо и вода постају једно, постају коначно место припадања у којима тело пулсира пуно живота. После таквог осећања и такве спознаје, повратак у затворени простор постаје лакши. Више нема непрестане комуникације са самим собом, јер је друга особа одсутна и лирски субјекат сада своје приче усмерава на друге „Међутим, разговор траје/ Ти пролазиш!”12) и од храбрости сачињава религију у коју до самог краја верује.

Писана реч која је некада откуцавала попут пулса сада се оцртава, јер „стара писма” доносе „нове боре”.13) Прошлост више не симболише место у коме се привремено борави. Она је сада део тела, део лирског субјекта која је, као и на фотографији са насловне стране, прикривено држи за руку, али не обуставља њено вечно путовање. Исто се дешава и са писањем из којег се сада учи, које је сада на другој страни бока јер „јуче смо причали о поезији, сутра ћемо је писати”14), а из свега тога настаће нешто боље, будући да постоји ограђивање, које прераста у стварање: „…Писаћу ти ускоро јер је твоје одсуство/ довољно инспиративно”.15)

На крају, простори мора, океана, своде се на посматрање Последњег дана лета, поред реке на којој се „увек нешто догађа”, која попут живота, намеће стварност, неизбежну, пуну изазова, али напослетку пролазну. Њен ток не можемо да променимо, али можемо мењати себе док њоме пловимо. Након шест (изузетних) збирки песама, Јасмина Топић доследно чувала мотиве путовања и трагања, као и вечну жељу са плаветнилом из ког израста велика храброст. Привремени боравак јесте књига која сведочи о пуном сазревању песникиње и, као таква, може са поносом да носи своје одликовање наградом „Милица Стојадиновић Српкиња”.

Ауторка: Горица Радмиловић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Сви цитати у тексту преузети су из овог издања.
2 У летњи дан.
3 Сумрак је.
4 Уклањање доказа.
5 Јадранско плаво.
6 Проживети уназад.
7 Из циклуса „Јадран”, I.
8 Исто.
9 Пада киша над океаном.
10 Из циклуса „Јадран”, IV.
11 Из циклуса „Јадран”, VII.
12 Без патетике.
13 Ти само буди довољно далеко.
14 У реду за полазак у материну.
15 Неко леп и тих.
Scroll To Top