Изгледа једноставно, зар не?
Сви имамо мисли, што значи, сви смо упознати са њима, знамо их. Служимо се мишљењем па једино је и логично да оно чиме се служимо, разумемо. Међутим, уколико је то случај, зар не бисмо онда требали да имамо некакву дефиницију мисли, која је свеобухватна? Која јасно и недвосмислено, захвата суштину ове појаве? Питам се и тражим такву дефиницију, а не налазим је – као да свака има некакав недостатак или ману.
Почињем да сумњам да стварно знам шта је мисао.
НАУЧНИ НАРАТИВ
Рецимо, консултовао сам науку и дошао до тога да ту нема неких одговора, а да доминантни, биолошко-неуролошки редукционизам, не види проблем са тиме. За њих је мисао некакво ‘опаљивање неурона’ по лабрњи, лаички речено. Будући да тих неурона има колико и звезда у универзуму, може бити комплексно, уколико желимо да проучавамо “како” тачно то они чине, но преовладавајући научни наратив у својој бити је изузетно прост: мисао је одређена врста мождане активности.
Звучи тачно и не супротстављам се тој тврдњи али задрто остајем при ставу да се тиме ништа не решава. Све и када бисмо знали тачан механизам генерације мисли, мапирали констелацију можданог универзума, опет бисмо имали одговор само на питање шта је биолошки механизам генерације мисли, а не и на то шта мисао, сама по себи, јесте.
Мене мисао интересује искуствено, феноменолошки.
Питам се како ли она изгледа себи самој?
МЕТОДОЛОГИЈА ИСПИТИВАЊА
Полазим од сопственог искуства и изгледа да је мисао нешто што ја имам или нешто што ми се дешава. Можда и нешто што само постоји, или нешто што се само дешава – без оног картезијанског “Ја” – јер, можда је и то “Ја” нека мисао? Има и таквих који то тврде…
Опет, то је друга тема; друга мисао, а вечерас се бавим мишљу уопште, а не неком одређеном. Једно од прелиминарних запажања о феномену мисли које сам имао током прошле године, јесте да је мисао нешто невидљиво. Нешто што не опажам чулима, јасно, а исто тако – не опажам је ни у свом уму, што признаћете, јесте помало неочекивани обрт ситуације.
Заправо, уочио сам да када имам мисао, обично је имам у виду некаквог унутрашњег говора или слике, звука; некакве предоџбе. Уколико мислим на неку кућу, имам пред собом, у својој глави, или слику куће или њену фонетску репрезентацију у виду спојених гласова или слова К, У, Ћ, А. Делује да је то мисао коју имам. Опет, могао бих замислити кућу и другачије, па опет мислити исту ту кућу. Могао бих је и назвати било којим другим називом, рецимо енглески, Х. О. У. С. Е., и поново би то била иста кућа.
Могао бих свашта и управо због тога не могу да опазим мисао у томе што опажам, а оно што опажам изнутра јесу гласови, слике, представе. Представе предмета, представе мисли. Њихови изрази.
Добро…
Уколико није унутра, питао сам се да ли је мисао негде споља? У чулном искуству? Када погледам кућу, видим њен кров, зидове, прозоре, врата… Не видим мисао куће. Не, чулно искуство не чувствује мисао.
Закључујем, логично, мисао није нигде. Не налази се нити споља, нити изнутра. Сакривена је између светова. Како бих ја могао да дођем до ње? Стаза којом сам пошао претворила се у слепу улицу и зато се враћам и полазим још једанпут, испочетка…
АНАТОМИЈА МИСЛИ
Којим путем сада кренути?
Мисао као мисао се испоставила као сувише крупан залогај па одлучујем да је раставим на делове, надајући се да ћу испитујући делове мисли, изнаћи и целину која их садржи. Сазнајем да се мисао састоји од два облика, латентног и активног. Латентне мисли су оне које бисмо могли имати, док су активне мисли оне које свој живот остварују у тренутку нашег мисаоног делања. Пошто латентну мисао, не познајем искуствено, одлучујем се да са испитивањем пођем од актуелних мисли.
Од чега се оне састоје?
Од израза и значења. Израз се налази у мени, то већ знам. То су те слике и предоџбе и фонеми. Шта је са значењем? Тражим га унутар, нема га. Тражим га споља и видим само осете и чулности.
Делује да није ни тамо. Значење значења ме избегава и скрива се.
Опирем се отпору значења својим отпором – успевам да дођем до његове сржи. Појављује се дефиниција значења као појмовног потенцијала неке одређене ствари, подразумевајући под тиме то да свака ствар у себи садржи могућност да добије свој појмовни одраз у субјекту (пошто сам мало пермутовао след увида и закључивања у овом тексту, напоменуо бих то да појам можемо сматрати најелементарнијом врстом мисли. Сходно томе, моје одређење може једноставније бити интерпретирано као “потенцијал неке ствари да буде мишљена”).
Када је реч о примеру куће, можемо рећи да свака објективно постојећа кућа садржи у себи потенцијал да је неко појми. Тај њен потенцијал за појмљивост јесте значење, када је латентан, а када стварно, неко у садашњем моменту мисли о тој кући (тј. Поима је) долази до остваривања јединства објекта и субјетка у виду синтезе значења и израза, па кажемо да је израз добио значење, тј. Има смисла.
У том контексту, смисао се открива као актуализовани (остварени, обистињени) појмовни потенцијал неке одређене ствари. Он се, попут значења, налази у самој ствари, и објективни је део нечег објективног. Чини ми се да ово схватање има доста смисла, с обзиром на то да свака реч има смисла и значења с обзиром на то да указује на нешто стварно – уколико бисмо уклонили то стварно на шта реч указује, из сваке стварности, времена, сећања и свачијег искуства, шта би значила реч (фонетско-гласовни приказ или симбол) која је претходно указивала на њега?
Да ли би имала свој смисао? Да ли би имала значење?
Мислим да не.
Чак и представа без значења и смисла би деловала попут скупа произвољно одабраних боја, облика, звукова… Закључујем, мисао се састоји од значења, које се налази у стварима и које се у моменту “имања мисли” повезује са изразом и тиме трансформише у смисао.
Па да ли се и израз трансформише? Могло би се рећи, да и он прелази из латентног у живо стање, имањем мисли. Живи израз, остварени израз, који има смисао, могли бисмо звати унутрашњом предоџбом.
МИСАО КАО МЕСТО СТАПАЊА СУБЈЕКТА И ОБЈЕКТА
Чини се, стигли смо. Хајде да то ипак проверимо!
Имамо ли мисао? Потенцијалну и актуелну? Је ли она између светова? Јесам ли ја између светова, онда када је “имам”?
Да, да, да и да.
Мисао се открива као јединство значења и израза, онда када је латентна, а смисла и предожбе када је обистињена. Чин мишљења се показује као процес успостављања тог јединства, од стране већ поменутог субјекта (ака. Човека).
СУБЈЕКТИВНА МИСАО
Све је супер, осим што ми опет нешто фали. Увиђам да је то мисао, као идеална логичка творевина, потенцијални и актуелни Поперов објекат трећег света. То није моја мисао, а за другу ако ћемо искрено, ни не знам. Можда таква и постоји, чак све указује на то, а опет…
Не могу то да тврдим јер ја такву мисао, просто нисам имао. Све моје мисли су моје, па чак и туђе.
Шта је, шта је, шта је… моја мисао? Шта је јединство значења и израза, онда када га доживим као субјекат, неки рандом Марко из Србобрана, који ни у 4 ујутру не може да заспи, јер га муче мисли о мислима. Шта мени значе те лепе и истиите речи, празне у садржају? Путоказ и ћорсокак.
Сипам презир на такве речи и одбацујем их.
Ја немам објективне мисли, ја нисам на раскршћу светова. Ја сам субјекат, и моје су мисли субјективне. Шта би била субјективна мисао, објективно говорећи?
Хајде да поново испитамо од чега се и она састоји… Када мислим К. У. Ћ. А. видим фонеме, не видим слику куће. Опет, ја знам за ту слику, посредством фонема који указују на њу, а знам и за реално постојећу кућу, посредством слике.
Моје су мисли симболи симбола стварности. Питам се… Шта ће ми толико симбола? Јасно ми је да се не бавим самим стварима, том кућом нпр. јер је немам пред собом али зашто се не бавим директно представом куће, коју имам пред собом, већ се њоме бавим посредно, путем речи којом непосредно означавам и сажимам ту представу, а тек посредством те представе, речју означавам и кућу.
Зашто компликујем и мислим у симболима симбола, а не само у симболима? Човек је homo symbolicus, да, али опет – зашто? Са којом сврхом симболизујем стварност?
СВРХА МИШЉЕЊА
Долазимо до испитивања сврхе апстрактне мисли… Наравно, комуникација. Па како бих своју унутрашњу представу куће пренео некоме другом? Никако, осим уколико немам неки симбол, који би био заједнички за моју унутрашњу представу и представу другог, а био ефикасан за комуникацијску употребу.
Фонетско-гласовно-словни систем идеалан је за то; много је лакше некоме нешто рећи него да некоме цртам своју слику куће, сваки пут кад хоћу да муњојњима пренесем неку информацију о кући. Тако ваљда и себи брже комуницирам и објашњавам, оно што схватам, а чега ми је важно да сам свестан. Због тога за унутрашње симболе ствари имамо посебне симболе, како би ове прве симболе, комуницирали себи и другима.
Али шта ће ми уопште и ти први симболи??? Ваљда су то, сећања. Сећања старих искустава, помоћу којих тумачимо нова, која су им слична. Помоћу сакупљених сећања на старе куће, схватам да је нова кућа која видим баш то, кућа, јер знам како куће изгледају, а ова на њу личи.
Слутим још један застој овде. Да. Личи али није иста.
Заправо – потпуно је другачије искуство у односу на пређашња! Прва је на два спрата, друга на један спрат. Прва готово да нема двориште, друга има велико. Странице прве су сиве боје са фасадом, странице друге зидови сачињени од црвених цигала. Прва има има раван бетонски кров, друга редован, троугласто-пирамидасти, са смеђим цреповима
Уистину су различите ове две куће, па по чему знамо да је у питању иста ствар? Разликују се по и по облику и по бојама, детаљима, ма свему… Већ ми ђаво шапуће: Имају исте, суштинске делове! Да, осим што су и ти исти делови, различити као и те две куће, а тако и делови њихових делова, и делови делова делова, ad infinitum, тачка!
Како знамо да су те исте куће или ти различити делови, категорично исте ствари?!
Не знамо али верујемо. Тачније, самоуверено нагађамо, а уколико нагађамо, у праву смо или нисмо у праву. Уколико смо у праву, постоји нека објективна истост у овим објектима истраживањима, која није чулна, а уколико нисмо у праву, опет, постоји нека објективна различитост.
Сад, јасно је ваљда, да је објективна различитост – управо у том чулном? Значи ли то да нисмо у праву и да те две куће, немају везе једна с другом, осим што ми мислимо да имају па их лажно стављамо у ту везу?
Онда, било би свеједно, како мислимо о њима, кад ионако већ нисмо у праву? Могао бих да мислим за кућу да је диносаурус, а не кућа, и опет бих се исто односио према њој, не, и имао исте ефекте у саодношењу? Категорисањем ствари, наизглед, произвољно одређујемо функцију ствари, која је функција спрам нас и одређује наше одношење према њима.
Оно што је заједничко кућама смо МИ.
Браво за филозофа.
Осим што то не може бити једино што им је заједничко, јер онда бисмо или звали све ствари једним именом, јер су све исте искључиво по томе што их ми поимамо или бисмо бесконачан број ствари свели на одређен број врста ствари, спрам тога коју нам функцију обављају
Зачкољица је што из праксе знамо да не обављају све ствари једнако добро све функције, а да уколико различите ствари подједнако добро обављају исту функцију па их зато зовемо истим именом, то мора бити због тога што постоји нека реална сличност између њих.
ОДРЕЂЕЊЕ СЛИЧНОСТИ
Сад овде се поставља и питање шта је сличност, које ме исто већ дужи период времена, провоцира.
Ја сам је одредио као меру учешћа једне ствари у другој, односно проценат истости и разлике између две ствари. Рецимо, два човека су по ДНК 99,1% иста, а 0,9% различита, дакле тих 99,1% чини 100% њихове сличности, која заправо значи 99,1% истости, а да су 100% исти, били би и слични 100%.
Тако нешто.
ПОЈАМ ФУНКЦИЈЕ
Шта је проблем са кућама онда? По чему су исте, кад већ по чулностима нису? Долазим до већ поменуте функције, коју одређујем као могући или актуелан однос једне ствари према другој, односно у овом случају, могући или актуелан пожељан однос човека ка кући и обрнуто.
Човек стварима намењује функције, тј. Успоставља одговарајуће односе са њима (и занимљиво – и односи се, попут мисли, налазе у невидљивој равни и месту сусрета објекат-субјекат – и они су нека врста неопаживог, свепрожимајућег јединства.), а на основу тога, закључак је да чулно различите ствари које можемо са правом називати истим именом имају исте или сличне односе са другим врстама, чулно различитих али по функцијама, истих или сличних ствари.
И то није све.
Различите ствари које нам делују слично, па их зато називамо истим именом, као у примеру са две различите куће, деле осим функције још нешто. Тај гратис је малопре поменути појмовни потенцијал, односно значење, које између осталог садржи и информацију о функцији. Две куће имају исти појмовни потенцијал који се остварује онда када их мислимо кроз појам куће.
Постоји кореспонденција (или боље речено корелација, саодношење) између ствари и појмова и свака ствар има једну коначну бесконачност одређених појмова и функција које се могу везати за њу и део те бесконачности дели са другим стварима, по чему те чулно различите ствари називамо сличним и истоврсним. По томе су сличне и стварне куће са имагинарним, оним из сећања, што значи да и кућа коју памтим, има своје значење, своју функцију, па је стога могуће имати и представу представе, мисао мисли.
СУШТИНА СУБЈЕКТИВНЕ МИСЛИ
Све у свему, тврдим да се моја субјективна мисао у великој мери састоји у препознавању ових сличности.
Када мислим на кућу, уколико мислим на неку одређену кућу, једну конкретну кућу, довољан ми је један симбол, једна слика. Уколико мислим на функције куће, потребан ми је симбол који садржи значење у ком се крије информација о функцији, како бих мислио функцију, а то могу само посредством неке већ постојеће слике-сећања, коју имам у себи. Мишљење функције, важно ми је за опстанак, сналажење у свету, јер функција мисли је решавање проблема успостављањем сличности између познатог и непознатог, те препознавањем истости функција која их везује или различитости која их развезује.
Разлику између објективне мисли и субјективне, видим као сврху, потенцијалну или актуелну – трећи елемент поред израза и значења, који субјективна мисао има, а која недостаје објективној мисли. Када мислим, хоћу или да комуницирам некоме нешто, или да решим неки проблем, а то су две сврхе, субјективних мисли, које познајемо.
Питам се, потом, зашто често и опсесивно размишљам? Чему толико комуникације са собом и који проблем хоћу да решим? Зашто су ми моје мисли толико битне?
МОДЕЛ МИШЉЕЊА
У сврху доласка до одговора на ова питања и како бих до краја разрешио загонетку субјективне мисли, формирам један доста сиров, онтолошки модел мишљења:
ИСКУСТВО
1 |
ДЕО ИСКУСТВА 1 | ПРЕДСТАВЕ
ИСКУСТВА 1 (примарни симболи) |
АПСТРАКТНЕ МИСЛИ
(секундарни симболи, симболи симбола) |
ПРЕДСТАВЕ ИСКУСТВА 2
(примарни симболи) |
ДЕО ИСКУСТВА 2 | ИСКУСТВО
1 |
Стављање руке на врелу ринглу | Визуелни призор стављања руке на врелу ринглу | Сећање на призор стављања руке на врелу ринглу | Схватање оличено судом да стављање руке на врелу ринглу, боли
= (мисао) (фонетски приказ) |
Сећање на чулни осећај бола | Чулни осећај бола | Стављање руке на врелу ринглу
|
Сумирано, свако искуство (искуство 1 и искуство 1) па и “СТАВЉАЊЕ РУКЕ НА ВРЕЛУ РИНГЛУ” (признајем, пример је чак глупљи од оног са кућом, што нисам мислио да је могуће), састоји се од различитих делова (део искуства 1 и део искуства 2), који су и сами засебна искуства.
Делови овог искуства су “призор вреле рингле” и “субјективни осећај бола”.
Уколико се већ зајебем па ставим руку на врелу ринглу и опечем се, не желим да се то поново догоди. Уколико могу, учинићу све да избегнем Ничеово вечно враћање исте проклете цигле, пардон, рингле.
Да бих то урадио, ја морам да региструјем неку врсту односа и функција (једнакости) између ових делова искустава, који су различити наизглед по свему, осим што су се једном приликом догодили истовремено. Зато морам да мислим, односно, да уочим (мишљење може из те тачке бити схваћено и као посебна врста чулности, опажање невидљивог невидљивим, духвним духовно) и запамтим истост њихове функције, њиховог значења. Значење (као функција) заједничко призору стављања руке на врелу рингле и призору субјективног осећаја бола јесте “желим да избегнем” на основу чега успостављамо парцијални идентитет ових искустава, схватамо каузалну (корелативну) везу.
ОДРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКА
Е сад… Желим да избегнем???
Па зар нису сви наши проблеми, нека непријатна искуства, која желимо да избегнемо, због чега мислимо?
Па да, а ствар се додатно компликује с обзиром на то да и многе делове себе у виду мисли и осећања неретко означавамо као оне које треба избећи, а не можемо себе избећи, чиме вероватно своје Ја још у раним годинама стављамо у један perpetuum mobile мишљења, које се, је л’, за живота не зауставља већ само развија и гомила.
Закључујем, човек није симболизујућа животиња.
Он је избегавајућа.
Аутор: Марко Шијачић
Svaki tekst me ostavi “bez teksta” i baci u veliko razmisljanje.