„Не би се баш могло рећи да је Пип волела да се руга мајци. Али, сви су њихови разговори били обојени моралним хазардом, тај је корисни термин научила на предавањима из економије. Она је била као банка сувише значајна за економију њене мајке да би могла да банкротира, сувише вредан радник да би била отпуштена због лошег понашања.“
Узбудљивост препуна обрта била би Френзенова Пјурити у једној реченици. Обиман текст који се готово гута. Роман је код нас објавила Дерета 2016. Џонатан Френзен доказао је своје приповедачко мајсторство романима Корекције и Слобода, па нас је само учврстио у тој оцени са романом Пјурити. Многи критичари га карактеришу као генија свог времена. Читаоци цене вешто вођену причу, комплексност проблематике којом се бави, ликове које креира, и са уживањем улазе у његов уметнички свет. Ова карактеризација можда има и личну ноту ауторке овог текста која верује у универзално задовољство читања добре књижевности.
Ко је читао Корекције може да примети исти поступак у грађењу приче који нас чека и у Пјурити. Свака целина је испричана из једног угла и прати развој једне наративне линије. Свака наративна линија има и свог централног јунака. Свака следећа додаје своју причу и свог јунака и оне се међусобно објашњавају и допуњавају. Преплитањем прича и постепеним слагање делова постиже се ефекат напетости који нам постепено слаже коцкице приче. Крећемо се кроз наративне токове, чекамо следећи обрт и постепено слажемо причу и њене мотиве. Пратимо јунаке, а касније сагледавамо комплексност узрочно-последичних веза.
Личност око које се отвара прича и која ће остати у њеном средишту је Пјурити. Она преферира свој надимак, скраћено Пип. Млада девојка, оптерећена дуговима кредита за колеџ, неостварена и изгубљена у покушајима да се носи са својом компликованом мајком. Једноставан наративни ток уводи нас у свакодневицу сваког лика и његовог окружења. Тако налазимо Пип у фирми која се бави алтернативним изворима енергије. Није превише успешна у обављању посла. Покушава да пронађе решење како да отплати своје дугове. Жви у комуни у Оукланду, у кући под судским процесом, са ликовима који су у најмању руку маргиналци. Њено окружење и јесте нека врста маргине. Пип има проблем да одреди шта је приоритет, шта је дихотомија битно-небитно. Креће се у полумраку сопствене свести, покушава да открије ко је заправо и шта жели. Сам надимак Пип појашњава њену дистанцу према сопственом идентитету. Једино што јој је поприлично јасно јесте да је однос са њеном мајком захтеван и исцрпљујућ, да сваки свој покрет сагледава из потенцијалне реакције мајке, да не познаје свог оца. Има склоности ка старијим, недостижним мушкарцима. Углавном није способна да одржава односе. Луцидна је, али и не зна заправо шта ће са том луцидношћу. Не зна шта са собом. Бауља кроз свакодневицу, конфликте, могућности, промашаје… Њен животни пут и даљи развој било би грех открити пре читања романа. Сви наративни токови крећу од њене судбине и уливају се у њу.
Кроз комплекност породичних односа пратимо комплексност савременог света, последице прошлости, укрштање различитих идеологија, заузимање различитих идеолошких позиција. Директно или индиректно све наративне нити се преплиће око Пјурити и њене породичне историје. И по оној толико излизаној фрази свет је мали – што не споје породичне везе, доводе у додир животне околности / личне одлуке.
Иначе, ликови се деле на оне који крију нешто и оне од којих је скривено. И добар део карактеризације јунака се заснива на овој дихотомији. Одсуство оца, Пип покушава да надомести компликованим односом са мајком, али и неадекватним избором партнера. Разочарење тако храни само себе. Непознавање породичне ситуације и како је заправо дошло до нестанка оца плодно је тло за различите теорије. Креира импулс за имагинацију и рађа мноштво сценарија. Рецимо, био је то насилан човек, био је толико опасан да само сазнање да Пип и њена мајка постоје довело би до нове серије насиља… Ствара се једна мистерија чија недокучивост је додатно осигурана ћутањем мајке. Како би изашла на крај са неподношљивошћу ситуације, она је рационализује. Треба пронаћи оца како би евентуално дошла до новца и отплатила кредит.
Мотив новца пратимо као пут од проблема са плаћањем рачуна, преко отплате студентских кредита до бесмислених богатстава корпорација и породица. Однос према новцу је готово једна морална одлука и овом приликом морал није црно-бела поларизација доброг и лошег. У сквоту у Окланду где Пип станује налазимо обичног грађанина, Драјфуса (иначе додатно маргинализованог као шизофреничара) који мучи муку са правним системом и отплатом кредита. Кућа под хипотеком пред запленом. Недостатак новца последично повлачи недостатак правне помоћи, а самим тим и могућност да задржи некретнину. Како се Драјфус бори са овом безизлазношћу? Јединим њему доступним средством – негирањем система. Колико је ово ефикасно, остаје да се види до краја романа. На супротној су страни енормна богатства малобројних породица и појединаца. И једно сасвим другачија проблематика која их прати.
Тема кривице у основи је комплексности људских односа. И сваки лик носи свој ожиљак и изграђује своју личност у свом односу према кривици. Касније то условљава и однос са другима.
Невиност истине у доба интернета је огледало теме објективности информација. Оно што називамо истином и како је третирамо централни је чвор приче, неизбежна савремена проблематика. Шта се крије иза објављених „чињеница“ и чињеница? Колико је могуће њихово обелодањивање без уплитања крупног капитала и свих моралних дилема и мрља које га прате? Како третирамо истину? Пројекат Сунчева светлост књижевни је пандан Викиликсу. Своју репутацију пројекат је изградио на имиџу и култу свог вође Андеаса Вулфа. Иначе једног од кључних јунака романа. Лепо је објашњен механизам грађења култа личности и континуиран процес предвиђања / спречавања сваке ситнице која би тај култ довела у питање. Једна сенка сумње довољна је да неповратно уруши. Паралелно је добро разрађена прича о новинарству и истраживачком новинарству. Како функционишу истраживања афера, потенцијалних афера, како се долази до извора, као се проверава њихова веродостојност. Сви они кораци који иду пре објављивања. Стрес темпирања објављивања – кад је прерано / кад је прекасно.
Свака страница романа пружа нам увид у лице и наличје широког спектра тема – послератна Немачка, добро позиционирани родитељи и син дисидент, слобода у доба интернета, дволичност сваке идеологије, личне одлуке и њихове последице, пропусти са потенцијално катастрофалним последицама. Верујем да ће вам Пјурити бити инспирација да прочитате и Корекције, ако већ нисте.
Ауторка: Милица Милић
