Доситејева поезија дуго није била предмет истраживања. За то је могуће наћи више разлога. Као први може се навести дух времена у тренутку када он ступа на књижевну сцену. То је доба просветитељства, рационализма, позитивизма, а не песничког стварања. У складу са тим периодом, од Доситеја је створена „масивна фигура човека од плана и програма, тешког културног радника“ (Desnica 1975: 24). Није имао простора за лични развој нити је на прави начин схваћен од стране критичара. Он јесте био песничка природа са својом осећајношћу, маштом и ведрим оптимизмом, али ни „његово образовање није било погодно за песничко стварање“ (Остојић 1962: 212)
Други разлог који се намеће је начин штампања и објављивања Доситејевих песама. Никада није објавио песничку збирку, а поједине песме су биле штампане у оквиру других дела. То су песме настале конкретним поводом, те имају карактер пригодности, нису аутономне, већ је њихово читање повезано са интерпретацијом текста у коме се налазе (Јовићевић 2013: 95). Ако и нису тумачене кроз тај други текст, онда свакако јесу кроз формирану парадигму о Доситеју као просветитељу.
У целини гледано, у 18. веку не постоји права уметничка поезија. Као врсте певања Гавриловић (1901:218) наводи књижевно, полукњижевно и народно певање, њихова вредност је била неједнака. Дела тадашње књижевне поезије више су припадала неком научно-књижевном раду него чисто уметничком. Иако је тада било образованих појединаца, не постоји интересовање за поезију, „у осамнаестом веку главни књижевни правац бејаше философија“ (Гавриловић 1901: 215).
Ипак, две врсте поезије су опстале упркос непостојању уметничке поезије – народна и грађанска. Њихов утицај на Доситеја је очигледан, то су први узори у оквиру националне књижевности. Као пионир уметничке поезије код нас, имао је срећу да буде велики путник, те се као најјачи страни утицај наводи италијанска сентименталистичка књижевност (Поповић 1999:225).
Са својим просветитељским духом али и јаком националном свешћу, он верује у народ, у старе идеале и могућност ослобођења и обнове српске државе, те користи све стране утицаје не би ли покренуо народ. Поред родољубивог аспекта, присутан је и велики смисао са доброћудну шалу и здрав хумор, осећање широког човекољубља и разумевања за све људске мане (Павловић 1962: 223).Дакле, поред просветитељски условљених и национално обојених садржаја, Доситеја заокупљају и општељудске, свакодневне теме.
Песма Похвала басни део је Собранија разних нравоучителних вештеј в ползу и увеселеније. На почетку позива музу како би деци открио тајне које одрасли људи знају. Занимљиво је да је истина скривена, под велом, обучена у басну, и да је предуслов за сазнање морални:
„како нам се истина у басну облачи, а пред децом незлобивом слободно се свлачи“ (Обрадовић 1961(2): 24).
За Доситеја је басна божија кћи, која влада у дечијим душама. Она је морални идеал, врлине су њено одређење:
„Слава, правда и верност знам да су код тебе, нити их ти можеш кад разлучит од себе“(Обрадовић 1961(2): 24).
Значај сазнања и истине приказан је метафорично кроз идиличну слику природе приликом смене зиме и пролећа, у процесу цветања и раста. Исто тако басна делује на децу, просвећује их и изводи из мрака незнања, омогућава интелектуални развој. Зато Доситеј предност даје Езопу испред Платона и Цицерона, јер важнији утицај има басна на децу, него филозофија и историја на одраслог. Образовање младих је, дакле, приоритет за Доситеја.
Басна се остварује као метод сазнања и усвајања понашања и навика, које би требало да постану врлина. Животиње постају носиоци одређених особина: пчела и мрав јер су вредни. Најбоље ће то деца научити и усвојити кроз смех и игру:
„Радо се дете томе учи причему се смије,
гди нит’ га ко кара, ни прети да бије“ (Обрадовић 1961(2): 24).
У басни деца упознају животиње, фантастична бића, али и погрешне моделе понашања:
„Слона и инорога, крокодила, бика,
свију се овде познаје својство и прилика,
медведова пакост и злоба курјака,
и чем се ваља надати гди је злоба јака“ (Обрадовић 1961(2): 25).
Доситеј не може да наброји шта све у баснама има и шта све у њима дете научи. Смешта је међу друге високе науке. Басна има тај славни статус јер је њу истина изабрала и тако је истерана лаж. Она нуди помоћ и избављење из беде и незнања, али то захтева умни, интелектуални рад. Вешто сакривен у стихове за децу, овај покушај одбране српске културне свести – не изгледа ни превазиђен, ни до данас окончан и разрешен (Магарашевић 1992: 51).
Песма која је настала поводом писма генерал-мајора Зорића налази се у Совјетима здраваго разума. Доситеј наводи поређења из античке културе, азијске, из природе, биљни и животињски свет, али богатства која они имају не могу да се пореде са вредношћу писма које је он примио од витеза племените крви, ни златно руно, круна, вино. Његова осећања су пренаглашена, радост је хиперболисана:
„Плива срце моје у сладости, Играју ми прси од радости“ (Обрадовић 1961(1): 313).
Ова карактеристика типична је за предромантизам, мада је условљена и родољубљем и величањем генерал-мајора. Доситеј и завршава у хиперболама, јер је његова радост слађа од Хибалског меда и милија од Зефирових крила ветра.
Једна песма налази се и у Писму Харалампију, а посвећена је Јосифу II. На почетку, време је означено као добро и весело, јер је крај поста:
„Ево време златно и весело Кад нам није забрањено јело“ (Обрадовић 1961(1): 61).
У складу с тим дата је и идилична слика природе, људи, који уживају у музици, храни, песми, а све то је због похвале господара аустријског двора. Он је повезан и са светлошћу:
„Јосифе Фтори, мили владјетељу, Сунце света и благодјетељу“ (Обрадовић 1961(1): 61).
Доситеј слави његову мајку која га је родила, али и богињу Минерву, која му је подарила мудрост још у младости. Време његове владавине он слави на следећи начин:
„О век златни! О слатка времена, Кад је општа љубов ужежена“ (Обрадовић 1961(1): 62).
Златни век или aurea aetas термин је из античке митологије. Означава прво доба након стварања света, када влада хармонија суживота људи са другим бићима и са боговима. Након овог наступа следећи век – сребрни, бронзани, гвоздени што означава погоршање. Овај антички мотив присутан је и у делу Вергилија, Хорација, Овидија. Дакле, тренутак у којем Доситеј пева је идеалан и хармоничан. Ипак, у наредним стиховима моли за милост и избављење Србије.
Друга песма посвећена Јосифу II је Песна о избављенију Сербије. На почетку се опет помиње златни век. У току је весеље и радост јер је Србија ослобођена. За ту прилику он позива Музе да му дају глас Пиндара како би испевао песму. Иако се помињу антички мотиви, песма је о актуелној националној теми, Јосиф II је истерао турске хоџе, хаџије, аге, спахије, јањичаре из Београда:
“Јосифа Второг, славног владјетеља,
Великога римскога цесара,
Сербије миле благог спаситеља,
Који силу султанску обара“ (Обрадовић 1961(3): 8).
Наизменично се смењују строфе са мотивима из народне песме, где је весеље описано стањем у природи, а потом је строфа са античким мотивима за исто то осећање:
| „На верхови високих планина Нек се чују песне од јунака, По ливадам веселих долина Слатки гласи сербских девојака.“(Обрадовић 1961(3): 9) |
„Слаткопевна лира Аполона Нека своје гласе произноси, И нек слави храброг Лаудона, Аустрија, с којим се поноси:“(Обрадовић 1961(3): 9) |
Турци су означени као варвари, носе ножеве, турбане, то су њихова обележја. Њима није место у Европи и за учињену неправду је ово освета. На крају, Доситеј бодри Босну на ослобођење. У песми се препознаје утицај народне књижевности, у мотивима, али и у стиху, јер је испевана у десетерцу, али и утицај антике. Песма под сличним насловом О шчастном избављенији Сербији постоји у грађанској поезији песника Арона Јеленића (Маринковић 1966: 165-167).
Обе песме посвећене Јосифу II као тему имају ослобођење националне државе, али то нису праве родољубиве песме, већ је реч о пригодним песмама, жанровски блиским химни или оди, испеваним у част аустријског владара. Могу се разумети као „посебна форма исказивања просветитељског моралног/историјског оптимизма, оснаженог победама просвећених владара“ (Јовићевић 2013: 96). Тек Пјесна на инсурекцију Сербијанов представља праву родољубиву песму као резултат Доситејевог песничког развоја. Ова песма приказује његов песнички дар медитативног и активистичког родољубља (Максимовић 2004: 66).
У структури песме уочава се градација и везују се различити мотиви са надом у обнову славне српске државе. Она је прво царица покривеног лица, потом светла као звезда Даница и на крају мајка. Истовремено са овим дубоко емотивним националним осећањем, Доситеј даје и широк национални програм ослобођења и уједињења Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. У композиционом и формално-метричком погледу песма се наслања на актуелну псеудокласицистичку традицију, док се по основном родољубивом и будничком заносу ставља у ред оних идеја револуције у Француској, које су изнедриле романтизам (Максимовић 2004: 66). Стихови:
„Востани Сербије!
Давно си заспала,
у мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!“ (Обрадовић 1961(3): 17)
понављају се после сваке строфе и функционишу као рефрен. Хвалећи ову рефрен-строфу Магарашевић коментарише да је то „пример усклађености високо интонираног епског поклика и зреле културно-историјске свести“ (Магарашевић 1992: 23). На основу истраживања различитих примерака ове песме, штампаних и рукописних, али и писама, Перић (2013: 301) изводи закључак да је ова песма била певана у грађанству, непосредно по објављивању. Текст је остао, а мелодија се заборавила.
На питање докле ће се са стиховима забављати, Доситеј даје одговор у стиховима:
„Дотле ћу се са стихови играти и с Омиром, Док ме љубов и винце не оставе с миром“ (Обрадовић 1961(3): 26).
Овде пијанство треба разумети у кључу дионизијског принципа, као свето пијанство, занос, имагинацију, који омогућавају песничко стварање. Доситеј чула доводи у везу са песничким стварањем, „заступајући својеврсну виталистичку концепцију оптимизма у плодовима живота“ (Магарашевић 1992: 43).
Песма Етика нам показује што јест чинит ружно својим првим стихом најављује једно, али се на крају разрешава потпуно супротно. Говори о раскораку између разума, морала, чак пристојности с једне стране и осећања са друге. Крај песме:
„Хајд’ погоди, милостива, сад мени, госпоже,
Што ли бедно сердце моје сад чинити може:
Етика му једно вели, на пристојност учи,
А, гле, оно што ти мислиш – жели да докучи“ (Обрадовић 1961(3): 3).
не уклапа се у стидљиву осећајност карактеристичну за другу половину 18. века. Када је реч о форми, „писана је у духу неокласицизма, тоном наративне расправе у стиху“ (Магарашевић 1992: 10). Са овом метафором љубавног осећања или стања које би се могло у то развити, Доситеј се приближава грађанском песништву. Оно је наравно слободније у изражавању осећања песника. Ово је само пример строфе једне од многих песмама са овом тематиком:
„Здрава буди љубезнице,
И спомени моје сердце,
Које за тобом навек мисли,
Лица твога љубит жели“ (Маринковић 1966: 246).
Сама форма ове песме је једноставнија, настала по угледу на народну поезију. Код Доситеја нема ни говора о физичком контакту, али заједничко је двема песмама да је срце извор љубавних јада.
У двема шаљивим песмама Плач за два петака и Песна за два петака поезија се афирмише као игра, „чији инструмент постају и класична ученост и елементи националног мита“ (Јовићевић 2013: 103). Пародијском ставу песника доприноси кратки прозни део који уводи читаоца у ситуацију, због своје баналности и наивности, потомлатински цитати на почетку иодабир средњовековног жанра плача за песму о губитку новца приликом коцкања. Песник је у обе песме превише театралан прво због губитка новца, он је у жалости и гладоваће сада. У другој песми о повратку новца, Доситеј набраја све хероје народне епске поезије који су му притекли у помоћ Марка Краљевића, Змај-Огњена Вука, хајдуке и ускоке. (Обрадовић 1961(3): 13). Духовити су и завршеци песама, у првој позива браћу Србе да му сваки пошаље по два петака, а након повратка новца позива на заједничко славље:
„Весел те се и ви са мном, Србљи, браћо драга
Нит ми више ви шаљите свак по два петака!“ (Обрадовић 1961(3): 14
Као пионир у стварању уметничке поезије у српској књижевности, Доситеј је отворен за стране утицаје, али све у циљу богаћења националне културе и књижевности. Ту врсту отворености омогућава му његово широко образовање и читалачко искуство. Поред утицаја народне и грађанске поезије као најјачих, видљив је и утицај античке традиције, сентиментализма, класицизма и назнака потоњег романтизма.
У родољубивим песмама присутно је јако национално осећање, али и његов ведри оптимизам, због којег већ пева о избављењу, прескачући саме догађаје. У односу на пригодне родољубиве песме писане за одређену прилику, види се помак и развој Доситеја као песника у лирском уобличењу његове најпознатије песме Востани Сербије!. У овој песми он даје аутентични доживљај историјских догађаја.
Такође, први пише поезију за децу у складу са својом просветитељском улогом, водећи рачуна о образовању, али и о свакодневном учењу и напредовању уз помоћ басни.Његови стихови су почеци и уметничке љубавне поезије у српској књижевности. Пише је стидљиво, али свакако пре предромантичара и романтичара.
Иако песнички почетник, Доситеј у својој поезији даје снажно родољубиво осећање, али и човекољубље; наративност и емоционалност, чак одлике пасторалности у појединим идиличним песничким сликама. Поставља основе будуће љубавне и поезије за децу, све то у једном формираном језичком изразу који чува континуитет развоја српског језика. На крају, као можда најлепшу особину код песника, из његовог дела избија полет и оптимизам. У свим аспектима Доситеј даје основе за даљи развој српске уметничке поезије.
Литература
Примарни извори:
- Обрадовић 1961(1) – Обрадовић, Доситеј: Сабрана дела 1811-1961, књ. 1, прир. Ђ. Гавела, Београд, 1961.
- Обрадовић 1961(2) – Обрадовић, Доситеј: Сабрана дела 1811-1961, књ. 2, прир. Ј. Шаулић, Ђ. Гавела, Београд, 1961.
- Обрадовић 1961(3) – Обрадовић, Доситеј: Сабрана дела 1811-1961, књ. 3, прир. Б. Маринковић, Београд, 1961.
- Маринковић 1966 – Маринковић, Боривоје: Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа, књ. 1, Београд, 1966.
Секундарни извори:
- Гавриловић 1901 – Гавриловић, Андра: Први лиричари и естетичари у новијој књижевности српској, (сепарат), Београд, 1901, 215-297.
- Desnica 1975 – Desnica, Vladan: Jedan pogled na ličnost Dositejevu, u Eseji; kritike; pogledi, Zagreb, 1975, 7-24.
- Јовићевић 2013 – Јовићевић, Татјана: Новчићи у врту Доситејевих стихова, у Доситејев врт, год. 1, бр. 1, Београд, 2013, 94-105.
- Магарашевић 1992 – Магарашевић, Мирко: Песник Доситеј, Београд, 1992.
- Максимовић 2004 – Максимовић, Горан: Доситеј Обрадовић као пјесник устанка и традиција српског родољубивог пјесништва у XIX вијеку, у Зборник радова: Научни скуп: Први српски устанак у књигама 1804-1813 (поводом 200-годишњице Првог српског устанка и два века модерне српске државе), прир. Д. Бараћ, Београд, 2004, 61-73.
- Остојић 1962 – Остојић, Тихомир: Доситејеви стихови, у Доситеј Обрадовић, прир. М. Лесковац, Београд, 1962, 204-212.
- Павловић 1962 – Павловић, Драгољуб: Доситеј као књижевник, у Доситеј Обрадовић, прир. М. Лесковац, Београд, 1962, 213-228.
- Перић 2013 – Перић, Ђорђе: Популарност стихова Доситеја Обрадовића у грађанству и код песника предромантизма, у Доситеј у српској историји и култури, уред. Д. Иванић, Београд, 2013, 289-310.
- Поповић 1999 – Поповић, Тања: Италијанско песничко наслеђе и српска књижевност у настајању (крај XVIII и почетак XIX столећа), у Зборник Матице српске за књижевност и језик, год. 47, св. 2-3, Нови Сад, 1999, 221-243.
Ауторка: Сања Ћетојевић
