ОД МАРГИНА ДО СРЦА КЊИЖЕВНОСТИ

Колико је само жанрова, писаца и дела остало скрајнуто и удављено наслагама прашине која деценијама и вековима затрпава њихове вредности, због нечије малициозне одлуке да табуом прогласи ту искру која је могла значити промену, прогрес, па чак и револуцију! Оно што није долазило у обзир јер се косило са владајућим политичким, друштвеним и књижевним начелима, отписивано је уз изговор да је декадентно, неморално па самим тим и неприхватљиво. Тај отпис коштао нас је скупо, јер је неретко резултирао уназађивањем оне области коју је проблематизовао. Такву је судбину доживео и хорор као жанр фантастичког вида књижевности, јер је много дела протекло светом литературе, док је овом квази-бласфемичном жанру дат какав – такав простор. Међутим, док је успео да се прогура између намрштених обрва просветитељства и рационализма и стекне статус правог књижевног жанра, седма уметност је допринела његовом омасовљавању и све чешћем свођењу његовог писменог пандана на паралитературу.

Дела којима је хорор отпочео свој живот у светској литератури (тада је називан готиком или готском причом¹⁾) и поред славе и великог утицаја на потоње писце сличних афинитета, код нас су релативно скоро (или уопште нису) преведена. Првим готским романом сматра се Отрантски замак Хораса Волпола (1764). У критици се овом делу често одричу уметнички квалитети, и посматра се као прекретница којом је отпочела пракса неговања готика. Слављен је због иновативности и продора сабласног у књижевност, што је подстакло љубитеље страве да се и сами упусте у списатељске, али и читалачке подухвате. Овај роман на српски језик преведен је тек 2011. године. Исте године преведен је и роман М. Луиса, Монах (1796). Да је идејни систем утицао на обликовање дела насталих у периоду сазревања готске књижевности, сведоче романи Ен Ретклиф, која је своје фантазмагорије објашњавала здраворазумски (и чија дела још увек нису преведена код нас). Тај „ретуш“ присутан је и у романима српских предромантичара, који су се на самом почетку модерне српске књижевности одважили да се уплету у „таинства“ и поведу своје јунаке путем искушења, приређујући им разна „дејствија“, како би јунаци научили да разликују правоверје и сујеверје, како би научили „мислити, мислећи расуждавати, а расуждавајући о стварима судити и закључивати“ (Чокрљан 1829: 37). Хорор је најпре почињао да егзистира као такозвани „објашњени готик“, где читалац на крају романа сазнаје да је фантастика која је окупирала његову пажњу, само сплет исценираних околности чије разоткривање бива потпомогнуто дидактичко-рационалним расплетима. Оно што Лавкрафт детектује као слабост у делима Ен Ретклиф управо је та „необјашњива навика да романе завршава трезвеним разочаравајућим објашњењима“ (Лавкрафт 1990: 154), што можемо тумачити као компромис са временом које није навикло на таква иступања, и са публиком којој се тек требало приближити и открити реакције на овакакав вид литературе. У српској књижевности, фантастика има двојаку природу: иако „редовно демаскира ‘прејестествене’ рецепцијске потенцијале и води читаоца ка критичкој провјери лажних маски тобожње фантастике“ (Иванић 1989: 342), она је у исто време и популаризује, откривајући читаоцима ову велику страну књижевности, која ће након епохе просветитељства незадрживо почети да се шири –  од маргина, ка самом срцу литературе. Она никада није била у центру, али за оне који у њој виде лепоту – она је само средиште.

Хорор се одвајкада кретао бочним странама књижевности и чак и као такав био изложен тирадама критичара који су његове теме доживљавали као бављење дегенеризмом и декаденцијом. На тај начин, бављење хорором постало је табу, што је концепт који је препознао Дејвид Пантер и у књизи Књижевност страве дефинисао табу као „области социопсихолошког живота које вређају, које су потиснуте, које се обично мету под тепих у интересу друштвене и психолошке равнотеже“ (Пантер 1980). Сада не можемо ни да претпоставимо колико написаног није доживело да изађе из фиока, дела која су завршила у фронцлама (или пламену) због идеологија која су их прогласила безвредним и неморалним. Вредносни системи и религијске стеге одређених епоха претили су да затру корене овог жанра, који је захваљујући ауторима који су схватили да зарад својих аутентичних идеја вреди искорачити из кутије омеђене прописима, ипак наставио да постоји и развија се. Најпре стидљиво, а са позитивном рецепцијом читалачке публике –  све упорније (чак и Хорас Волпол, који је свој капитални роман издао под псеудонимом, потписао је своје дело тек када је Отрантски замак због великог интересовања читалаца, доживео друго издање).

Један други проблем очитава се у немару српске преводилачке и књижевно-историјске праксе: имена попут Јевстатија Михајловића и Јована Чокрљана неправедно су изостављена из историја српске књижевности (и истраживања уопште), а реч је о ауторима који су у својим романима неговали писање под утицајем хорор фантастике, и то на самом почетку деветнаестог века. На овај предромантичарски двојац указује Сава Дамјанов у својој књизи Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), наводећи одломке из њихових дела која су прожета дејствима хорор фантастике, која није само успутна, већ ови писци читаве заплете заснивају на њој. Исти модус писања Дамјанов препознаје и код Милована Видаковића, са разликом што је овом аутору у критици посвећена пажња (иако недовољна), а најчешће је помињан у спрези са именом Вука Караџића, са којим је био у оштрој полемици. Невелик број текстова (Сава Дамјанов, Радослав Ераковић, Срђан Орсић) показује да је реч о аутору који је био изразито модеран за време у којем је стварао и који је својим делима отворио врата каснијим писцима (којима су и приписане заслуге за оно што је Видаковић описао и установио).

Други део проблема односи се на незаинтересованост српског преводилаштва за феномен који је у англоамеричкој критици почео да буја нарочито након појаве Едгара Алана Поа. Дејан Огњановић наводи да је одредница „хорор“ касно ушла у српску књижевност, тек око 1980. године. У речницима књижевних термина не постоји (на његовом месту су „роман страве“ и „готски роман“).

„Проблему скрајнутог, успутног или изосталог бављења књижевношћу страве у речницима на српском језику, треба додати и онај који се тиче непостојања преведене или домаће литературе из те области“ (Огњановић 2010: 561).

2014. године, дакле четири године након што је овај текст објављен у Књижевној историји, Огњановић је у Поетици хорора (којом је дао исцрпан приказ овог жанра од његовог настајања, као и дела која су њиме обухваћена) навео да се ништа није променило. Међутим, 2015. године „Орфелин издаваштво“ (у сарадњи са Огњановићем који преводи, пише поговоре и биографије) покренуло је едицију Поетика страве у оквиру које су до сада издате књиге: Врбе Алџернона Блеквуда, Шаптач у тами Х.Ф.Лавкрафта, Зазвижди и ја ћу ти доћи М.Р.Џејмса, Хладна рука у мојој Роберта Ејкмана, Уклета кућа на брду Ширли Џексон, а најављено је и публиковање књиге Кармила и друге приче страве од Шеридана Ле Фануа.

Захваљујући појединцима који су показали спремност да се супротставе учмалости културе и критичком естаблишменту, хорор је одавно престао бити део табу сфере. Али његово некадашње поимање условило је појаву проблема са којима се суочавамо и данас: скрајнутост аутора који су заслужили место у врху књижевне историје и гомиле непреведене, а неопходне литературе како бисмо о овом жанру могли добити ширу слику.

ЛИТЕРАТУРА:

– Иванић 1989: Душан Иванић, Фантастика у српској књижевности 18. и 19. вијека (типолошка разматрања) у Српска фантастика: натприродно и нестварно у српској књижевности, стр. 339-350.
– Лавкрафт 1990: Хауард Лавкрафт, Натприродна страва у књижевности у Случај Чарлса Декстера Ворда, превела Гордана Велмар-Јанковић, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 143-205.
–  Огњановић 2010: Дејан Огњановић, Однос према хорор жанру у књижевној и филмској теорији на српском језику у Књижевна историја, год. 42, бр. 142, 2010, стр. 559-570.
–  Огњановић 2014: Дејан Огњановић, Поетика хорора, Орфелин издаваштво, Нови Сад, 2014.
– Пантер 1980: David Punter, The Literature of Terror: A History of Gothic Fictions from 1765 to the Present Day, Vol. 2: The Modern Gothic, Roultegde, Taylor and Francis Book, London and New York, 1980.
– Чокрљан 1829: Јован Чокрљан, Огледало добродěтели и вěрности или Жалостна приключенія Драголюба и Любице, Писмени Кр. Всеучилища ПештанскогЪ, Будим, 1829.

Ауторка: Маријана Јелисавчић