(Поводом 5. октобра који би неки да славе)
Исту тему додирујемо данас као и пре шеснаест година. Пре у виду ” Насилници”, “Срећно”, “Феникс”, као поздрав хаосу у име неке будуће слободе.
Слобода је могућност делања којим се никоме не чини неправда, говорио је Кант.
Посвећење слободи има дугу традицију код нас. Краља Петра I Карађорђевића народ је изузетно поштовао. Данас живи потомци савременика тога краља препричавају његове речи овако: Ви господо, треба да навикнете народ на слободу, а слободе има само онда ако поштујете туђу слободу као своју.
Посвећење слободи у Кантовом, пацифистичком смислу, данас је више но икада потреба савременог човека. Обезбеђење мира, а тиме и слободе појединаца постиже се “социјализацијом света”, или “морализовањем човека” (Кант по М. Шнајдеру). Тој Кантовој мисли може се супротставити једна јеврејска мудрост, која каже да је човек све променио око себе, али себе мало или нимало: “Да се човек мења, одавно би био рај на земљи”. Ова се мисао подудара са Кантовом мишљу о учинку рата – рат или социјални немири не доприносе реформи начина мишљења човека, већ стварању нових предрасуда.
Тренутно је актуелна игра моћних око остваривања циља глобализације (то је остварење тоталитарног система, где ће богати бити све богатији, а сиромашни све сиромашнији), што је табу за јавност, за обичног човека.
Зато цитирамо мудрости оца Јустина Поповића: Свети Сава има много разлога да својим плачем потреса небеса. А ми на земљи – још више и још јаче, јадикујући тако над стањем у свештенству, црквама, али и у држави, па наставља “сећам се и присећам – ова земља некада је била рај , а ја – рајска срна…. А сада? – Мрак је попио све моје очи. На све путеве којима се крећем полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама, а осећања вру тугама”!
Посвећење слободи, доброти, нежности, љубави, то треба да је одлика човека у свако време, рекао је отац Јустин. Но, ово време није наше. Власници времена нашег су телевизија, компјутер, видео игре, аутомобил, мобилни, свемогућа реклама… Дешава се својеврсна “анестезија свести”. Из школских уџбеника одстрањује нам се историја. Одстрањује нам се сећање на то ко смо.
-Ако не знаш ко си, како можеш знати шта заслужујеш да будеш, рече Едуардо Галеано у својој књизи Бити као они.
“Масовна култура” која се преко медија пропагира или тзв. “American way of life” је привилегија малобројно богатих у условима када у својој земљи немате самосталну власт. Наши политичари владају, али им је моћ да нешто мењају одузета. Додворавање ЕУ је пример за ову тврдњу. Ако се добро владамо, односно редовно отплаћујемо своје кредите и чинимо уступке по налогу из те Европе, ако се при том обавезно задужујемо код ММФ-а, и одрекнемо дела своје територије, онда нас чека ред за придруживање. До тада и даље морамо да се позајмљујемо од оних који су нас добро опљачкали, а ако се тим својим ужетом не удавимо онда ћемо се придружити ЕУ. А ако се на том путу из неких разлога опростимо од Србије, они ће њоме управљати преко бледоликих и уплашених политичара. Тада ће Србија сигурно бити само тржиште на коме неће бити милости за сиромашне и незапослене.
Распродата економија у прошлој деценији уништила је више људи него за време бомбардовањa 1999. године.
Слобода мишљења и слобода којом политичари машу сиромашнима преко медија су нужне илузије, рече Луис Борхес.
Човек новог либералног капитализма је човек без идентитета и усамљен човек. Уче га да отима од других, а не да дели са другим.
Постаје велико питање ПЕТООКТОБАРСКА побуна, за чији је рачун и колико је наплатио рушење легалних институција насилним путем. Данас је то табу за обичног смртника. Још нисмо толико далеко од тог догађаја да би оцене тог преврата биле валидне и да би постале историјске чињенице.
Аутор: Душан Ђорђевић Нишки
