КРИВИЦА ЦРКВЕ У ПОСЛЕРАТНОЈ НЕМАЧКОЈ И АУСТРИЈИ

Не поставља се питање да ли постоји Бог. Не поставља се питање ни да ли постоји ђаво. Не поставља се питање ни да ли је Исус живео, ко је и какав био. Доводи се у питање човек. Верник. Појединац. Доводи се у питање институција. Моћна институција. Зато што је у неком тренутку човек умислио да је бог. И почео је да се тако понаша. И заборавио је Бога. О томе се дуго није смело говорити. С тим табуом се и данас боримо. Шта смемо и не смемо да кажемо о црквама и њеним представницима? Колико велико мора бити њихово огрешење да се не би могло заташкати?

Писци примећују ствари. Имају посебан поглед. Посматрају свет око себе, виде шта се дешава иза кулиса, боли их и смета им то што се догађа и не желе, не могу да ћуте. Осећају да је њихова обавеза и дужност да кажу истину коју виде, да проговоре за жртве и невине. Нарочито су немачки писци после рата имали ту потребу. Припадници народа који носи кривицу и одговорност за највеће злочине против човечанства настојали су и да схвате како је до тога дошло, али и да се побрниу да се не понови. Зато су желели да (про)говоре. У време кад се ћутало, они су се оглашавали.

church-in-ulm-germany

У послератној Немачкој су писци покушали да покажу лицемерје Цркве, оне која је подржавала националсоцијализам, прогон и убијање Јевреја, а после рата изашла без кривице, чистих руку. Њена подршка је била тајна, скривена, дискретна. И о њој се ћутало. Носилац морала, представница Бога, црква није испунила своју обавезу и постала је симбол лицемерја. Али још увек моћна. Довољно моћна да се њени представници без последица крију иза ње.

Протагониста романа Хајнриха Бела Мишљења једног кловна не може да игнорише то лицемерје представника католичке цркве. Познато му је како су они за време рата подржавали националсоцијализам, док се сада мирне душе и савести, чиста образа ангажују у хуманитарне сврхе и понашају се као да се ништа није десило. Међутим, њега нико не узима озбиљно – ипак је Шнир само кловн, аутсајдер, луда која забавља друштво својим отровним опаскама.

У Грасовом роману Оскар, гном који је одбио да расте, добује у свој лимени добош и посматра свет из жабље перспективе. И он доспева у позицију аутсајдера и беспоштедно открива тајне малограђанског друштва. Не чуди стога што је роман изазвао скандал када се појавио 1959. године – због порнографских и бласфемичких елемената. На њега су се пре свега обрушили представници Хришћанско-демократске Уније, владајуће странке која је водила рачуна о моралу и васпитању младих људи. Кад се црква и политика удруже да спашавају душе поданика на сцену ступају цензура и забране. Чиме је Грас изазвао толики гнев верника? У роману прељубница тражи опрост за своје грехе, а онда наставља и даље да чини грех. Зна да ће добити опрост, само треба да се покаје и оде у цркву, и настави да живи као и до сада. Докле иде лицемерје верника показује и сцена у којој мали Оскар посматра Немце са транспарентима на којима стоји ВЕРА НАДА ЉУБАВ, и збуњен је, пита се где су та вера, нада и љубав док јеврејске радње и синагоге горе током Кристалне ноћи, а гас који греје домаћинства носи смрт.

4331germanbisho_00000003846

Националсоцијализам и католичанство се у немачкој књижевности неретко спомињу заједно. Као да их је ујединила мржња према Јеврејима.

Аустријски писац Томас Бернхард је у својим делима непрестано изједначавао католике и националсоцијалисте и тврдио да су они исти, као и да је антисемитизам у Аустрији и даље присутан, деценијама након слома Трећег рајха. Бернхард се у то уверио још као дете – током рата је похађао школу која је била под управом  националсоцијалиста, а након рата се вратио у ту исту школу коју су у међувремену преузели католици. Скоро ништа се није променило.

У политичкој драми Намесник Ролфа Хохута језуитски свештеник Рикардо узалуд настоји да наговори папу да протестује против прогона Јевреја. Након што је увидео да су његова настојања узалудна, придружио се транспорту римских Јевреја у логор смрти у Аушвицу. Драма се назива хришћанском трагедијом, али не само због смрти ове фиктивне личности. Настала на основу аутентичног материјала, Герштајновог извештаја о масовиним убиствима у логорима смрти, драма је писана с намером да се докаже историјска теза да је папа могао да спречи или барем смањи убиства Јевреја да је хтео, да је одлучно наступио. У којој мери је ова теза била узнемиравајућа, показују реакције јавности. Кад је драма 1963. постављена на сцену у режији Ервина Пискатора, изазвала је бурне дискусије, огорчене вербалне и физичке сукобе, а организоване су и демонстрације испред позоришта и у позориштима. Драма је постала позната у читавом свету. И то је све.

Улога цркве у верским и национално мотивисаним злочинима остала је табу. Зна се и не зна се, говори се и ћути се, али званично се још увек не поклања довољна пажња овој теми. А док год се ћути, наставиће се.

Ауторка: Николина Зобеница

Scroll To Top