Образовање за благостање 2: Куповина кривице

Са пуним правом се заправо треба запитати није ли фундаментална нововековна идеја претварања школе искључиво у што једноставнију и ефикаснију обуку за успешно уклапање у тренутне економске трендове нека врста психопатолошке омашке. Такав приступ ни по самим економским мерилима није економичан.

Уколико играте искључиво на једну карту, а она омане, остајете празних руку. А вероватноћа омашке када је у питању локално непостојано, делимично постојеће или непостојеће тржиште рада, заиста је оправдано велика. Но, управо је луксуз преиспитивања самог концепта основа образовања ускраћен подређеним економијама, заједно са правом на идентитет, самоопредељење, независност итд. Немамо времена. Немамо могућности. Немамо способности. Некаквом чаролијом, једино средстава за задуживање изгледа да имамо.

César del Valle

César del Valle

Дакле, идемо на сигурно – 5К рецепт – Кредит, Куповина, Карамбол, Кривица, Кињење. Чим један циклус реформи прохуји са вихором и заврши се Карамболом, Кињимо за неуспех окоштали систем или застареле методе или круте наставнике и започињемо нови циклус новим Кредитом. У врзином колу у којем су ручице испреплетали: ресорно министарство, родитељи и наставници, не недостаје међусобног оптуживања и прстићем показивања. Недостаје сарадње. (А наводно су сви ангажовани на истом задатку: обезбеђивању што повољнијих предуслова за будуће благостање ученика. Није ли можда лоша поставка задатка?) Овај кружни механизам је на несрећу или срећу сам себи довољан и не дотиче много “застареле”, “превазиђене” и “окоштале” концепте на терену, барем не дубински и суштински. Можда се и измени некакав неважан детаљ или промени административни извештај (у формату савремене табелице у електронском портфолиу која трпи сваковрсне па и најхрабрије самоевалуацијске наставничке узлете), што је довољно да се оправда Куповина. Уместо аутентичног полета, елана и стваралачке снаге, што се постиже незаменљивим задовољством решавања проблема сопственим снагама, остајемо са горким осећајем промашености, неуспеха и – Кривице. И са дугом.

Помозите нам, за почетак, тако што ћете привремено престати да нам помажете. Кредитно занемоћасмо од толике помоћи! Потребно је да се као друштво искрено, озбиљно и одговорно запитамо – чему нама служи образовање? Уколико је, на пример, поента школовања заиста само уклапање у економију, а у домаћој економији нема места за уклапање (већ за расклапање), те су ученици принуђени да се након образовања уклопе у неке друге економске калупе, онда напред са девизним Кредиторима! Нека Кредит буде бесповратан јер је заправо – инсвестиција и нека Кредитор преузме одговорност како за Корист тако и за Крах. Свака инвестиција је ризик! Управо нас економисти томе уче. Но, испоставља се да је ризик минималан, а Корист велика:

“Британци су израчунали да школовање једног интелектуалца вреди најмање 300.000 евра. Србија је, тако, исељавањем 30.000 образованих људи поклонила Северној Америци и Европи девет милијарди евра, колико је дала за њихово образовање. То је капитал који се не може повратити нити искористити као инвестиција у дугорочне програме развоја земље. По степену бриге за своје научнике у свету Србија је вероватно најгора држава на планети! – категоричан је др Владимир Гречић.” 1)

César del Valle

Cesar del Valle

У супротном, циљ школовања и ако сме да се скромно помене – већ напола заборављеног васпитања, мора да буде нешто шире од уклапања у непостојећу или лоше стојећу економију. Можда би поента могла да буде, рецимо: образовање вредних, васпитаних, свесних, савесних, скромних, одговорних, задовољних… грађана? Томе би привремено могли да послуже и помало крути наставници са делимично застарелим плановима са недовољно осавремењеним наставним средствима, али у сасвим другачијој атмосфери са више разумевања, подршке и поверења са свих страна.

У овој тачки заправо додирујемо једно од најосетљивијих питања – шта је за нас благостање? Испоставља се, на многобројним примерима, да у побољшању услова живота образовање игра далеко важнију улогу од чисто формалног економског развоја. „Индијска држава Керала је достигла највећи ниво индикатора развијености услова живота у Индији, иако је једна од најсиромашнијих и најмање индустријализованих држава. (…)

Ови натпросечни резултати проистичу првенствено из активности државе, раног и свеобухватног инвестирања у образовање, здравствену заштиту и основну инфраструктуру, постизање високих стандарда у исхрани и производњи хране, као и специфичним програмима за жене и остале угрожене групе.“2)

Треба добро разумети да формални показатељ економског развоја, попут повећаног БДП-а, често не значи нужно и реални развој услова живота на терену. Са друге стране, улагање у образовање најчешће резултује управо повећањем осећаја благостања, иако се он можда не може једноставно превести у економску статистику.

Најлепше у свему је што „улагање“ не мора обавезно да значи повећање финансијског издвајања из буџета, већ повећање опште заинтересованости и бриге. Најбитнији је, дакле, начин приступања проблему.

Аутор: Јован Павловић
Педагошки надзор: Тоза Дијагноза

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 „Поклонили западу девет милијарди евра“, 31.08.2013, Вечерње новости онлине.
2 Грејам Данкли, „Слободна трговина“, 2005, „Светови“, Нови Сад.
Scroll To Top