Prikaz filma „Heroji radničke klase“
„Hrabrost koja se bori bolja je od slabosti koja traje“ – Hegel
Umetnost u stoleću prezasićenom masovnom produkcijom dela, i još masovnijim nagomilavanjem njihovih potencijalnih tumačenja, guši se pod slojevitim koprenama, za kojima, uglavnom, izostaje njen jedinstven krajolik. Fragmentiranost postmodernističke ere, sve izraženija nemogućnost poimanja celovite slike, te sve kraći rok trajanja gledalačke pažnje, dekonstruisali su kinematografski medij. Prevladava ekranizacija akcionih sižea, brzo smenjivanje dinamičkih sekvenci, koje ne dopuštaju blisko saživljavanje sa narativom, i odlikuju savremenu poetiku konzumerizma. Od hiperprodukcije sadržaja, osetnija je hiperprodukcija njihovih, paradoksalno, potpuno izostavljenih, značenja.
U takvom klimatu svudprisutne arbitrarnosti, fiksacija jednog, i samo jednog, značenja za jednu, i samo jednu reč, gotovo da je postala arhaična disciplina. Stoga, ne čudi međunarodni uspeh filma, u čijoj naslovnoj sintagmi, imenica „heroj“ zaziva hrabrost iskonskog, a ne pseudojunaka pretparačkih dogodovština. Neonoaristička zamisao scenarija Dušana Spasojevića i Ivana Kneževića, ovaploćena u režiji Miloša Pušića, ispripovedala je kapitalističku epopeju o modernim superherojima, čije su kičme isuviše povijene, da bi se po njima prostrlo šarenilo plašta. „Heroji radničke klase“, homerovska saga o graditeljima, koji su srušili, i po čijim su se telima stropoštale, cigle Novog Vavilona, čije je dokove, namesto Boga, zauzeo čovek.
Već i sam naslov ispražnjen je od svake potencijalne konotativne dubine, može se iščitati kao uvod u sva sledujuća zbivanja. Upravo semantička doslednost naslova, već na samom početku, onemogućila je sva suvišna učitavanja i bespotrebna raslojavanja scenskih simbola, i gledaoce uvela u opori svet rasut između „ovde“ i „sada“. Prema toj, naslovom uspostavljenoj shemi, u kojoj jedna scena denotira samo jedno „suvo“ i, golim okom, zametljivo, značenje, odvijaće se čitava priča o neimarima nakinđurenih gradskih fasada, postalih na prašini razorenih etičkih temelja. Spokojna pripovest o plejadi fizikalaca, postavljenih na skele izgradnje takozvanih „stanova solidarnost“, nije ništa drugo do rušilački dokument o višedecenijskoj strahovladi monopolista, zlostavljanju, korupciji i prećutkivanju; ili, kao što uvodni epigram ovoga teksta kaže, o hrabrosti koja se bori, bez obzira na apsurdnost bitke, čija pravila zameću oni odavno poraženi sopstvenim sladostrašćem.
Iako Pušićeva ekranizacija prati, konvencionalno osmišljenu koncepciju sukoba između dobra (podanička radnička klasa) i zla (vlasnik i suvlasnica građevinske korporacije), ona je sa direktnog plana radnje, izmeštena na onaj indirektni. Tako, namesto očekivane eskalacije sukoba, dolazi do njegovog konstantnog potiskivanja i radničkog potčinjavanja veleposedničkoj volji; dramska napetost i nedodirljivost dve suprotstavljene tačke gledišta implicitirana je i svedena na nužni minimum replika, ne bi li se upraznilo dovoljno mesta za opširnu i iscrpnu psihologizaciju svakog pojedinog aktera.
Dalekosežni dometi karakterizacije (svedeni na različite signale; od simboličnih nadimaka likova, njihovih međusobnih odnosa, do izražene suprotnosti prema antagonistima), linearnost radnje i naturalistički prizori (pr.povrede na radu), razbijaju iluziju takozvanog „četvrtog zida“ i koordinate imaginativnog grada izjednačavaju sa koordinatama stvarnih polisa. Time se, u potpunosti, ispunjava namera izreknuta naslovom – fikcionalni zaplet o jadima zanemarenih socijalnih slojeva postaje „sirovi“ dokument o društvu dvadeset i prvog veka – civilizaciji u kojoj se drevna krilatica o pravu jačega izobličila u nepisani akt o svemoći bogatijega.
Novovekovna dekadencija prikazana je u spletu scena, koje savremenu današnjicu, hirurškim sečivom, raspolućuju u dve nedodirljive i, po svemu oponentne, kastinske linije – na liniju prezasićene, „nadmoćne“ oligarhije, i na liniju prostodušnog plebsa, borca protiv egzistecijalne bede. Scene u kojima se ove antiteze najjasnije očitavaju, propraćene su muzikom (priprosti nastup pevačice koja posećuje radničku „jazbinu“, nasuprot scene ekstatične bahatosti u elitnom noćnom klubu), i one kao da „štrče“, zabodene u tmurno sivilo narativa. Krucijalna sekvenca patosa, nositeljka savremenog katarzisa, koji više nije u sprezi sa tragičnom krivicom, već proističe iz tragične nedužnosti, jeste ona u kojoj jedan od radnika, u tenucima svojevoljnog sakaćenja sopstvene šake, zapeva: O, bella, ciao, bella! Taj, veoma groteskni kadrovski sklop, prikazan krvavo realistički, jeste kulminativna tačka, koja inicira svaki potonji zaplet, dok, istovremeno, pobuđuje aluzije na otpor, jednakost i demokratiju – stubce slobode o kojima su pevali pobunjeni heroji Drugog svetskog rata.
Finalne scene dva ubistva; ubistvo najmlađeg radnika (koje izvršava vlasnik firme, kako javnost ne bi saznala za njegog pad sa neobezbeđenog gradilišta) i ubistvo vlasnika (koje suvlasnica i radnici izvršavaju, ne bi li osvetili svoga saborca); takođe predstavljaju jedan od ključnih paralelizama filma. I dok je ubistvo radnika izvršeno jednim hladnokrvnim hicem, simbolom surovosti i lakoće oduzimanja ljudskog života, i dolazi naprasno, tako da gledaoci uspevaju da ga predvide, čin drugog ubistva prostire se kroz nekoliko minuta, lako je predvidiv i trom od teskobe iščekivanog kraja. Kao da je, na ovaj način, reditelj želeo da oslika težine dva dijametralno suprotna života, koja čak ni smrt ne može da dovede pod okrilja iste ravni. Smrt mladića odigrala se baš kao i njegov život – stihijski, gotovo bez svesti o samome sebi, uz nagli precep neispunjene želje – da, po prvi put, otputuje na more. Nasuprot tome, ubistvo njegovog ubice, pomodnog moćnika, odigravala se sablasno sporo – baš kao i njegov život.
Jednom u gradu, ko zna kom, ti ćeš imati dom; prozor sa vidicima bez dna i sobe pune dečijeg sna – lažljivo šapuću stihovi poslednje scene; scene za koja publici u amanet ostavlja svest o nevidljivim sizifovskim herojima, sećanje na jedan ganc novi, ali beživotni soliter, bes na šaradu nasmejanih nvovinara sjaćenih pred njim. I trun gorčine među usnama.
Autorka: Jelena Ognjenović
