Нико који је неко, или: о постпостмодерној епопеји

Никола Маловић, Лутајући Бокељ, Лагуна, 2007 – 12. издање, 2022.

На полеђини издања које имамо пред собом налази се опаска да је наша књижевност романом Лутајући Бокељ коначно добила медитерански роман какав је одавно чекала. Узећемо ту тврдњу у обзир из разлога што претендује на истицање његовог књижевно-историјског значаја. Но, радило би се о делу које је посве анахроно да је аутор имао за циљ да, у духу реализма, представи живот народа у приморју. А видети у Лутајућем Бокељу само роман о животу људи у одређеној епоси, било би равно као и видети исто у Хомеровим еповима, које не спомињемо случајно, јер су Илијада и посебно Одисеја главне интертекстуалне одреднице у којима је роман, тако да кажемо, усидрен.

Наиме, ако дозволимо себи на овом месту висок ниво историјске генерализације, истакли бисмо да књижевне епохе имају карактеристичне доминантне жанрове, који им служе за синтетисање читаве визије стварности. На тој основи је могуће и историчарима књижевности, али што је значајније, и ауторима, да праве историјске паралеле између епа, велике ренесансно-барокне драме, и романа од његових зачетака до данас. Под оним што смо назвали визијом стварности подразумевамо не само разрађену слику стварног света, дакле, реализам у ужем смислу, већ и начин на који је она стилски и поетски презентована у делу. Тиме не искључујемо могућност ни више, међусобно супротстављених, реализама сваке епохе, од којих неки нужно однесе историјску превагу.

У исто време, ако смо установили да роман није некритичан према ономе што спада у књижевну традицију (по томе што се схвата нужност иновирања књижевног израза), још занимљивије је што оно није ни ултрамодерно, односно, да искористимо ту кључну реч – постмодерно. Лутајући Бокељ је, штавише, изразито модернистичке оријентације: у оквиру дела призива се читава, такорећи, армада историјских, митолошких и уметничких референци, које обликују унутрашњи свет дела уз помоћ једне енциклопедистичке тенденције. Сходно томе, у роману се не ради о постмодернистичком решењу за питање односа између културног универзализма и партикуларизма. Дистинкција коју бисмо направили јесте у томе да постмодерни приступ подразумева, на глобалном нивоу, повиновање периферије вољи центра, а на регионалном, илузију добробити од таквог поретка; наспрам тога, у овом контексту, модернизам, наравно узет као приступ стварности, својеврсна филозофија, а не само поетичка одредница, подразумевао је универзалност заједничких, цивилизацијских проблема које треба решити на интернационалном нивоу, али као индивидуални, аутономни актери. Из тога можемо закључити да није у питању тек медитерански роман, роман о српском народу неког до сада слабије тематизованог поднебља, него се култура региона и народа ставља у однос, самерава, са остатком Средоземља, где се све културе Европе стичу. Јер сви народи одвајкада теже топлијим морима…

Овакав, широк и уопштен, увод делује нам оправдан ако желимо роман схватити са колико-толико свеобухватности. Дакле, однос књижевно-традиционалног и иновативног у роману корелира са другим присутним опозицијама: локално/национално – глобално; индивидуално – друштвено (масовно); и најзад, идентитетско и „антиидентитетско“. Како ћемо видети, у том последњем аспекту стичу се све димензије романа, и он представља основу за Маловићева идејна опредељења у осталим аспектима, јер је имање или немање идентитета оно што позиционира јунаке по свим другим питањима.

Питање идентитета наводи нас пре свих на питање ликова и начина на који се они конституишу у роману. Да је тако, сведочи чињеница да се већ у првој реченици, јунак романа изјашњава о својој националној припадности, а потом о месту где је рођен. Нешто касније сазнајемо и за његов псеудоним, који га везује за конкретан простор – Лутајући Бокељ. С друге стране, и аспект одисејства најјаче се одражава на истом том главном лику, који се зове Нико. Јер, осим тога што ће га читаоци лако препознати као типично име приморја, оно одговара и имену којим се Одисеј, користећи своју лукавост, представља Киклопу – Полифему како би сакрио свој идентитет – а за Ника, име је једно од основних идентитетских одредница! Блиско овом питању је и питање језика, јер Нико, као што смо видели, каже да говори српски. С друге стране, на историјску специфичност Боке упућују бројни романизми, због чега је било неопходно на крају романа додати и речник мање познатих речи; а паралелно са тим, историјским слојем, постоји и свеприсутни продор англицизама у језик приповедача и других јунака који припадају савремености. Ови се у роману употребљавају на шармантан начин, али иронично, заједљиво, слично као што то чини Црњански у Роману о Лондону. Само је разлика у томе што у Маловићевом роману запажамо последице и утицај тих културних појава које су се одигравале у велеграду, а које су се, његовим све већим утицајем на остатак света, прелиле нужно и у друге језичке средине.

Због свега реченог, ако бисмо морали изабрати коме је главни јунак, Нико, ближи – лукавом Одисеју, или духовитом г. Блуму, такође модернистичком „Одисеју“, морали бисмо се определити за првог. Блум је исувише пријемчив за све што његова савременост подразумева, а Нико схвата дезинтеграцију морала у свом времену и стоји у њему готово као самац. С друге стране, као што смо рекли, истиче се и потцртава Никова суштинска повезаност са Градом и његовим легендама и историјом, наспрам Блумове суштинске неприпадности у сваком друштву, колико год био отворен за сва искуства модерности.

У контексту тих искустава, неизоставна тема Лутајућег Бокеља је туризам. Као и према англицизмима, који су у ствари само појавни облик хегемонског односа централних наспрам култура смештених на периферији, наратор у делу има однос презира, битно је истаћи, не према странцима као таквим, него према баналним туристима. Ови долазе, у роману видимо, са површним предрасудама о народу који ту живи, не знајући ништа о њему. Очекују да људи играју улоге за њих, да бивају карикатуре; они долазе да би им биле продате илузије искуства. Притом, све се то одиграва под будним оком свеприсутног World Tourism TVa, који и јесте Киклоп овог романа, Одисејевим лукавством поражен.

У роману је присутна и димензија туризма као сеоба народа. Ако то упоредимо са још једним делом које изразито тематизује историјску судбину нације – Сеобама Милоша Црњанског, видимо да се ситуација народа присиљеног на сеобе овде, практично, изврће, исто као и Блумов покушај да нађе дом у контексту јеврејског изгнанства. Јер, туристи су у роману свесно обезличени, сви спадају у категорију фурешта, странца, сви су историјски неупућени, и говоре исту врсту енглеског језика, постављајући истоветна питања. Дакле, они лутају по свету не као нација, него као руља, јурећи само за индивидуалним страстима, а не зарад колективног спасења. С друге стране, примећује се да и сам Бокељ лута у времену и простору који су се стекли у том граду, тако да је лутање, зачудо, у његовом случају позитивно конотирано. Јер, могу се ствари посматрати и на тај начин: због Одисејевог лутања је овековечена Итака и простори и места које је посетио између напуштања и повратка, а захваљујући Блумовом оклевању да се врати свом дому, читав план Даблина нашао се у Уликсу. Но, његово лутање је зналачко. Он лута кроз стварност читајући, тумачећи је.

У том контексту се најизразитије активира поменута енкциклопедијска природа романа. Импресиван је размах којим се захвата историјска, географска, социолошка и политичка ширина у роману. У том смислу треба побројати и бар нека од значења која лутање у роману поприма. Почнимо од конкретног – Нико је лутајући Бокељ у стварности романа, због чега су од изузетне важности, као што смо већ и наговестили, категорије простора и времена. Попут Уликса, градска средина је у роману дезоријентишућа, попримајући одлике лавиринта. Но ништа мање од тога, уз помоћ технологије се лута по радио-таласима, али и на Интернету. У самој нарацији, лута се међу дискурсима, стилским регистрима, и типовима нарације. Та врста истицања надмоћи приповедача очитује се још више у запослењу које Лутајући Бокељ као јунак има: будући да је и сам приповедач, који је у исто време као некакав баштиник наслеђа Боке, на локалној станици, Радио Скали. Тиме долазимо и до, такорећи, кратких прича (легенди, које ступају у јасне интертекстуалне везе са античким митовима) уметнутих у општу причу, што роману даје мозаичку структуру. С друге стране, садржај Бокељевих радио-приповести чини релевантним и питање времена у роману, јер оно, за вештог познаваоца као што је Нико, као да се перпендикуларно пројектује у простор, налик на зрак који пада директно у град, тако да се све епохе пројектују у једној равни, као у мору. А роман заиста обухвата све историјске слојеве везане за Боку Которску: од предсловенских, илирских и грчких, преко везаности за италијанску културну средину у средњем веку, до периода модерности…

Узгред ћемо се осврнути на мотив соли. Она поприма двојаку, амбивалентну конотацију. Слана морска вода, која је практично смртоносна за пиће, продаје се, флаширана, тим истим туристима; но у исто време, она поприма и антички смисао соли у приповести, али и библијски – со земље. То нас доводи до кључног питања у роману: образовања, познавања или непознавања историје. То је суштина и Никовог анимозитета према туристима. Овај аспект романа очитава се у разговору главног јунака са Боном, његовим пријатељем и колегом, који притом студира туризмологију. У монологу, који готово да поприма есејску форму, говори се о урушавању образовног система, због којег квалитет студената зависи само од иницијативе појединачних професора са интегритетом. Занимљиву улогу у овом питању играју Милорад Павић и Умберто Еко. Обојица су у роману мистериозни, и више функционишу на симболичком плану, него што су заиста у питању портрети ликова. Но, Павић је у једном иронично представљеном књижевном догађају, то јест „промотивној упитаности“, именован највећим бокељским писцем, и његова недосежност, равна другим митским ликовима који се јављају у роману, указује у најмању руку на поштовање које му се исказује. Насупрот њему, Еко, као представник управо оне постмодерне струје на коју указујемо од почетка, појављује се као халуцинација Лутајућег Бокеља када коначно, у завршној епизоди романа, узима лајтмотивску пилулу paradisexa.

Као што се из тога може закључити, у завршници се јављају црте раблеовске карневалске разузданости, али она није позитивно конотирана. У томе видимо основни поступак у односу према традицији. Дакле, Маловић традиционалне књижевне тековине прима увек са резервом, тј. уз превредновање, питајући се шта је корелат карневалског призора данас, и какав он карактер има у садашњем контексту. Као што Блумова неприпадност одражава дистанцу модерног човека од проблема живота у империји, неодрицање од свог идентитета мора бити опредељење човека који се налази ван тог центра. Исто то важи и за карневализацију. Преизобиље производа свих врста више нема субверзивну конотацију, као што је у Раблеово феудално доба аскетизма непобитно имала, будући да се не ради о могућности испуњења свих људских жеља и потреба, него о још једном од симптома потрошачког друштва.

Маловићу ово није било ни прво дело, нити прво посвећено Боки Которској. Због тога видимо да је присутна једна тенденција сумирања, оне врсте какву смо на почетку наговестили, историјског и савременог искуства не само бококоторских Срба, него тиме и читавог народа. Зато, посебно на трагу везе са Хомером, а потом и Уликсом, који је такође нека врста ироничног националног епа Ирске, можемо говорити о овом роману као роману-епопеји. Моменат из романа који поткрепљује ово је нарочити уметнички пешкир који поседује Милорад Павић. На њему је, као на Ахилејевом штиту, представљен тоталитет стварности, друштвене и природне. Нови Ахилеј је, дакле, онај који конституише колективни наратив, а тиме и идентитет, не мачем и штитом, него причом. Дакле, ако бисмо Лутајућег Бокеља сврстали у породицу романа о књижевности, још пре би припадао групи дела која истичу моћ књижевности, поверење у њу. У хомеровских двадесет и четири поглавља, постпостмодерни Одисеј, Нико који је Неко, полази на Одисеју кроз богатство уписано у простор и време, не напуштајући родно место.

Аутор: Павле Зељић

Scroll To Top