Град светлости је ауторска представа Давида Зуазоле (извођење 24. јануар 2024. године) коју је поставио у сарадњи са Позориштем за децу и младе из Крагујевца. Зуазола у креативном процесу користи искуство позоришта заједнице као једно од појавних облика примењеног позоришта које се комбинује са позориштем предмета као врстом луткарског позоришта.
У првој фази стварања представе у складу са методом позоришта заједнице интервјуисани су грађани Крагујевца (ученици Прве и Друге крагујевачке гимназије, становници Дома за смештај и негу одраслих и старијих лица – ЦГ Крагујевац, Народни музеј Шумадије Крагујевац и Спомен-музеј ,,21. октобар“. Овако широк круг интервјуисаних лица је био неопходан да би се направила што богатија база, из које су селектоване најпровокативније приче које сценски преобличене сежу у прошлост, описују садашњост и наговештавају будућност. У другој фази сценограф и редитељ Зуазола је одредио драматургију сценског простора (уз помоћ глумаца и техничког особља Позоришта) која подсећа на игралиште за одрасле са карактеристичним топонимима Крагујевца, са издвојеном собом са леве стране позорнице која наизглед представља свет за себе. У трећој фази глумци Милица Реџић Вулевић, Љубица Радомировић и Александар Петковић су искуствено учили како да анимирају предмете у свом граду светлости. Четврта фаза пројекта је почела после премијере (20. мај 2023) током које глумци постепено овладавају вештином анимирања предмета и помоћу рецепције публике додатно профилишу представу као својеврсни Work in Progress.
Зуазола поставља представу као упризорени театар у глави младића (Александар Петковић) чији глас из off-a монолошки рекапитулира сопствени живот и живот града Крагујевца кроз сећање на његову историју и успомене са зидова собе које слаже у кофер. Младић се спрема да оде тамо далеко у бели свет као што су то урадили многи пре њега, а вароватно ће то радити и после његовог одласка. Петковић има незахвалан задатак да фацијалном експресијом и покретом ,,допуни“ глас из off-a што по поступку подсећа на продужену филмску сцену. Сразмерно највећи део представе чини анимација позоришта предмета коју спроводе две глумице (Милица Реџић Вулевић и Љубица Радомировић). Постоје две врсте позоришта предмета: позориште илузије где је аниматор невидљив за публику и позориште тренутне илузије где су (као у овој представи) аниматорке видљиве за публику. Представа почиње симболичном сценом у којој две глумице налазе претечу фруле у минијатурном археолошком налазишту које упућује као и њихов костим на Музеј Крагујевца. Ова представа покушава и успева да нам сценски прикаже дух места о коме пише Бела Хамваш у својој књизи Пет генија. Дух места не само да одређује једно место у физичком смислу већ и у духовном смислу. Зуазола то постиже тако што макета зграда у Крагујевцу, и предмети као што су аутомобили, камиони, воз, лименке и флаше граде фрагментарну историју Крагујевца. На једној страни на позорници видимо предмете окачене о зид собе младића а на другој кроз сценску игру предмети добијају димензију сценских ликова. О овом утиску треперавости писао је Хенрик Јурковски у својој књизи Теорија луткарства где је преузео термин опализација од Ирене Славињске. То треперење је заправо процес анимације који предметима дарује живот. Нижу се сцене са аутомобилима у саобраћајној гужви, сцена свадбе, догађања у парку, крађа струје уз помоћ каблова са далековода, посвета групи ,,Смак“, обликовање споменика стрељаним ђацима, уз анкету из off-a у којој крагујевчани дају аутентична сведочанства о једном времену. Завршна сцена представе је направљена у духу отворене драматургије која даје могућност публици да сама изабере крај. У једној варијанти младић који је спаковао кофер одлази из Крагујевца возом који видимо у дну позорнице. У другој варијанти, воз у коме се налази младић улази у железничку станицу Крагујевац што можемо разумети као његов повратак кући и (не)очекивани епилог виђене представе .
И на крају, али не по важности, неопходно је споменути Радета Стаменковића који је дао изузетан креативан допринос представи као дизајнер светла у Граду светлости. У представи која афирмише живот предмета и у којој су људи невидљиви а присутни светло и анимација предмета доприносе инверзном углу гледања на градски живот. Као у дечјој игри где лутке и предмети оживе уз малу-велику помоћ дечје маште.
Аутор: Милан Мађарев
