предрасуда звана Кама сутра и слично
“Више но иједна идеологија кршћанство је од секса успјело
створити гријех и табу, успјело је човјека оптеретити комплексом
гријеха и осиромашити га за један огроман витални предио његова
живота, – за предио ars amorisa.”
Весна Крмпотић
Од старе индијске књижевности као и од индијског схватања света наша књижевност и свет се разликују по општем схватању еротике, по начелној мистификацији полног. Будући да жени придаје искључиво улогу мајке и супруге, хришћанство, како Весна Крмпотић каже, најзаслужније је за поларизацију односа мушкарца и жене. Самим тим, не признајући комплексност њене природе, утемељујући се само на елементима женског бића која одговарају њеној патријархалној сврси, и улога женске сексуалности и пожуде, те верности као исходишта, остаје једнодимензионална. Са друге стране, за Индијца кама 1) (поред дхарме, артхе и мокше) представља један од четири узвишена животна задатка, духовна циља; за хришћане пожуда остаје смртни грех, а секс представља нешто вулгарно и забрањено (Ватсјајана 1982:12).
Из оваквих амовима омеђених ставова у савремено доба проистиче и лажни отклон и привидно гнушање према садржајима посвећеним сексу, те и дисквалификација једног од великих дела светске књижевности, Ватсјајанине Кама сутре. Због тога и не чуди што ово дело у јавности најчешће носи епитет блудног, саблазног и порнографског. Ипак, реч је о посве другачијем штиву.
*
Кама сутра је подељена на седам делова, те уопштено речено представља уџбеник за свакога ко поштује каму и стреми ка њој. Књига се бави свеукупним односима мушкарца и жене, са само мали делом који се тиче полног чина. Често издвајање баш тог дела, првенствено графичко опремање најчешће у духу ишчашеног модерног сензибилитета, умногоме доприноси ,лошем гласу’ које се за ово дело везује. Ипак, постоје у Кама сутри далеко значајнији делови, не само у погледу књижевне вредности, већ из аспекта културолошког значаја. Такав је Пети део Ниске, који доноси упутства завођења заузете, удате жене. Само постојање овог поглавља у књизи говори нам о односу према прељуби, те нас сигурним корацима упућује на основну разлику у разумевању сексуалности на Истоку. Постепено, прво износећи околности под којима је такав контакт и зближавање дозвољен, Кама сутра нас детаљније упућује у технику завођења туђе жене. Из погледа хришћанске религије обљуба (као део блуда, разврата) сматра се смртним грехом, док је у индијској свести она у извесним околностима оправдана. ,,Човјеку је допуштено да се упушта с туђом женом ако ће му то спасити живот и ако види да његова љубав према њој расте од супња до ступња (Ватсјајана 1982:119).”Кама сутра до танчина описује све, па тако и степене раста љубави. Пети део књиге на тој лествици наводи следеће елементе: љубав ока, приврженост духа, стална мисао на жену, бесаница, тјелесна исцрпљеност, одвраћање од ствари које доносе ужитак, губитак стида, лудило, несвестица, смрт. Очигледна хијерархизација, развојни пут љубавног заноса, те потенцијално трагичан исход и неизостављање готово ниједног важног елемента упућују да је бављење овом тематиком у танчине промишљено. Дакле, ова књига не осуђује прељубу, она је у детаље планира. Тако налазимо упућивање читаоца на тајне којима се може служити при освајању туђе жене, околности при којима је најпаметније имати посредника, те и читаву улогу посредника и његовог деловања. Јасно је да овакав садржај у хришћанским оквирима мора бити, најблаже речено, игнорисан или скрајнут. Да не би била чисто упутство за преотимање туђих жена, Пети део садржи и упутство како сачувати своју жену, те и важну напомену у стиховима:
Међутим, нека се нитко не користи описаним начинима да би завео жене својих ближњих, прво стога што му успјех није вазда сигуран, а друго што таква работа доноси недаће и проузрокује пропаст дхарме и артхе. Ова књига којој је сврха добробит људи и која би их радо поучила како да чувају своје жене, не смије се користити зато да би се преотимале жене других. (Ватсјајана 1982:145)
Као важан састојак за придобијање туђе и очување своје жене потребна је и домишљатост. Она је често тесно везана са мотивом неверне жене, што се примећује не само у Кама сутри, већ и у Шука Сабтати (Седамдесет папагајевих прича) где папагај сваке вечери прича причу Прабхавати, не би ли је одвратио од прељубе (Крмпотић 1987:475). Папагај је противтежа жени, он је тај који је веран свом господару, његов посредник у одсуству, онај који се стара о части. Овог пута је помоћник (папагај) у улози гласа савести на страни мужа чија је жена неверна, за разлику од посредника описаног у Петом делу Кама сутре, чија је улога да потпомогне прељубу. Слика неверне жене и њене домишљатости најбоље се огледа у причи под називом „Девика и њезин будаласти муж”(Крмпотић 1987:293). Када Ђараса дочује да га жена вара са брахманином, одлучује да испита гласине, те се сакрије на дрво испод ког се љубавници састају. Занимљива је карактеризација мужа за којег се каже да је „велики будалаш“ (Крмпотић 1987:293). Будући да је на дрвету у тренутку обљубе, несрећни Ђараса својим очима сведочи превару жене и одлучује се да је казни. Но, током силаска са дрвета брахманин успева да побегне, те се отвара могућност да лукавост жене изглади ситуацију. За оптужбе мужа неверна жена криви перспективу посматрања, те успева да убеди мужа да свако ко се попне на дрво јасно зна да ли га супружник вара. Потом се и сама узвере уз стабло, те одатле окриви свог мужа за прељубу, што није била неистина (sic!), те муж опрости њену превару. То што се жена досетила овакве ствари, као и начин на који поставља оправдање, говори нам да је она већ унапред свесна тога да ни њој муж није веран, као и тога да је наиван и лаковеран, те да је карактеризација ,,велики будалаш” антиципирала овакав исход. Узајамна свест о прељуби, те сам однос према таквом чину омогућава донекле прећутно помирење, повратак хармонији без жртава. Жене су у Шука Сабтати често карактерисане као лукаве, што користе као средство за изналажење решења у датом проблему (нпр. прича Тигар и књегиња (Крмпотић 1987:294) у којој јунакиња лукавошћу спасе децу и себе од тигра доносећи наравоученије да је боља мудрост од снаге и величине, јер мудрост ће нам прибавити мјесто под сунцем, богатство и углед (Крмпотић 1987:296))
Тема неверне љубе незаобилазна је и у Панчатантри. Прва књига – Раздвајање пријатеља, садржи причу „Ткач и сводиља”(Панчатантра 2009:30) која такође истиче домишљатост неверне жене. Занимљиво је то да, како се у причи наводи, жена, иако пожуривана од стране сводиље, ипак свечано се обукла, ставила накит и кренула код љубавника (Панчатантра 2009:30). Због овог удешавања не успева да оде из куће пре повратка мужа који се, чувши гласине, одлучује да казни неверну жену, те је привезује за стуб. Овим чином муж показује своју немоћ, будући да физичка манифестација надмоћи потврђује немогућност какве утицајније казне. Како неутешни љубавник гори од жеље, сводиља (помоћник) мења место са женом. Када се пробудио, муж наставља са грдњом и у нападу беса одсеца нос сводиљи, за коју мисли да му је жена. Колико год изгледао варварски, овај чин је свакако чин из љубави и страха. Новонасталу ситуацију неверна жена по повратку из прељубе користи, па се лукаво извлачи и, штавише, задобија поверење мужа.
У Трећој књизи (Рат и мир или Вране и сове) Панчатантре прича под називом „Лаковерни тесар” већ у наслову и првој реченици наговештава узрок проблема тиме што се тесар карактерише као веома снажан и наиван човек (Панчатантра 2009:146). Поред своје наивности, оно што се касније разазнаје је човекова разборитост, смиреност. Снажна је контрастна карактеризација мужа и жене, будући да се неверна жена по правилу сматра лукавом и домишљатом, док се преварени муж означава придевима будаласти и наивни. Како би се умилостила и умањила казну, осетивши да се муж крије испод кревета, неверна жена изналази најбоље решење: у разговору са љубавником каже како би она на месту умрла кад би се било шта лоше десило њеном супругу. Не само да се овим речима невера искупљује, већ наивни тесар жену и награђује похвалом и благословом пред целим светом. Неверност, дакле, није толики грех, те се у одређеним околностима посматра више као исхитрен поступак (јер жене су у бити брзоплете, и како се каже чак би и измет јеле да немају нос (Панчатантра 2009:147))
*
Кратак преглед изабраних прича имао је за циљ да приближи један аспект разумевања појаве неверства жене у староиндијској култури, те да првенствено подстакне на читање Кама сутре, дела неправедно осуђеног на основу корица. Имајући у виду то да је индијска култура старија, по некима и колевка свих мотива (Теодор Бенфај), те да отвореније схвата превару од модерног човека, поставља се питање да ли је табуисање овакве теме корак напред ка слободи мишљења, или пак корак назад у малограђанштину. Било како било, не може се побећи закључку да су Индијци на далеко свеснијем и отворенијем нивоу сагледавали појаве потакнуте љубављу, као и утиску да се несигурни и у калупе затворени модеран сензибилитет непобитно удаљава од некада суштинских и прогресивних идеја.
Литература:
- Ватсјајана 1982: Ватсјајана, Кама Сутра, Просвјета, Загреб.
- Крмпотић 1987: Весна Крмпотић, Хиљаду лотоса, Нолит, Београд.
- Панчатантра 2009: Панчатантра, Лом, Београд.
Аутор текста: Урош Ристановић
Аутор насловне фотографије: Тијана Копривица (наслов: Година 1656.)
ФУСНОТЕ:
⇧1 | Занимљива је разлика у семантици речи кама у индијском и српском народу. |
---|