МУШКО ТЕЛО КАО ТАБУ

Пре неколико година (крајем 2012. и почетком 2013.) у Леополд музеју у Бечу, организована је изложба „Голи мушкарци – од 1800. до данас“. Изложбу су пропратили бројни скандали од плаката којима је најављивана изложба па све до питања потребе да се таква изложба уопште организује. На плакату који је најављивао изложбу био је рад Пјера и Жилеа – „Живела Француска“, на коме су приказана три гола млада мушкарца – фудбалера, одевена само у чарапе и копачке и то у бојама француске заставе. Младићи су иначе били различитих раса (црне, жуте и беле) што је према уметничком схватању требало да, а и иначе симболизује расну, верску, полну и сваку другу слободу грађана Француске. Међутим, у Бечу, након што су осванули ови плакати са обавештењем за изложбу, јавила су се бројна негодовања, а једна бака је припретила да ће узети фарбу и сама прекречити „спорна места“, након чега су организатори одлучили да црвеним тракама прекрију голотињу на плакатима. Сличан скандал је пропратио исту изложбу у музеју Орсeј у Паризу. Француска која слави различитост и слободу, поклекла је под налетом голих мушкараца.

pierre_gilles_vive_la_france-2006-webДа ли је ико, уопште уочио о чему се ту ради, шта уметнички рад и плакат поручују, или су сви у томе видели само неприкривене мушке полне органе? Овим се наметнуло питање откуда толики страх од пениса и нагог мушког тела, ако имамо у виду да обнажена женска тела „красе“ билборде и рекламе разних компанија, које најчешће ни немају никаквих додирних тачака са производњом нечега што утиче на лепоту тела, већ је женско тело искоришћено као инструмент за привлачење пажње потенцијалних купаца, мушких или женских свеједно. Још се једно питање с тим у вези намеће, да ли су нека бака или дека уопште обратрили пажњу на такву рекламу или боље рећи на такав вид експлоатације женског тела, а још мање да ли им је пала на памет идеја да узму фарбу и префарбају све те рекламе које са собом не носе неку конкретну, још мање племениту поруку, већ само деградирају женско тело. Ако само мало обратимо пажњу, видећемо да се женско тело све мање прикрива, оно је такво укључено у разне рекламе, филмове, уметничка дела, док у приказивању мушког тела, постоји тенденција да се више цензурише и прикрива. С обзиром да је у друштву доминантна мушка перцепција света, зашто је онда мушко тело негативна категорија, откуда онда тај страх мушкарца од мушког тела!?

У тексту „Тело и приповедање“ Питер Брукс уочава да у светској књижевности нема описа мушког тела или га има веома мало у поређењу са женским. Разлоге због чега је то тако Брукс види у следећем: „Испоставља се да је у патријархалним друштвима мушко тело видно неоспорно, неистицано као предмет знатижеље или представљања, па следствено томе и боље сакривено. Очит је један парадокс: ако мушко тело с патријархатом постаје норма, односно стандард на основу којег се процењује оно друго (и чиме се онда ствара енигма жене), могло би се онда очекивати да мушко тело буде отвореније изложено и разматрано. Чак и летимичан поглед допушта нам да закључимо да је парадокс само привидан. Управо зато што је норма, мушко тело је сакривено од испитивања; оно је агенс а не објект спознаје: гледање је „фаличко“, његов предмет није.“ (258) Ако је, пак, мушко тело норма према којој се вреднује и испитује женско тело, откуда онда толики страх од мушког тела као нечега што је доминантно? Откуда онда толико честа „употреба“ нецензурисаног женског тела у уметности (књижевности, филму, позоришту) и другим медијима (рекламе) и толика жеља да се мушко тело прекрива и цензурише? Због чега се јавио тај непримерен „однос снага“ мушког и женског, ако је мушкарац доминантан онда је њему све дозвољено, па и да шета наг улицама, потпуно нормално, без икакве осуде. Да ли је толики страх једног мушкарца од другог мушкарца инспирисан хомофобичном праксом негованом кроз векове или је у питању нешто сасвим друго? Изненађује и податак да у Метрополитен музеју у Њујорку, од укупног броја експоната (скулптура, слика, фотографија) на којима су приказана гола тела, на само 15% њих је приказано голо мушко тело. Интересантно је да је савремени свет развио један посебан механизам произвођења тела (теретане, масаже, фитнес) а да се није осврнуо на ову појаву, већ је и даље доживљава као нешто што је забрањено, али ипак само по себи разумљиво и јасно. Занимљиво је и то да феминистички оријентисане теоретичарке не постављају ово питање. За њих је тело и телесност у првом плану у контексту опозиције мушкарца и жене, као опозиције ума и тела, у коме је ум еквивалентан мушкости, а тело еквивалент женскости (видети: Грос 2005) и мерама да се то промени. Следствено оваквим ставовима, хетеросексуални мушкарац је по правилу мизогиниста, што је крајње необичан парадокс јер је читава светска уметност настала и даље настаје у славу жена, женске лепоте, женског тела. С друге стране, чињеница је да жена још увек није пуноправни члан друштва у многим земљама света и да су жене најчешће изложене насиљу у браку. Како објаснити оволике парадоксе у друштву коме припадамо!?

paul-cc3a9zanne-baigneurs-1890-c2a9-rmn-musc3a9e-dorsay-_-hervc3a9-lewandowski-web

У тексту „Дискурзивна ограничења пола“ Џудит Батлер, расправља о немогућности описивања пола у савременој филозофији, уметности и друштву без неког термина у коме би биле садржане и карактеристике пола као природне датости, већ као његову замену која истовремено и проширује значења, уводи политички коректан термин – род: „Ако се род састоји од друштвених значења која поприма пол, онда пол не изоштрава друштвена значења као додатна својства већ је замењен оним друштвеним значењима која преузима; у току тог уздизања пол је отказан, а род се појављује не као члан у трајном односу супротности према полу, већ као члан који апсорбује и измешта „пол“, из чега се види да се пол потпуно супстанцијализовао у роду или, с материјалистичког становишта, да се потпуно десупстанцијализовао.“ (148, подвлачење ауторке) Прихватањем различитости, свет је прихватио и признао право постојања свих до тада маргинализованих група, те су тако неке од највећих геј парада у свету, постале места окупљања и јавног показивања свих маргиналних сексуалних група, али се изложба уметничких дела која приказује голо мушко тело и даље види као проблем.

kc3a1roly-halc3a1sz-body-builder-in-renaissance-manner-2000-c-webДа ли је патријархално искуство заиста у тој мери кривац за неприхватање било чега што приказује голо мушко тело, јер ако је тако откуда онда прихватање свих полних и сексуалних разлика? Проблем настаје и у самим мушкарцима који мисле да све знају о свом телу, а да је одлазак на изложбу или говор о њој потпуно геј, што опет доводи до питања да ли је ова изложба настала као изложба намењена геј популацији? Изложба није намењена геј популацији (иако је вероватно та популација била најчешћи посетилац изложбе), голо мушко тело, је свакако подједнако уметнички репрезентативно као и женско, само што се Европа и свет још увек нису ослободили картезијанског и пуританског морала. Шта се онда дешава са женама, како то да ни жене нису биле одушевљене оваквом једном поставком, како то да једна жена жели да узме фарбу и прекречи све пенисе на плакатима, уместо да у томе види назнаку нечега што ће се  назвати почетком равномерног третмана мушког и женског тела! Волфганг Шмале ће у својој књизи Историја мушкости у Европи 1450 – 2000 пратити развој и схватање мушкости кроз историју означеног раздобља и утврдити да је хегемона мушкост која се огледа у здравом, мишићавом телу, кога краси бистрина и брзина расуђивања, чврста воља и активност, што значи ратоборство – одржавати једну константну развојну линију која ће не само опстати и у овим првим деценијама 21. века, већ узети нови, чини се јачи замах.

Дакле, милитаризован мушкарац, је доминантан модел мушкарца који кроз векове опстаје и у тај модел се не уклапа то да такав мушкарац благонаклоно гледа на голо тело другог мушкарца, па макар то била и уметност, које у њему може побудити страх да можда дубоко у себи открије оно што не жели или што већ крије, а што ће учинити да буде дискриминисан у друштву. Стога и уметник који би можда и желео да прикаже мушко тело на филму, на слици, фотографији, бојећи се разноразних квалификација и осуда друштва, често одустаје од своје намере. Зато је и оно прихватање маргинализованих родних група, заправо прихватање са осудом! Мушкарац може прихватити да се купа у истој купаоници са још гомилом других мушкараца, да врши нужду пред гомилом других мушкараца, али ће прихватити да погледа изложбу на којој експонати приказују нага мушка тела тек када се ослободи страха од тога шта ће рећи други. Мушкарац је ипак осећајно биће – биће које се плаши!

Литература:

  1. Шмале, Волфганг. Историја мушкости у Европи 1450-2000. Превео Владимир Бабић. Београд: Clio, 2011.
  2. Batler, Džudit. „Diskurzivna ograničenja pola“. Prevela Slavica Miletić. Reč 56. 2 (1999): 145-161.
  3. Bruks, Piter. „Telo i pripovedanje“. Prevela Brana Milovanov. Reč 57. 3 (2000): 247-267.
  4. Gros, Elizabet. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu. Prevela Tatjana Popović. Beograd: Centar za ženske studije i istraživanja roda, 2005.

Аутор: Жарко Миленковић

Scroll To Top