„МОЈ ОТАЦ КАО КРАЈ СВЕГА И ПОЧЕТАК СВЕГА ОСТАЛОГ“

(Давид Албахари, Данас је среда, Чаробна књига, Београд, 2017)

Ако би се опус неког српског књижевника могао назвати породичним, онда би то свакако било стваралаштво Давида Албахарија. Творећи дела везана за проблематику односа између најближих сродника, овај аутор се дотакао оних најтананијих нити којима су чланови породице повезани, а којих нису ни свесни док их присуство одређеног проблема или подстрек новонастале ситуације не натера да се замисле. „Деца испрва воле своје родитеље; када порасту, она им суде; а понекад им и праштају“, истакао је Оскар Вајлд у роману Слика Доријана Греја, упозоравајући на чињеницу коју последњи роман Давида Албахарија, Данас је среда, потврђује – опроштај није подразумеван „расплет“, чак ни ако је реч о односу између најближих сродника, односно, најближих крвних сродника, јер крвна веза не значи нужно и блискост између особа.

Давид Албахари се читалачкој публици најпре представио трилогијом коју чине романи повезани темом смрти – Цинк тематизује смрт оца наратора романа, Снежни човек јесте дело о смрти народа, док је Мамац роман о смрти мајке. Готово тридесет година након Цинка (1988), Албахари објављује роман Данас је среда (2017) у којем, још једном, пише о смрти оца као доминантној теми, али други, мање истакнут слој романа јесте о смрти мајке. Сама појава овог дела отвара питање – због чега се аутор још једном упушта у писање приче о умирућем оцу, и то из не толико другачије перспективе? Цинк је и сам аутор окарактерисао као постмодернистички роман, што читаоцу постаје јасно већ након прве странице – осим приче о оцу, роман говори о нараторовом путу у Америку, о причи коју писац покушава да напише, и о човеку и девојчици – то је део романа исписан курзивом. Данас је среда не садржи литерарне играрије овакве природе, али роман није хронолошки доследан, већ је испретуран као и саме очеве исповести, са понављањем неких прича. Понављање се може интерпретирати као део борбе против смрти али и давање на значају изнова изреченим причама које би требало да оправдају очеве поступке. Њему је дијагностификована Паркинсонова болест која се највише огледа у честим падањима и деменцији која прети да стави печат на исповест која још није довршена. Наратор је свестан да не може опростити оцу док не чује његову причу до краја и тек онда одлучи какав ће став заузети према његовим поступцима, а отац попут Шехерезаде одгађа тај тренутак који ће ескалирати у његовој последњој реченици упућеној сину: „Знао сам да ме уопште не волиш“ (153)1). Са истим демонима се борио и отац из Цинка који је пред крај живота замолио сина да га не мрзи.Син и сам признаје да „ништа није теже него волети свог оца, поготово када је његово стрпљење постало бледо и истањено због утицаја болести“ (112).

Попут сина из Цинка, и син из романа Данас је среда није именован, a након сазнања о очевој болести одлучује дасву бригу преузме на себе. Нигде није наведено чиме се бави и на који начин зарађује за живот, његове опаске су каткад црнохуморне и помало неочекиване: син из романа Цинк описује своју ерекцију док посматра утегнуте медицинске сестре; син из Данас је среда не може да заустави смех када отац гротескно капитулира, завршавајући покрете падом на земљу: „Ништа није смешније од голог пуначког постаријег мушкарца који ногу запетљаних у избледеле гаће, помпезно објашњава судбину свемира“ (3).

Давид Албахари

Док исписује очеву исповест, син се и сам бори са својим осећањима према оцу: на махове га брани, оправдавајући његове поступке и (са све ускличницима на крају реченица) наводи да отац није чудовиште јер је само радио оно што је систем захтевао од њега: „Ипак је он био онај велики отац из мог детињства чија је сенка била јача од жарке врелине сунца и чија ме је само једна реч заустављала у месту“ (100). Затим, присећа се да је отац увек био добар према њему и сестри, није урлао нити био насилан. Са друге стране, син истиче старање о оцу као обавезни део „незаписаног породичног кодекса, који је стављао нагласак на осећање бриге“ (37), константно га поредећи са мајком која својом болешћу није опхрвавала своје ближње, док је отац и сада за наратора и његову сестру био главни филтер кроз који су посматрали свет и коме су све подређивали. Сестра је још и оштрија, она признаје да оцу не би дозволила да преноћи под њеним кровом, јер шта је за старог тиранина „један паркисончић“? Њено понашање проистиче из незадовољства сопственим животом и несрећама у браку, које су накалемљене на модел живота који је стекла и усвојила у родитељској кући, за шта је највећим делом крив отац. Кроз назнаке догађаја из прошлости, читаоцима се открива тежина живота под присмотром и у сенци оца који је био сарадник окупатора и чији су поступци оставили трага на свим члановима породице.

Пишући о себи, наратор заправо пише о оцу, и обрнуто. Њихови животи и приче су тесно испреплетани, чега ни они сами нису били свесни док се због очеве болести нису зближили као никада пре. Остављајући запис о очевим сећањима, син је свестан да није најверније пренео очеве идеје и реченице, као и да успомене о људима свако доноси на себи својствен начин, бележећи и субјективни доживљај. Његов се колеба између оправдавања очевих поступака и појединих сурових осуда које је покушао да ублажи сталним питањима о савести и исправности поступака, да схвати због чега се отац понекад понашао као монструм. Отац из Цинка је, као и отац из Данас је среда, велика непознаница за свог сина све до болести која доноси зближавање. Заједничко овим ликовима је поседовање искуства о животу у логору, са разликом што је отац из новијег Албахаријевог романа имао моћ да и сам шаље људе тамо, да понижава, да буде тај који ће донети пресуду онима које систем сматра неподобним. Син за њега каже да патио од страха да ће људи у њему препознати оно што је целог живота настојао да сакрије и замаскира – а то је свест о својој безначајности. Сину је јасно да је отац одиграо беспрекорну улогу послушног шрафчића наведеног да поверује да је велики замајац који омогућава смену епоха и на махове се осећа грешним што није способан да му опрости, али онда се сети да свако мора да буде одговоран за изборе које направи у животу. Све је то осликано кроз нараторово писање очевог живота, али нигде нису приказани његови избори. Његов живот се прелама кроз призму очевог. Успутно изречена опаска да је он увек имао улогу црног јагњета у породици сведочи да је можда и отац имао разлога да буде незадовољан синовљевим изборима, али они су сакривени од читаоца. Доминанту је преузео очев живот који је наратор доживео као свој, а завршница романа отвара питање о синовљевом менталном здрављу: „Од тог тренутка, моје сећање постаје крајње непоуздано“ (154). Среда, узета као оквир романа (прича почиње и завршава се у среду), али и дан који је резервисан на посете доктору како би се оцу помогло у успостављању ритуала који ће привидно обуздати његову деменцију, најважнији је дан за два човека који се боре против (једне?)дијагностификоване болести али и болестима које су посађене дубоко у њима, болестима које се не очитавају на физичком плану, и самим тим су још убојитије.

Мајсторском завршницом која, овог пута није конструисана да се поклапа са крајем очевог живота, уместо да понуди читаоцу разрешење у виду синовљеве одлуке о опроштају или барем да наговештај о синовљевим осећањима након очеве смрти као што је то учинио у Цинку, Албахари задивљује читаоца несвакидашње отвореним крајем. Данас је среда јесте роман о животу, о породици, као и манифестацијама њихових осећања, о савести али и о љубави која није увек безусловна и подразумевана, чак ни када је реч о најближим сродницима.

Ауторка: Аурора Ризнић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Сви цитати наведени су према издању: Давид Албахари, Данас је среда, Београд: Чаробна књига, 2017.
Scroll To Top