Мирко Шкиљевић, Бес, љубав, утеха, Liberland 2020.
Савремени српски роман се, после авангарде, постмодерне, есејистике, између осталог враћа линеарној фабули, што показује и необично надахнута проза Мирка Шкиљевића. Могућу традиционалност у психолошко-исповедној приповести Јожефа Червеног – ремети укомпоновани подтекст, тачније паралелни ток имагинарне митологије, као кључ за тумачење сасвим свакодневне стварности која би требало да буде банална.
Овакав кључ би могао представљати нужну иновацију, будући да нас романескни повратак на фабулативну форму не затиче пред оном истом фабулацијом од пре авангарде, а ни иста река није увек иста, и у њу се не може два пута ући.
Слободни „митолошки“ подтекст којим се повест објашњава, може значити и приповедачеву самоувереност да експликацијом неће умањити ужитак читања и непредвидљивост саме приче. Бес, љубав и утеха стога јесте и књига-концепт, са извесном дидактичном садржином, а лик који затичемо у несвакидашњој и потенцијално необјашњивој животној ситуацији/неприлици јесте лик у развоју, који на почетку и на крају догађаја није сасвим онај исти.
Догађај, за догађајем, као и догађај иза догађаја, почиње Јожефовим уверењем да га је жена преварила са неким, то јест очевидством једне такве издаје и бекством од душевне неприлике – у скитање, на улицу, и одбијање сваког повратка на старо. Јунак који испашта без кривице, делује кафкијански помало, као и потка зачета таквом „кривицом“. Аутор дневника, који жели одбацити лажни живот (какав је, следствено женином „неверству“ водио до тада), прави другу верзију живота, са сасвим другачијом женом, случајном познаницом; или то живот прави другу верзију њега.
Значајну приповедну улогу имају снови јунака, који се стидљиво уводе, да би напослетку били развијени у паралелни ток радње, то јест једно откровење паралелно оном које Јожеф доживљава кроз ударце судбине, који могу изаћи и смисленији и хармоничнији него што је то у „баналној стварности“ изгледало могуће. Наоко је све насумично, искључиво у пукој реалности, без мешања писца са својим смислом, просто као можда код Kарвера. Нова жена, тек познаница, Марија, као већ развијена јунакиња, заступа одређену животну филозофију, што би требало тумачити као ехо горког искуства повезаног са промискуитетном прошлошћу. Но, овде се једна стварност поставља као ођек друге, те је та њена мудрост у ствари еманација имагинарног божанства Утехе, из земље бесмртних створења, која се залажу за смртнике ради неког свог божанског доказивања, или се јунаку то барем, прилично уверљиво – чини – бележећи све јасније и чудније снове, смештене у исто тако ишчашене животне ситуације.
Социјални елемент уплетен је у штиво и ненаметљиво кореспондира са езотеричним и љубавним подтекстом. И друштво је у паду, као и протагониста, који прелази на најнижи могући посао и одступа од обичајно-моралних регула света у ком је обитавао. Прате га још неки „бескућници“. Ако његова супруга није морална, не вреди поштовати ни друге облике морала, изгледа. То јест, уколико је оно претходно било привид, потребно га је потпуно негирати, мото је протагонисте.
Привид је иначе појам којим Мирко Шкиљевић иманентно жонглира у овој приповести, ширећи подручје могућег тумачења. Претходни (сређени) живот је привид, али је то исто и женина „превара“. Привид је начин размишљања, и слично.
Псеудомитолошка земља Нова, из сна, са својим боговима, нека је врста јунговске замке, архетипског мамца за сваког човека. Смртник увек сматра како је он највредније створење међу другима своје врсте, и да је баш њему место међу бесмртницима – дописаће Мирко Шкиљевић дискретни митолошки кључ ове приче. Стога их, наводно, бесмртници надмудрују доводећи их, криомице, до реке Привид где ови заувек нестају.
Старо уверење да човек ипак може надмудрити богове, не превеликим самољубљем, него релативном врлином и неком врстом онтолошког лукавства, као да је смртницима дато нешто што богови немају, те да је то двосмерна улица, – садржано је и у овом дȅлу. Јожефово надмудривање, откривање релевантног недостатка божанског начина размишљања и вратанаца кроз која се и смртник може уздићи – изведено је додуше сасвим ненаметљиво, као врста душевног развоја, стицања поверења у другог, попут изласка из предворја параноје.
Kо сам, у ствари, ја, реченица је којом јунак завршава свако поглавље дневника. Древна максима упознај себе, овде је реализована метафора, односно потка. Померен из уредног живота, Јожеф увиђа како једино зна да то не зна. Наиме, могао би бити било ко… Не знајући зашто је раније живео онако како наводно треба, наставља напослетку да поново живи тако, али својом вољом, са племенитијом свешћу која иницира досад затворену могућност да са супругом добије дете.
Галерија упечатљивих ликова, понеких сасвим позадинских, као и феминисткиња Гордана, најбоља другарица јунакове супруге Наде, смештају роман у социјални балкански простор, миље који га не спречава да се окрене у езотерично. „Утеха“ као мото сваког смртника који мора завршити у „Привиду“, контрастиран је питањем – Kо сам, у ствари, ја(?) и логичко-метафоричким надмудривањем са бесмртношћу.
Због тога читаоци могу пожелети да га поново ишчитавају.
Аутор: Иван Деспотовић
