Извор. Или једноставније речено, пресек таласа нашем бићу доступан. Ограничени спектар електро-магнетне фреквенције који када сагледамо у широј слици постаје изузетно миноран, готово безначајан, у односу на увид у целокупни спектар енергије. Ипак, тај узани сноп енергетског набоја нас најочигледније повезује са читавим универзумом, даје нам основни образац визуелне перцпеције, који, иако је ограничен, јесте први и основни на који су временом накалемљени утицаји других рецептора. Фотон, честица која може бити само у два основна стања – или да постоји или не. Честица без масе мировања, с наелектрисањем једнаким нули те због тога фотон и даље у одређеним круговима сматрају квази-честицом због упечатљивости те нуле коју поседује. Такође, фотону као елементарној честици својствен је тзв. корпускуларно-таласни дуализам, тј. он истовремено поседује својства елементарне честице али таласа и не тражи средину за своје простирање, слично елементарним честицама у које већина аутора ипак убраја фотон. Слично нулама и јединицима, бинарном систему који и представља наш свет поларитета, оно на чему се заснива целокупно људско знање и спознаја света. Отуд и карактеристика светлости да садржи двојаку природу, таласа и честице којом ћемо се касније боље позабавити.
Као што изостанак светлосног спектра има представу у ништавилу црнила, тако спектар свих боја налази своју слику у чистој белини, тој другој крајности исте дужи. Реч за белу боју вероватно долази из германских језичких корена и речи blankaz, касније употребљена и у латинском језику као blancus, одакле и многи каснији романски језици преузимају тај корен речи за бело (blanc, blanco, bianco, branco). Отуд је извучен и антоним белине, black. Стари Римљани имали су две речи за бело: albus – чисто бело и candidus– јарко бело.
Но, супротно утопији и хомогености мрака, вакума (иако празнина, као тавка, не постоји) светлост представља спољни импулс који мења правила игре. Иако у фолклору готових свих народа врло добро знамо поставку добрих и лоших актера на сцени легенди и предања, са становишта онога до чега овде долазимо врло је вероватно да је у овој поставци ствари управо светлост тај лош момак, фактор који ремети склад. Луч својим мачем пенетрира мрак, дели га и ствара даље поделе унутар простора у еквилибријуму. Светлост поставља сет правила, она дефинише игру у којој је учешће обавезно. Једна од основних константи нашег физичког универзума јесте брзина светлости (c), односно златно правило ове Игре универзума. Али иако представља горњу границу брзине кретања, она својим пристизањем у тачку Б из тачке А затиче управо мрак, који увелико чека. Светлост захтева пукотине које мора да испуни, баријере о које ће ударцем дати на знање своју присутност, али то је само један сценарио. Део приче којој ми присуствујемо.
In order for the light to shine so brightly, the darkness must be present.
Sir Francis Bacon
Количина енергије светлосног таласа пропорцијонална је његовој фреквенцији: високо фреквентна светлост носи и висок енергетски набој, као и обратно. Тако космички гама зраци садрже највиши ниво енергије и гама зрачење је облик електромагнетног зрачења са најпродорнијим фотонима, односно најмањим таласним дужинама у електромагнетном спектру. Они настају у интеракцијама субатомских честица као што су анихилација честице и античестице и радиоактивни распад. Већина зрачења потиче из нуклеарних реакција које се одигравају у међузвезданој средини. Насупрот њима, на другој страни спектра, налазе се радио таласи с најслабијим енергетским набојем. Што се тиче видљиве светлости љубичаста носи највише, а црвена најмање енергије. Читав тај распон фреквенција и енергија познат је као електромагнетни спектар и јасно показује магнитуду енергија око нас које су за наша чула недоступна, а тако силовита и малтене вечна. Светлост у својој потпуној природи.
Физика прихвата дуалну природу светлости и дефинише је као скуп једног или више фотона у кретању кроз простор у виду електромагнетног таласа. Ова дефиниција, која комбинује светлост као талас и природу честице, омогућава нам да се бавимо проблематиком Томас Јанговог (Thomas Young) експеримента с два прореза на следећи начин: Светлост путује од свог извора као електромагнетни талас и када доспе до два прореза она пролази кроз њих и дели се на два фронта који се потом преклапају у даљем кретању и доспевају до мерног екрана. У тренутку интеракције са мерним инструментом читаво поље таласе нестаје и региструје се честица фотона. Квантни физичари то често описују колабирањем таласа у једну тачку у простору, слично покушају мерења и детекције електрона унутар атома који се по теорији вероватноће налази свуда у сваком моменту око језгра честице, али у тренутку вршења мерења долази до свођења вероватноће на један једини исход те позиција те бива егзактно уочена.
Детерминисана. Ту јасно уочавамо природни закон на који утичемо и самим чином посматрања и колико је природа склона утицајима различитих фактора, на начине који су нама и даље веома страни у свом узроку.
Лако опраштамо детету страх од мрака, али права трагедија настаје тек онда када се код одраслог човека јави страх од светла.
С друге стране, на макро плану глобалних друштвених односа и модерне цивилизације слободно можемо рећи да се глобално устројство одвија превасходно под утицајем хришћанске догме, догме светла које баца мрак на колена. Ту се дефинитивно морамо позабавити парадоксом превођења одређених хебрејских текстова на латински језик који су, потом, устоличили Луцифера, кроз лош превод те и аналогију симболике речи, на престо таме иако је његова бит у јарком светлу. Сам термин, односно име Сатана, као врховни предводник снага мрака, долази од недовољно тачног превода хебрејске речи satan (שטן), односно арапске речи шејтан (شيطان), која значи – онај који се противи; непријатељ. У оригиналном контексту Библије (Старог завета) реч satan означава особу, односно може бити било ко, ко устаје против владара свог времена, или пак народа. Детаљнијом анализом долази се и до чињенице да се тај израз у Књизи Исаије односи на краља Вавилона, Набукодоносора XX, освајача Јерусалима, који се у тексту за своја (не)дела осуђује од стране покорених Јевреја Јерусалима. Они га тада називају ословљавају речју hejlej (הילל) што можемо превести као онај који сија. Хебрејски текст ту каже: hejlej ben šahar (הילל בן שחר), онај који сија; син јутра. Отуд се та хебрејска реч –hejlej– касније замењује латинском lucifer – јутарња звезда, што се односи на назив небеског тела, планету Венеру. Назив Луцифер потиче из Вулгате (Vetus Latina), латинског превода библије из касног XV века који касније, много касније, у XVI веку постаје и званична верзија Библије католичанства.
Хришћанска традиција, под монументалним утицајем библијског превода Краља Џејмса (King James Bible) реч луцифер претвара у име Луцифер, у својству демона пре пада, који потом инспирише бројне уметнике (Данте Алигијерија у писању ”Божанствене комедије” и религиозног епа ”Изгубљени рај” Џона Милтона) у формирању визуелне представе Луцифера која остаје и до данашњег дана, а да није утемељена на оригиналном тексту Библије, већ на слободној визији тих уметника не превише ослоњених на оно из Књиге. Тако та дела улазе на велика врата и верници широм света то прихватају као продужену руку латинске верзије хебрејског текста, иако су нешто у потпуности одвојено.
אין סוף אור
Сада дубљим залажењем у одаје кабале, односно Јеврејског мистицизма, идеја светлости добија један посве другачији облик схватања кроз чисту филозофију јеврејске догме. То вероватно најбоље можемо описати изразом Ејн Соф Ор (אין סוף אור), пољима безграничне светлости. Појам који описује саме зачетке Постања, где Творачку Силу према кабали називамо Ејн (אין) што у директном преводу са хебрејског значи: Ништа, Ништавило. Ејн је ван Постојања, одвојен од свега. Апсолутно Ништавило.
Ејн није изнад; нити је испод; нити је у стању мировања или кретања;
Ејн је нигде, јер Ејн Није;
Безвучан је, али није тишина;
Нити је празнина, па опет из нуле Ејн-овог ништавила надолази Ејн Соф.
Потом Ејн Соф (אין סוף) могли би превести као Бескрај. Као Један (1), на Нулу (0) Ејн-а, Ејн Соф је Апсолутно Све на Ејн-ово Апослутно Ништа. Трансцедентални Творац је Ејн, а Иманентни Бог је Ејн Соф. И Ништа и Све су једнаки. Изван концепта Ејн и Ејн Соф нема могућности придодавања било каквих додатних антрибута Апсолуту. Творачка Сила јесте Творачка Сила и ништа са Њом упоредиво није. Традиција каже да када је Бог пожелео да види Себе, Његова Воља уобличила се у светлу манифестованом Нигде, али и свуда. Према томе Ејн Соф Ор (אין סוף אור) испољава своју Свеприсутност кроз Апсолутно Све. Из Своје првобитне Свеспознајности одлучио се на првобитну поделу, не би ли Бог Бога спознао. То је постигнуто контракцијом у Апсолутно Све, не би ли тиме креирао простор где ће се одраз Постојања манифестовати.
Идеја о сукобу две фракције, силе мрака и светла, вероватно представља природну тежњу материјалног човека да се устоличи на свом трону материје. Отуда и долазе приче различитих народа и обичаја у њима које различитим језицима и симболима покушавају, свака на свом поднебљу, да испричају једну причу. Причу која има за циљ не да умири човека, већ да му увек изнова подари снагу разумевања нових слојева стварности до којих стално допире. Свако време носи своје бреме открића које потом захтева одговоре на серију нових питања која и не очекујемо тада.
Човек. Тај вечити психонаут фракталне природе светова.
Аутор: Дражен Пекушић (Ars Magine)
