Разумети уметника у самој уметности, није лако. То и сама признајем. Понекад не могу сама себе да разумем шта желим и због чега желим. Као да у мени живе две, можда чак и три особе које желе поћи различитим правцима. Мисли нам се преплићу, провлаче кроз стихове и слику онога што бисмо желели остварити.
Вероватно је због тога што сам направила тек један корак на свом путу којим ме живот повео, а можда ће то преплитање мисли и сукобљавње личности остати током живота и стваралаштва.
Случајно сам изабрала уметност, тај пут ми нико није наметнуо.
Корен речи ,,уметност” је ,,умети” и ,,носити”, значи носити оно што умеш да створиш својим умом, промишљањем које ће дати коначан облик делу. Самом дефиницијом уметности, уметник добија улогу оног који носи лепоту терета дела које је створио.
Дело му даје живот, а уметност ломи кичму.
Да, баш тако ломи кичму. Без обзира на то колико се данас младих и старих , учених и аматера препустило наручју тог дара који заводи, од уметности се не живи. Млади уметници су често запостављени у свету, не само на балканском простору, а њихова дела скоро обезвређена. Свој таленат користе тако што излазе на улице приказујући своје слике и изводећи песме што традиционалне, изворне, што по неку своју ауторску не би ли зарадили који динар. У доба данашњице, уметност је то мало светла које нас кад-тад обасја. Светло које се забилази. Тај заобилазак није до друштва, већ до медија које пропагирају естрадне личности.
Они који су успели да отворе изложбу, након многобројних студија цртежа да би тај цртеж управо био тај не добијају значајан хонорар од галерије у којој су излагали, а ретко се деси да се и неко дело прода осим ако се не говори о поруџбини и сајтовима на које постављају своје радове.
Опет, иако помало незадовољни нашом позицијом у друштву остајемо сами са својим делом гледајући или читајући га са благим осмехом на лицу док медији дају значај људима који не дају допринос друштву и култури нити узор младима.
Чак и када успемо да наша дела буду приказана, објављена јавља се сујета у друштву.
Отуђеност, постајемо страни својим пријатељима иако то не признају. Ми то видимо, само неколико људи остаје уз нас да се бори на том трновитом путу.
Уметници су људи који нису рођени да буду вође, њих води околина, друштво и систем у коме живе. Исти тај систем их гази, омаловажава и доноси им пресуду да њихова дела не могу бити приказана јер приказују реалност о којој се не сме говорити. Реалност, у којој се види распад система, сиромаштво које помера границе ума и доводи до лудила које уништава човека и његову околину.
Ја нисам рођена да будем вођа, нити жртва. Уметници су људи који се проналазе негде између. Да, негде између неба, земље и времена у коме живимо. Црпимо снагу из тог вреемна које ће нас осудити када наша дела изађу на видело.Тако обично бива.
Чекам да ми пресуде. Рођена сам као бројни људи под звездом која им нуди пут трња и жртвовања. Уметност, колико даје, толико уме да узме. Али то што узме од живота, од личности уметника, претаче у форму која постаје дело.
За мене, као посматрача не постоји ништа лепше него видети дела мојих колега постављених на зидове галерије имајући у виду да ће кад-тад то дело пронаћи своје место и у неком од музеја. Њихова срећа је и моја, а видети њихове осмехе који се рађају на лицу је непроцењив после ,,забране” За нас је забрана приказивати своје дела, та забрана нас прати вековима. Једино онај ко има новац, тај не зна шта значи реч забрана и трње. Новац, нажаласт, не дозвољава правим вредностима да испливају на површину.
Све креће из љубави. Гледањем лице у лице, сагледавањем ствари око себе. Дешавања. Љубави према животу и околини. Ми смо вечити, рањиви заљубљеници у ритам природе, космос, његову лепоту и у речи ,,живот” и ,,љубав”. Тад је тај пут трња занемарљив у односу на љубав коју осећамо у грудима.
Мада, уметност може да узме љубав уметниковог живота. Тада извиру нимфе, апстрактни ликови који прождиру уметника и систем у коме живи и ствара. Затварају се врата једног живота. То је та слика која ће после живота његовог ствараоца пропричати уместо њега. Можда ући у време изнад времена. То зависи од времена, где су завршила његова дела после смрти и какву су импресију створила критичарима уметности. Време је то које игра главну улогу у нашим животима.
Постоје фазе када уметничко дело настаје из очаја, депресије која је обузела тело и ум уметника. Када ти тело дрхти, срце прескаче, а ти ни сам не знаш шта би урадио у том моменту. Тачније, таква дела настају из разочарења. Разочарења у живот, оно што нам није пружено, за шта смо се борили. Животи уметност, на први поглед чини се лако. Потребна је снага да би се издржала та лепота уметничког живота.
Ми необично обични људи живимо међу казаљкама сата чије време приказујемо.
Данас, постоји фаза где уметник ствара из потребе да преживео…
Ауторка: Сузана Рудић
