,,Љубите непријатеље своје,
благосиљајте оне који вас куну,
чините добро онима који вас мрзе“
(Мт. 5: 3 )
Путујеш возом на југ. Касниш већ два дана, најдужим путем се возиш до Требиња.
Неки сељак ждере хлеб са сланином и луком и чуди се:
− Види, бог те мазо, ја стојим, а свијет се миче!
Дочекује те црногорски крш и камен, крваво небо, место је голо као тврђава, тек понегде криви кипариси и жуто грмље.
Требиње, топла јесења ноћ, жичана ограда испред капије, касарна народног хероја Саве Ковачевића, старе аустроугарске коњушнице, издужене коцке, игра сенки, крештање гавранова, тескоба у стомаку. На бетонском платоу угледаш три униформисана типа, који корачају држећи се за опасаче. Сенка која стоји поред њих викне:
− Врр-лло добб-ро!
− Служимо народу! врати се одјек.
На капији стоји бубуљичава фаца са немарно причвршћеним опасачем, тако да се пиштољ клати близу муда.
− Куд’ ћеш ти, јебо те бог?!
− Ја not.
− Шта not?! Који си ми ти, буразеру, бог те јебо. Ко си?
− Тај и тај.
− Шта тражиш овде, барабо, видиш да је забрањен улаз за цивиле.
− Prišel sem. Na papirje.
− Ама што је с тобом, јеси ли блесав? Што пише на тим папирима? Ааа, бог те јебо, па сви фазани су дошли још прије два дана. Како то дозвољаваш себи? Јебо га бог, морам зват дежурног официра.
Дође униформисани са звездицама.
− Е па види ти њега, јебе се њему за цијели свијет. Ајд’, марш у затвор!
Одведу те у правоугаону ћелију са даском за лежање и прозорчићем. Извадиш из торбе последњу резерву, пљоснату полулитарску флашу шљивовице. Закључаш се.
То је то, чизме које се светлуцају под жутим светлом, црвена жеравица која одлети у траву и угаси се, смрдљиво ћебе којим се покриваш, хладноћа која клизи међу труле зидове.
У пет почну да лупају на врата.
− Војниче, отварај, овде десетар тај и тај!
Ћутиш, покушаваш да размрдаш вратне мишиће. Устанеш и направиш неколико корака по ћелији.
− Војниче, отвори, зваћу старијег водника, немој да правиш будалу од мене!
Зевнеш и потражиш цигарету. Кроз мали прозор лије млечна јутарња светлост. Нови кораци, разбијање.
− Овде старији водник, тај и тај, доста је било зајебанције, одмах отварај!
Шапутање. Кључ окренеш тако да стоји водоравно, да га не би избили.
− Пичка вам материна, која будала му је дозволила да се сам закључа, а, Ракочевић, тај мајмун., кажи му да се у десет јави код мене! А ти, Словенац, отвори.
Кораци, још јаче лупање по вратима.
− Овде поручник тај и тај. Зашто не отвараш? Шта радиш унутра? Ја сам поручник Б., твој надређени. Јеси ли чуо, отвори или ћемо провалити.
Полако откључаш врата. На тренутак приметиш да униформисане фаце изненађено буље у тебе.
Говори поручник Б.:
− Еј, еј, војниче, тек што си дошао, а већ правиш проблеме. Па добро знаш касниш два дана. Кажи ми, како би било да свако долази како му падне на памет? Знаш шта би било, хаос. Десетару, види какав је, води га на шишање, и некۥ му дају све што треба.
На каменом платоу влада паника. Униформе зује тамо-амо, покушавају да се поставе у редове, колоне, поправљају одећу, опасаче, пушке.
У бараци седнеш на дрвену столицу. На средини платоа угледаш бисту Саве Ковачевића. Нема очне јабучице, бркови су му извијени нагоре, лице напето, рамена прекривена зеленом патином.
Машиница ти плеше по коси, велики праменови падају на под, челик мили горе-доле, горе-доле. Нигде никаквог огледала.
На тренутак ухватиш свој одраз у окну.
Одеш са десетаром до канцеларије. Тамо седе два униформисана типа. Пред њима леже велике књиге у кожном повезу.
Почну да пописују податке о теби.
− Презиме, име, отац, мајка, коју школу си завршио, јединица, е, десетару, коју, значи за болничара, члан савеза омладине?
− Не знам.
− Јеси или ниси?
− Не знам.
− Како не знаш, што се правиш глуп! Педес’осмо си годиште, пиши члан. Десетару, води га, да направимо човека од њега. Ајде у магацин.
Униформисаном у складишту се никуда не жури. Баца пред тебе крпе, ципеле, плехану посуду, шлем, каишеве, шињел, патике, шаторско крило и још читаву гомилу одеће.
Успут записује.
− Који ти је број ноге? Четрдесет три. Ево ти једно одело за овде – радно, једно за у град, ево ти папуче, једне спортске патике, шињел, спортске гаће и мајица, ветровка, чизме, ципеле, дуге гаће, две кошуље, пробај то, ево ти и кључ за касету.
Туце ствари повезаних у завежљај од шаторског крила пребациш преко рамена и кренеш за десетаром. Одете до једне од зграда у касарни. Малтер отпада са зидова. Изнад врата виси великим словима написано:
ДОБРОДОШЛИ ДРУГОВИ ВОЈНИЦИ!
Десетар ти одреди један од слободних гвоздених кревета. Требало би да сложиш ствари у зелену металну кутију. Али, нема довољно простора.
− Е, што то чиниш? Па то треба све фино сложити. Ево за први пут ћу ти помоћи, а онда ћеш морати сам.
Десетар спретно слаже гомилу ствари у свежањ велик пола квадратног метра. Помаже ти и у распремању кревета.
Спаваоница смрди на устајалост, трулеж и зној. Паркет је углачан воском, преко кревета висе пешкири. На препотопским даскама су затегнута ћебад и чаршафи.
− Да знаш, ја сам твој десетар К. Нашим водом командује старији водник З., а четом командује поручник Б. Запамтио?
Климнеш.
− Поручника Б. си видео прије шишања. Он је добар човијек, али зна бити итекако зајебан. Овдје је све на команду, сваки тачно зна шта мора да ради. Запамтио?
Климнеш.
− А сад обуци одијело за у град, обриј се и среди, па правац у канцеларију поручника Б. Разумио?
Климнеш.
Испираш пену за бријање са лица. Чело потопиш у хладну воду. Сиви бетонски лавори су поређани у низове. Смрад лизола.
У клозетима нема шоља, само рупе. Повратиш.
Вратиш се у собу и потражиш нову униформу. Има неки чудан воњ, на ужеглу маст.
У ходнику на дрвеном држачу стоје ципеле. Читав ред. Превелика капа без звезде склизне ти на очи.
Покуцаш и уђеш у канцеларију поручника Б.
− Напоље, нисам рекао, да је слободно!
Још једном покуцаш.
− Слободно!
Уђеш. Поручник Б. те одмери продорним погледом. Гледаш му у очи.
− Што ћутиш, ко си ти?!
− Тај и тај.
− Шта ја знам, ко си. Тако се не обраћа старешини! Не знаш, је ли? Показаћу ти!
Устане, измакне се два корака и салутира.
− Друже поручниче Б., војник тај и тај, прва чета, други вод, прво одељење, јавља се на рапорт. Ајд’ сад!
Поновиш.
Поручник Б. дубоко одахне, седне за сто и прекрсти ноге. Оловком уједначено куцка о сто. На зиду иза њега виси географска карта Југославије.
Оштро погледа.
− Како то стојиш, нисам рекао вољно!
Кратак предах.
− Е, сад, да мало поразговарамо к’о другови. Знаш ли ти где се налазиш? Како да не, сад си војник, сад ти је ово дом, а ја сам ти и тата и мама. Закаснио си два дана, и по свим прописима треба да те казним са десет дана притвора. А ја то нећу, желим да будемо пријатељи. Бићу човек према теби, па буди и ти према мени. Разумео? У реду. Овде сви имамо своје обавезе и задатке. Мораћеш да заборавиш на свој цивилни живот, сад си овде и ништа друго није важно. Види, сто двадесет људи је под мојом командом, а мени су сви исти. Као што сам ти већ рекао, буди човек према мени, па ћу ја бити према теби. Ако имаш било какве проблеме, слободно се обрати мени или старијем воднику З. И запамти, ако ћеш правити срања, средићу те, као што сам већ пуно њих. А сад, вољно! Иди до старијег водника З., да те упозна са твојим водом и одељењем.
Одеш на камени плато. Униформисани су подељени у групе.
Једни стоје у реду, десетар им наређује:
− О де-сно раа-ме! Није добро! Еј, ти мали, па како то држиш пушку!
И почињу поново.
Пушке стежу уз себе као да су дрвени курчеви, пребацују их преко рамена, к нози, опет ка себи и тако понављају.
Друга група се поделила у тројке, и укрстивши руке држе држе један другога за опасаче. Чизмама ударају о бетон, браде су им подигнуте, погледи упрти у напола распаднуте штале поред стражарнице. Оловни војници, како их заљуљаш, тако се крећу.
Промукли униформисани виче:
− Је’н два, десна лева, је’н два, ’ајмо брже, десна, десна, јаче, брже, је’н два…
Трећа група трчи, заустави се, чучне, потрчи, легне, пузи, чучне, устане.
− Пузи, ка тлу, не тако, сасвим ка тлу!
Јавиш се старијем воднику З. Рошаво лице, стоји подбочен, неговани брчићи, туп поглед.
− Еј, ти си тај, а фрајеру? Па шта ти то себи дозвољаваш? Како то стојиш, и где ти је капа? А шта радиш у оделу за у град? Трчи, пресвуци се, па онда на пикавце, ’оћу да ми се круг цакли.
Пресвучеш се у одвратне, изношене крпе. Недостају дугмад, кошуља је превелика, опасач излизан, панталоне храпаве и смрдљиве.
Полако се крећеш по каменом платоу и скупљаш пикавце. Сунце почиње да пржи. Диже ти се желудац, у глави ти се врти. Одјуриш до траве и повраћаш.
Усправиш се и обришеш сузе.
Парају ти уши повици и јурцање по каменом платоу. Униформе се крећу у лудим распоредима, кораци одзвањају, команде се смењују.
Дуг низ боћа чека на ручак. Овог пута ред је змијаст. Гуштери препричавају глупаве шале о Суљи и Муји.
Узмеш нит, направиш омчу и навучеш је око запешћа, као да опонашаш обешеног човека. Рука се клати као да је мртва.
Маса логораша захвата из плеханих посуда. Гутају, балаве, трпају у себе, као да недељу дана ништа нису јели. Говњиво пасиран грашак, водњикава супа, млевено месо слично коњској балези и салата која има укус сена.
Поједеш два парчета хлеба и попијеш мало воде.
Прве недеље су поподнева слободна. Пушиш цигарету за цигаретом и седиш на расклиматаној клупици.
Сви живи играју фудбал, набијају лопту, деру се, шутирају, вичу, кипте од силне енергије, Шеки дај, јебо те Шеки, ’ајде Џајићу, центар дај, дај, луде, бацају се за лоптом, шутирају, дахћу, ричу.
Неки испред касарне чисте чизме до сјаја. Они још загриженији расклапају пушке, чисте их уљем, гланцају, додирују их као да су живи удови, трљају их, горе-доле, горе-доле, па уздахну, обришу, загрле, стегну, пољубе, да им дозволе и у кревет би одлазили са пушкама, појебали би их или би их један другоме забили у гузицу, те њихове велике курчеве које треба неговати, треба их дркати, да испљуну, али не живот, већ смрт.
Није прошао ни дан, а теби се већ чини да си ту годинама. Ма шта сат, дан, бићеш ту месецима. Нико те није питао, ти сада ниси нико, војник тај и тај означен бројем, ти си обријана глава, униформа, у чије име мисле други, мораш да постанеш комад меса и мишића без мозга, комад који зна да слуша повике команди, ти си још неиздресирана животиња, робот у кога ће следећих месеци убацити програмирану картицу, бићеш само један у маси, са којом могу да раде шта им падне на памет, моћи ће да лају на тебе, да те затварају, пљују, пузићеш на њихову команду, бићеш блатњав и усран, маршираћеш по киши, стражарити ноћу, постајаћеш прави мушкарац, снажан, чврст, поуздан, послушан, прави мушкарац са челичним мудима, бићеш великан, две црвене линије ће ти урезати у месо уместо обрва, бранићеш домовину, домовина је твоја мати, живиш у слободној материци мајке домовине, твоја мајка има бујне груди, здраво срце, златну косу, лепа и добра је, храбра и поносна, ако не верујеш, научиће те − колико су и све друге до сада.
И за оне, који су издајице, који су дезертери и блефери, и за њих ће се побринути домовина, и они ће марширати, клицати њено име, давати крв и живот за њену срећу, све вас, баш све ћемо научити да волите и браните мајку домовину.
Једном, након много година, бићеш зрео човек, седећеш са пријатељима, причаћете један другоме шале и догодовштине из лекција учења како волети и бранити домовину, засузићете када буде засвирала химна, први ћете бити спремни да дате свој живот у атомском рату.
А дани се вуку.
Неки тип на провокацију водника скочи са другог спрата, поломи ноге и неколико ребара.
Командант касарне сазове сву униформисану рају:
− Била је то незгода, другови војници, већ смо послали два официра и три војника, чланове Савеза комуниста, да дају крв унесрећеноме.
Дао си крв за мајку домовину!
Неки Шиптар и неки Босанац се потуку након балканске шеге. Пошто га Босанац опсује, њега, мајку му, даље и ближе рођаке, овај га две ноћи тражи, са батеријом хода од једног кревета до другог. Коначно га пронађе и закоље.
Дао је крв за мајку домовину!
Војници доносе пиће у касарну, опијају се, туку са домаћинима, туцају две остареле курве које на пупцима имају истетовирано: нема јебача без опасача.
Уче се да воле и бране мајку домовину!
Командант касарне сазове фаланге униформисаних и заједно са њима вежбаш заклетву мајци домовини.
…да ћу својом крвљу бранити, да нећу жалити да у тој борби дам и свој живот…
Пуковник одржи кратак говор:
− Другови војници, здраво!
− Здраво!
− За који дан полагаћете заклетву, доћи ће ваши родитељи, пријатељи и друштвено политички радници овог града. Желео бих да све буде како доликује нашој касарни која чува светле традиције народноослободилачког рата наших народа и народности!
Историја нам налаже да сачувамо оно што су крвљу стекли наши преци, који су се вековима борили да бисмо ми сад коначно живели у миру и слободи. Сви треба да знате да непријатељ вреба са свих граница. Има пуно оних који желе да промене систем самоуправне Социјалистичке Федеративне Југославије; свима њима треба показати да се времена не враћају, јер историја увек иде напред.
Када се разиђете, у теби све бубњи и вибрира. Униформисани младићи ужарених лица одлазе у кантину по пиво и наполитанке. Купују писма и разгледнице, да би родбини, женама, познаницима, поручили да уче да воле и бране мајку домовину.
Неки запевају борбене и револуционарне песме.
А ти нађеш неког откаченог типа из Изоле, који подсећа на старог српског војника, пронађете се међу стотину њих, заролате џоинт и покушавате да убијете слику која вам је пред очима.
− Наша армија је још увек хумана, види, с тим људима можеш да чиниш шта ти је воља, можеш да их до гуше закопаш у говна, па неће рећи ништа, све су то вежбе. Дај им фудбал, пластично оружје, два народна певача, пасуљ, три команде, и биће задовољни, јер они су прави мушкарци, велики мушкарци, они су на реду да као и њихови очеви и дедови убијају, кољу, масакрирају, они су на реду да бране границе наше будућности, они би се у случају рата понашали као и деведесет и девет одсто Земљана, а ако би их икада осудили за злочине, тада би рекли, извршавали смо наређења, ништа друго, ту само процвета национални понос који можеш да преточиш у било какву агресију, то је психологија масе, борба за опстанак, осећај сигурности, када стежеш пушку уз себе и мислиш, не могу ми ништа, ако треба херојски ћу да погинем, ни не помишљају шта ће повикати пред смрт, шта су друго униформе, шта друго је оружје, то је само видљиво зло, ђаво који се скрива у свакоме од нас, и ако га усмераваш, заливаш и одгојиш, онда добијаш армаду, добру, увежбану, а ако погинеш, јунак си, твојој мајци пошаљу одликовање, а ако се склањаш, ако мрзиш рат, оружје, насиље, униформе, ако не желиш у борбу за идеју која је, ето, на реду, јер идеологија има безброј а свима је нешто заједничко, то, да заробљавају појединца, ако нећеш у рат, онда си дезертер, издајник, велика кукавица.
Последње речи његовог монолога се утискују у крваво црногорско небо. Усисавају дим за димом и клизе у себе.
Аутор: Фрањо Франчич
