ИДЕМО ЗАЈЕДНО ХЛАДНОМ ЗЕМЉОМ

Где се налази Исток? Источније од које тачке? Да ли је тамо Нови Јерусалим, Пекићев, место где је сачувано сећање народа; сачувано али не и тумачиво? Због чега 70 година након завршетка Другог светског рата још увек не можемо одговорити на питање је ли могуће писати поезију након Аушвица, и да ли је могуће живети један нови живот, свеж и невин, док прошлост уредно почива иза стакала витрина у музејима?
Можда је најважније питање које можемо поставити – да ли је могуће да се тако нешто може поновити? Или ће сећање на злочине једном почињене, буде ли увек видљиво и изложено погледима нових људи као упозорење, служити за успостављање нових односа? У Библији, у Старом завету пише:

„На водама бабилонским сједили смо и плакали спомињући се Сиона.
О врбама тамо вјешали смо харфе своје.
Ах, ондје су искали од нас они, који нас заробише, да пјевамо, који нас срушише, да се веселимо: ’Пјевајте нам пјесму сионску!’
Како да пјевамо пјесму Господњу у земљи туђој?“

Целан је, можемо рећи недавно (ако поредимо то време с оним кад је настао библијски текст), певао своју фугу:

„Он виче копајте дубље у земљу а ви други
певајте свирајте за појасом гвожђа се маша
и витла њиме очи су његове плаве
дубље ашовом а ви за игру свирајте
(…)
Виче смрт свирајте слађе смрт је мајстор из Немачке
виче превлачите тамније гудалом по виолини
па ћете као дим у ваздух се винути тада
у облаку биће вам гроб и неће вам бити тесно“

Једном описано у најчитанијој књизи света, или безброј пута описано осећање које мучи несрећног, поробљеног, незаштићеног, коме непријатељ наређује да чак и песмом одговара на муке којима је изложен, није помогло да се следећи циклус несреће и погрома, истребљења и прогона заустави. Није ли Библија и сама нека врста сећања народа, и није ли њена основна улога да се на прогоне и убиства стави тачка те да се праштањем и љубављу одговори на сваки ударац? Но, ударци су прејаки, а сећања неизбрисива.
Да ли они који заговарају заборав желе успостављање нових односа, или само желе да се заташка улога неког народа, неке класе, неке личности или породице у страхотама које су минуле? И да ли они који заговарају непрекидно излагање ужаса историје очима садашњости настоје да „хране памћење света“ да жртве не би биле узалудне, и да нас историја заиста нечему научи, или је њихов циљ одржавање непријатељстава, стално подстицање националне мржње ради лакше манипулације масом, као и скретања пажње на „спољне непријатеље“ да би се неадекватни политичко-економски односи одржавали на снази? Није ли, на тај начин, и једнима и другима, главни мотив којим се руководе злоупотребљавајући сећање и заборав, заправо новац?
Таква питања поставља роман чешког писца Јахима Топола: „Хладном земљом“, који је објавио Трећи Трг у преводу Тихане Хамовић.

Већ у епиграму налазимо стих: „Гле имам туђе ожиљке, одакле ми?“ Дороте Масловске, и он нам недвосмислено одговара на питање о могућем потпуном забораву и почетку изнова. Свуда око нас, а можда и у генетском материјалу који су нам пренели претходни нараштаји поробљених или поробљивача, уписано је сећање на зло, свест о томе шта људи чине једни другима. Опрости ми, Боже, и ја сам човек. И ја сам убица. Шта ме разликује од оног који је пуцао? Он је имао пушку, имао је наређење, имао је визију да брани неку идеју или поредак, или да се за нови бори. Пре свега, припадао је онима који су са истим циљем и оружјем кренули ка неком циљу. Сада је можда већ немогуће пронаћи град којим нису пролазиле војске, различите војске, међусобно супротстављене, стотине хиљада војника, са музиком, парадама, коњима, тенковима, рањеницима, заробљеницима. Можда је довољно загребати земљу у близини било којег града, па ће се испод неког слоја земље, негде ближе површини, а негде дубље, појавити кости. Масовне гробнице у којима заједно почивају сиромашни и богати, припадници различитих нација, деца и одрасли, дојучерашњи пријатељи и саборци, и дојучерашњи крвни непријатељи. Иронијом судбине помешани.

Тадеуш Ружевич пева у „Ламенту“:

„…двадесет ми је година
ја сам убица
ја сам оружје
слепо као мач
у руци џелата
убио сам човека
и црвеним прстима
миловао сам беле груди жена
(…)
Не верујем у претварање воде у вино
не верујем у опроштај греха
не верујем у васкрсење тела“

Његова песма „Возови иду даље“ уводи нас у право у роман „Хладном земљом“:

„…сада већ по сећању
У Освјенћим Аушвиц
Терезин Грос-Розен Дахау
у Мајданек Треблинку
Солибур
у историју
Слепи колосеци
возови одлазе
с малих станица
с великих железничких станица
претворених у музеје Уметности…“

Радња романа започиње у Терезину, граду који једна мала група житеља покушава да сачува, не само као споменик, већ као место у коме је још могућ живот. Претварањем у Споменик, сећање и историја се предају у руке „научницима“ и властодршцима. Још постоје очевици, житељи, који желе да сачувају град, али и дошљаци, „трагачи за лежајевима“ у којима су умрли или мучени њихови рођаци. Трагачи долазе у Терезин да и сами буду излечени од „туђих ожиљака“. Онда кад то место постаје светски познато, кад почиње да доноси новац, скреће пажњу и привлачи све већи број људи, ствари се мењају…

Неспорно је да поред оних који манипулишу историјом, њеном истином, доказима, објектима који је потврђују, постоје и они који без унапред задатог циља желе да сачувају нешто смислено од рушења и прекрајања, макар зато што је то део њихове личне историје и живота. Можда се таквим приступом више може утицати на универзалну светску историјску сцену него што верујемо. У роману „На Дрини ћуприја“, у једној готово неприметној епизоди, Андрић провлачи такво веровање:

„Даутхоџа је све чинио да хан спасе и очува у животу. Најпре је трошио од свога а затим је почео да се задужује код рођака.Тако је из године у годину крпио и дотеривао скупоцену зграду. Онима који су му пребацивали што се упропашћује чувајући оно што се сачувати не може, одговарао је да он добро улаже свој новац, јер га богу на зајам даје и да је он, као мутевелија, последњи који сме да напусти ову задужбину коју су изгледа сви напустили.
 Тај мудри и побожни, тврдоглави и упорни човек, ког је касаба дуго памтила, није се ничим дао одвратити од свог безизгледног напора. Радећи предано он се одавно био помирио са сазнањем да је наша судбина на земљи сва у борби против квара, смрти и нестајања, и да је човек дужан да истраје у тој борби и онда кад је потпуно безизгледна."

Но, борба против квара и смрти, у новијој историји као никад пре, изгледа као изгубљена битка. Док нам први део романа даје наду у могућност исцељења туђих ожиљака, у једном свету који пристаје да памти, али и да упозорава без тражења одмазде („Да је Кафка преживео своју смрт, убили би га овде.“),; други део романа приказује нам ситуацију у Белорусији: демонстрације, тоталитаризам, полицијску диктатуру, преки суд и масовне гробнице у којима се, слој по слој, открива и некадашња и новија историја Истока.

Застрашује чињеница да не читамо о прошлости, читамо о догађајима који су се десили пре десет, или мање од десет година. Знамо на основу догађаја који су ту, на нашем полуострву, да се гробнице и историјска питања непрестано поново проналазе и отварају, и да се питање о томе ко је у тим гробницама, ко је убица а ко жртва, још увек није решило. Аутор нас упознаје са подацима који не фигурирају свакодневно у свести данашњег човека (осим ако не припада некој од најчешће погођених нација, а вероватно чак ни тад), подацима о разлици у броју погинулих у Другом светском рату у различитим земљама, броју спаљених села, градовима који су порушени па поново грађени. Постајемо свеснији чињенице да није свеједно који део света зовемо својим домом: бити рођен на Истоку је усуд који све своје становнике претвара у трагаче за лежајевима:

„Тражила сам тај Исток, ту источну Европу…али путовати у источну Европу значи стално је тражити (…) овако некако су своје приче започињали трагачи за лежајевима, они што су у утврђени град дошли стопом или су изашли из климатизованих аутобуса и преко развалина се дотетурали све до нас, до наших страћара, глежњева опаљених копривом обилазили су град смрти… Увек су ти њихови преци потицали из неке историјом полупане источне метрополе, са мраком завученим у све уличице, извитоперене попут прастаре црно-беле фотографије, они су имена тих места, села и градова изговарали стиснутих усана, као да су то давно вежбали код куће пред огледалом, током свих оних сати кад су се преиспитивали, када им се у срце пела ледена језа, тескоба која слама… Зашто се то десило мојим прецима? (…) Где је тај прави Исток?“

„…ви овде у овој источној Европи уопште не схватате у каквој срамоти сте и даље заглибљени (…) А кажу да овде у Чешкој имате свињску фарму на месту некадашњег ромског концентрационог логора? (…) Господе боже, теби је то нормално? Фарма свиња на месту истребљења…“

Одрасти на Истоку у годинама Другог светског рата, бити дете препуштено на милост и немилост одраслима и њиховој суровости, значи постати неосетљив. Расти на местима где се сведочанства смрти и злостављања могу пронаћи на било ком месту, при обављању било које од нормалних мирнодопских животних активности, значи не чудити се више ничему, сем кад се дође (поново) до границе чудовишног. Сјајни романи (источне?) литературе донели су нам не једно сведочење о таквим одрастањима: трилогија „Велика свеска, Доказ, Трећа лаж“, Аготе Криштоф, „Обојена птица“, Јежија Косинског, или „Употреба човека“ Александра Тишме недвосмислено нас упознају са Истоком (који одриче да је Исток, и наглас се куне у своју припадност савременој Европи, хладној, пословној и моћној). Европа, и она ратоборна и поробљивачка, окренула се визији будућности која је трагачима за лежајевима непојмљива. Тражи се да се једном за свагда почисти тај неред који чине разбацане кости, могиле и рушевине. Почели смо изнова, каже хладни Запад, мртви нека почивају. Само, Исток још не зна где да тражи кости својих предака. Из године у годину, лобања у Ћеле Кули, у зидовима, све је мање. Неки тврде да их људи односе кућама, јер су у тим биткама погинули њихови преци, а нису имали шта да сахране. Исток није преболео ни турска освајања, ни међусобна трвења настала у тим, ранијим сукобима (ко је издајник, потурица, ко је закаснио на Косово?). Исток нема новац. Остаје му само историја, са својих безброј различитих и супротних варијанти, као нешто за понос, за подгревање страсти, за тражење одмазде и обештећења, за бесконачно окретање у кругу једних истих ужасних и свирепих жеља и насртаја на комшију, брата, оног ко неизоставно говори неким сличним језиком.

„…јер те културне разлике међу нама, пастиру један козји, њих су створиле десетине година терора, тлачења и понижења, то је јасно. Због тога сте другачији. И бићете још дуго.“

И као што ми имамо косовски мит, који још увек распаљује нашу машту причама о храбрости и издаји, тако се у „Слову о полку Игорову“ пева о крвавим обалама Њамиге, које се стотинама и стотинама година касније, и даље буде крваве. Нови људи освану са причом о изградњи нових земаља, под новим заставама, о стварању Сунчаних градова за будуће срећне људе.

„Уместо оних спаљених. Али ови Сунчани градови ипак нису били за свакога. То не.
Не?
На рубу сваког Сунчаног града је гробље, знаш?“

Томас Ман у једној маестралној епизоди у Чаробном брегу доноси једну такву слику: медитерански град у коме анђеоски младићи и девојке уживају на сунцу у једноставним и невиним играма и дружењу. Идеалну слику квари тек сазнање да је недалеко од тог места подрум у коме стравичне вештице комадају и једу жртвовану децу. Но, то је Запад, зар не?
Опстаје ли онда идеализована слика Запада само на основу тога што његове вештице нису видљиве, што је успео да на време склони од очију светске јавности свој неморал, цену која се плаћа да би се одржала фатаморгана медитеранске плаже и анђеоског живота у неком сунчаном граду, непорушеном, који се не мора градити изнова? За то време, на Истоку, нема сунца. Исток је хладно тло, хладна земља којом заједно ходимо, убијајући једни друге. Остаје само могућност да се буде вештица или дете које комада. Трагачи за лежајевима ће се, исто као њихови родитељи, дедови, прадедови, чукундедови, морати запитати чак и то, нису ли они то жртвовано дете ради нечијег туђег сунца и медитеранских игара? Истог тог Запада који сад немилосрдно налаже да се већ једном помете сав тај лом, и да кости, ма чије биле, престану да терају духове да прогоне живе? Ради естетике која је потребна за одржање медитеранског сна.
Антика је имала сијасет обреда за умиривање духова мртвих, јер су знали да их неправедно и на превару убијени неће оставити на миру, као ни они који нису прописно сахрањени, уз све верске почасти и ритале. Антички владари знали су и то да се непријатељ не сме напасти без најаве, и да се рат води часно. Антигона је покопала свог брата.

„Имамо ли можда море, планине, знаменитости? Не, све знаменитости су спаљене. Изградићемо дакле, у Белорусији Парк из доба јуре посвећен страхотама, музеј тоталитаризма. Доспећемо на мапу света захваљујући врећама наших костију, завежљајима крви и гноја. Одлично, а? То ће привући пажњу, је л’ да?
(…)
Аушвиц – Удобан хотелчић, аутобус, Аушвиц са ручком, то износи 52 евра. Тако се то ради. А наши градови? На њима и даље гавранови кљуцају лобање.
И ђаво само зна ко је све тамо у јамама.“

Непокопана браћа, сестре које нису успеле да их пронађу, неразрешена ситуација која се сваких пар година обнавља са свим својим ужасима, рађа лудило као одговор. Не може се живети у таквом свету без одговора, без разрешења. Да ли је прича о томе пут ка разрешењу?
Лалић је певао: „Нећу да прећутим, зидови су прећутали и срушили су се….“ Певао је позивајући на сећање, не на одмазду. Упозоравао. Но, оно о чему је Лалић певао, никад није претворено у „музеј Уметности“. Како бити поштен гледајући у ту страшну јаму, која никад није сита? Како пронаћи своје место на Истоку који, чак и кад бисмо отишли одавде, не можемо из себе ишчупати? Петар Матовић пева:

„...Посебни попусти превозника
на повратне карте до Освјенћима.

Планина обуће у вакууму
из једног корака нестала би.
Никада се ти ђонови нису истрошили.

У малом граду нисам имао избора
него читати о Холокаусту.

Сада живим у Кракову, свуда су
сувенири. Нећу о Аушвицу. Када
помислим на завичај, заћутим.“

Настављамо да живимо у покушају да научимо, себе, нашу децу, децу наше деце, да је наша судбина на земљи сва у борби против квара, смрти и нестајања, и да је човек дужан да истраје у тој борби и онда кад је потпуно безизгледна.

Ауторка: Јадранка Миленковић