ЧИШЋЕЊЕ

Чишћење

Скупио сам све своје драгоцјено смеће у вреће,
натоварих их на леђа и запутих се ка контејнерима.
Али, шта сада?
Нити једног контејнера у читавом граду.
Нема смисла да остављам своје смеће незбринуто.
Нити је здраво, нити културно.
Леђа ми “отпадају” од болова,
питам се “Шта ми је требало да оволико прљам?”
Вреће су подеране, из њих полако моја прљавштина почиње да куља вани.
Дјеца на улици ми се смију и вичу:
“Видите маторог коња, он се још игра дјечијим играчкама, а ни њих не чува, него их је све поломио!”
Гледам у земљу и стидим се.
Да ли сам крив што сам (био) прљав или што одлучих да се (о)чистим?!


Муза је искориштена зарад моје пјесме, не осјећам се добро када мислим да сам искористио друге

Узми ме.
Нанижи ниску бисера од мене.
Провуци ме кроз косу, па преко голог тијела.
Онда ме снажно раскини на стотину комада.
Разаспи ме свуда куд се крећеш.
Понеки бисер посади у земљу.
Онда ћу из њега да израстем, како нафта прсне из рупе,
тако ћу ја, бисеран, избити кроз дрво јабуке.
Прошетај до њега.
Откини један плод.
Зелен.
Загризи га и загрцни се.
Утуши се тако.
Лези крај тог дрвета.
Умри.
Иструни.
Нађубрићеш својом трулежи земљу, тако јако, тако добро,
да ће се дрво расцвјетати као никада до тада.
Плодно тле даје добре плодове.
Тако муза храни моје стваралаштво.
Нема љепоте без жртве!

Аутор: Небојша Чандић

Scroll To Top