Народно позориште у Нишу
Тешко је остати објективан и дати непристрасан суд након гледања модернизоване Госпође министарке у режији Душана Јовановића. Једном речју, представа спада у оне које гледаоца или одушеве или га потпуно разочарају. Некима ће се оваква адаптација, превише смела и слободна, а на моменте и провокативна, допасти баш зато што носи и дозу контроверзе, док се другима управо због тога неће допасти. Ипак, ако би нешто било погрешно, то је унапред изрећи негативне коментаре само зато што се ради о модернизацији. На крају крајева, сигурно је да нећемо остати равнодушни, а неће нам бити ни досадно, па све и да смо Госпођу министарку претходно гледали у свим могућим позоришним, филмским и телевизијским верзијама, све и да знамо текст наизуст.
Ново читање Нушића донео је нишкој публици гостујући редитељ Душан Јовановић, најпознатији као аутор драме Ослобођење Скопља, док је насловну улогу одиграла нишка глумица Сања Крстовић, које би се шира публика могла сетити као тетка-Ураније из филма Здравка Шотре Зона Замфирова.
У најави представе стоји да ће се Живка министарка Сање Крстовић памтити онако како се памти министарка Жанке Стокић или Љубинке Бобић – то можда јесте претенциозна реклама, али је зато на месту тврдња да се ради о једној моћној, узбудљивој и динамичној представи, која притом и не покушава да досегне неко савршенство, али зато успева да одржи пажњу публике. Ово је добра прилика да се још једном уверимо како чувене ситуације и реплике могу бити решене на потпуно нов начин иако су претходно биле одигране хиљаде и хиљаде пута. А кад не бисмо знали да се радња изворно дешава стотину година раније, скоро да не бисмо приметили ништа необично – толико је изворни текст сâм по себи пружио могућност за прилагођавање потпуно друкчијој епохи.
Рекли смо: скоро ништа необично, јер куриозитет би могао бити сâм наслов, чији контекст, бар на први поглед, није промењен. Наиме, израз „госпођа министарка“ не значи више „жена министра“, како је било у Нушићево време, него сада значи: „жена која има министарску функцију“. Међутим, иако живи у двадесет првом веку, Живка Сање Крстовић опет је „министарка“ зато што јој је супруг министар, па се чини као да јој та „функција“ и све привилегије које уз њу иду припадају с пуним правом, што је у најмању руку нереално и анахроно. Ипак, ако се претпостави да у сваком режиму, без обзира на идеологију, жена једног министра итекако има извесну моћ у друштву, а ако притом знамо да би се данас супруге министара могле називати „министаркама“ у жаргону или из чистог снобизма, онда се Јовановићева модернизација може разумети и поред те неусаглашености између старог наслова и нове епохе.
Сама представа конципирана је тако да се невероватном брзином и са великим успехом смењују виши и нижи ниво комике. То може деловати као извесно умањење квалитета, тим пре што јасно примећујемо да се комедија у појединим моментима претвара у известан вид бурлеске и сатире (поготову су изразито карикирани ликови Живкиних бројних правих и лажних рођака), али у целини гледано, и Јовановићева Госпођа министарка остаје једна поучна комедија вишег реда и нема опасности да се претвори у ситком направљен само ради смеха и увесељавања публике.
Такође је занимљиво видети како се редитељ снашао са Нушићевим текстом и да ли је, модернизујући радњу, морао и текст да мења из основа. Ипак су, у солидној већини, задржане Нушићеве реплике, мада су интервенције биле неопходне, но и у таквим су случајевима много више измењени гестови, мимика и понашање ликова него ли текст који изговарају. Најзад, понекад је и занимљиво пратити како се представа удаљи од изворника, па му се убрзо опет приближи. То је само још један доказ да, шта год мислили о модернизацијама, и оне могу бити веома успешно реализоване захваљујући преданом раду.
Можда би, али само донекле, за поређење могле послужити филмске адаптације Шекспировог Хамлета, Ромеа и Јулије, Кориолана, где се изворни текст скоро не мења, премда се радња више не дешава у време легендарних краљева, коња и мачева, него у време уличних банди, бесних аутомобила и пиштоља. Слично је и са Јовановићевом Госпођом министарком, у којој су миришљава писамца постала мобилни телефони, а министарске цигарете – дрога!
Ипак, што је можда најважније, редитељ је до краја задржао Нушићев манир уопштености, тачније: ни једном једином речју није конкретизован политички или идеолошки моменат, мада је свима јасно да се радња дешава у савременој (Републици) Србији. Иако знамо да се Нушићеве комедије углавном дешавају у обреновићевској Србији и у међуратној Југославији, чувени писац никада у својим делима није именовао ниједног краља, ниједну династију, ниједну политичку партију иако је највише писао о посланицима, министрима, династичким улизицама… Управо у томе лежи Нушићева универзалност и баш су зато Нушићеви текстови захвални за сваку нову модернизацију. У једном периоду било је покушаја да се Нушић претвори у сатиричара и оштрог критичара краљевског режима, па је тако снимљен и филм карактеристичног назива Пре рата (спој Ожалошћене породице и Покојника), али такву насилну конкретизацију донекле је демантовала телевизијска серија Другарица министарка и филм Масмедиологија на Балкану, где су Нушићеве ситуације и реплике без проблема уклопљене у једну сасвим другачију идеологију. Јовановић је у својој адаптацији успео да пронађе известан компромис, па иако је публици јасно предочио у каквом се државном уређењу и у којој епохи радња дешава, ипак је задржао и универзалност понесену из предлошка.
Дефинитивно треба погледати Госпођу министарку у режији Душана Јовановића, па макар и да смо у салу ушли с предрасудом како је модернизација лоша самим тим што је модернизација, чак и ако нам се поједине сцене учине као да су превише слободно протумачене и прилично удаљене од оригинала, чак и ако нам делује да су неке измене извршене само ради подилажења публици и ширим масама.
Најважније је да, док будемо излазили из сале, знамо да смо управо гледали НУШИЋЕВУ комедију, да смо свесни како Нушићев (или бар нушићевски) дух није нарушен, па да је, најзад, и таква једна адаптација имала одређени циљ, тачније путоказ за јасније читање Нушића као свевременог писца чију актуелност не може умањити ни огромна разлика међу епохама.
Аутор: Душан Милијић
