Избор из поезије Максима Богдановича (Венац, Превела са белоруског Дајана Лазаревић, КИЗ Центар, Београд 2017)
ЧУЈЕШ ХУК?
Чујеш хук? – То Шумњак тужни, суморни
Почиње тихо песму ову.
Под рукама његовим, бол разорни.
Попут хиљаде чврстих струна орних,
Борова стабла танка зову.
И треба ли рећи зашто је утихла река,
Зашто шуштања класја поља не носе,
Шта шапућу гласови ветрића мека,
Шта сјаји и дрхти на лишћу врбака:
Капи суза, или хладне росе?
1910.
ЈЕЗЕРО
Беше некад овде стари бор,
Иживео је Шумњак у бору том.
Посекли бор –
Шумњак погинуо.
И ево његовог трага од трена тог:
Своје огледало је напустио.
Зар је у други свет прозор
Лежати, спокојно, а оно,
Нека живот тече сам собом.
И све што је погинуло давно,
Лежи равно у глибу мутном.
ЗМИЈСКИ ЦАР
На небу је мрачном – плес
Звездама плавичастим,
На мрачном небу сија месец
Српом злаћаним…
Изашли смо већ из тесних
Јазбина подземних,
На зимски се топли југ
Истежемо и пужемо.
У пољу и шуми, свуда нам се
Протежу путићи.
Плен пратимо преко шуме,
А први сам – ја.
Сијају се на мојој круни
Злаћани рогићи.
Тамним бљеском разлива се
Сва кожа моја.
Не треба нам ни од чега
Бранити се ноћу, –
А човека ли сретнемо,
Распремити га хоћу:
Злаћани рогић њему
Са круне уронићу.
И кроз бело платно
Даље пузаћу.
КРАЈ ГРМЕЋЕГ ОБЛАКА
Крај грмећег облака – на небу јасан, лак се ствара,
Плива брзо и тако, оба црвене од тог жара.
Они се удружују у један облак моћан,
Али надлеће ветар и далеко носи их, нечујан.
Један се, као сузама, над земљом кишицом пролио,
Јаким ударом грома, други се у одговор јавио.
И облака несрећна два ту погинуше страсно,
Чујући како над смрћу им ветар вије радосно.
ПОЗДРАВ ТЕБИ
Поздрав теби, животе у слободи!
Над главом – свод од храстова,
Видим небо, планине, поље које води
Кроз мрежу од листова.
Под дроњцима сенки на ливадама,
Злато сакривено лежи.
Испод подеротина слојевима
Сјајем се бележи.
А ноћу лепезу своју зацрвени
Па по небу сунце развине.
И ветар му разбарушени
Полетеће у висине.
А када убледи зора
И вода се створи тамном
Засијају игле од сребра
Звезданом заједницом.
Иисто милим чини се мек
Зрак јарки и сенка настајући,
Тај дан, који се рађа тек,
И дан нестајући.
Превела са белоруског Дајана Лазаревић
