Филмска повест у једном кадру

1895. на дан 28. децембра у Паризу, публика која је панично бежала зато што је угледала воз на платну браће Лимијер, заправо је присуствовала рађању једног феномена пред којим је тек била блистава будућност, а кад је 1902. Жорж Мелијес створио први играни филм Пут на Месец, седму уметност више ништа није могло зауставити, почели су да се ређају и документарни и играни филмови, свеједно што је у почетку можда изгледало смешно кад глумци чине пренаглашене покрете и праве разноразне гримасе док би снимак често био видно убрзан, али морало је тако, зато што се у немим црно-белим филмовима радња није ни могла исказати на другачији начин, па опет и поред тога велики је број таквих играних филмова који данас имају култни статус и сматрају се непревазиђеним, довољно је споменути наслове Рођење једне нације (Дејвид В. Грифит, 1915), Четири јахача апокалипсе (Рекс Инграм, 1921), Носферату (Фридрих Вилхелм Мунрау, 1915), Нибелунзи (Фриц Ланг, 1924), Крстарица Потемкин (Сергеј Ејзенштејн, 1925), а и бројни су се глумци, попут Чарлија Чаплина, Рудолфа Валентина, Џона Гилберта, Поле Негри прославили управо у ери немог филма, неки чак и нису најбоље прошли након што је отпочела ера звучног филма остварењима Џез певач (Алан Кросланд, 1927) и Светла Њујорка (Брајан Фој, 1928), јер више се није гледао само физички изглед него је био потребан и беспрекоран глас, па је чак филмаџијама постало главни адут то што чувени глумци сада говоре на платну и то је била таква сензација да је филм Ана Кристи (Кларенс Браун, 1930) рекламиран под слоганом „Гарбо говори!“, али тих година није то био једини напредак филмске индустрије ако знамо да је већ Кинг Конг из 1933. створен захваљујући специјалним ефектима, а како је филмска уметност увек ишла укорак са све бржим развојем технологије, полако је и боја освајала филмско платно, и премда има трагова да су први филмови у боји били прављени свега неколико година након чувеног воза браће Лимијер, ипак ће боје на филму масовније заживети тек средином XX века, но то никако не значи да су отада баш сви филмови произведени у колору, напротив, још дуго ће редитељи стварати у црно-белој техници, неки зато што су тако морали и што су оскудевали у финансијама и технологији, а неки зато што су тако сами желели, па су и бројни филмови друге половине XX века – у такве спадају и Седми печат (Ингмар Бергман, 1957), Слатки живот (Федерико Фелини, 1960), Убити птицу ругалицу (Роберт Малиган, 1962), Ноћ живих мртваца (Џорџ Ромеро, 1968) – такође урађени као црно-бели, а у најновије доба издвајају се два таква филма – Шиндлерова листа (Стивен Спилберг, 1993) и Уметник (Мишел Азанависијус, 2011) – при чему редитељи нашег доба указују на старе филмове као истински уметничке и некомерцијалне, а вероватно и изражавају бунт према технологији која у последње време прети да на платну суштински надјача уметност – не треба посебно објашњавати да су у стварању филмских серијала Ратови звезда, Осми путник, Терминатор, Хари Потер, Господар прстенова главну улогу одиграла нова достигнућа компјутеризма, док су стварни глумци често ту тек реда ради – али и то је нормално у седмој уметности, преко које су се увек огледале промене и иновације не само у технологији, него и на социјалном плану, и на плану рушења старих конвенција, па и у сексуалној револуцији, где је предњачио филм Екстаза са чувеном Хеди Ламар, но да се еротска слобода на филму развијала споро и стидљиво доказ је Лолита (Стенли Кјубрик, 1962), где се још увек сцене секса нису смеле експлицитно приказивати, а чак ни један Хичкок није смео у Конопцу (1948) декларисати главне ликове као хомосексуалце, премда је и ова табу тема, колико год то изгледало чудно, присутна још од првих корака седме уметности, скоро исто онако као што су и поједини жанрови присутни у свим временима, па су се тако хорор филмови, вестерни, трилери, а да не говоримо о комедијама и љубавним филмовима, могли снимати увек без обзира на то који је правац у датом тренутку доминантан и популаран – најзад, да не заборавимо мјузикле, јер и кад се износи само овлашан поглед на филмску историју, овај жанр не сме бити заобиђен, тим пре што је изнедрио остварења као што су Чаробњак из Оза (Виктор Флеминг, 1939), Неки то воле вруће (Били Вајлдер, 1959), Мери Попинс (Роберт Стивенсон, 1964), Цигани лете у небо (Емил Лотјану, 1975), Бриљантин (Рендал Клајзер, 1978), Коса (Милош Форман, 1979), Мулен Руж (Баз Лурман, 2001), Чикаго (Роб Маршал, 2002), Јадници (Том Хупер, 2012), а посебну пажњу привукао је La La Land (Дејмијен Шазел, 2017), који је био номинован за четрнаест, а освојио шест награда на свечаној додели Оскара 26. фебруара 2017…

Аутор: Душан Милијић (Mingl)

Scroll To Top