Представа Едмунд Кин заузима посебно место у историји нишког Народног позоришта, а чак би се могло рећи да је ово и самом ансамблу омиљена представа, не само због тога што се континуирано игра више од десет година (премијера 3. децембра 2005), већ и због тога што у њој централно место заузима феномен глумца, улога глумца у друштву, али и жеља уметника да својим радом и делањем мења овај свет на боље колико год то некима деловало узалудно и смешно.
Без обзира на то што је као предложак послужила биографија једне историјске личности, енглеског глумца Едмунда Кина (1787–1833), ипак је ово на неки начин аутобиографска прича сваког глумца на свету, али и прича о театру као важној, незаобилазној и свеприсутној институцији, мада истовремено изолованој од овоземаљских интрига и свакодневних ситних размирица.
Иако је о Едмунду Кину још у XIX веку писао Александар Дима, а у XX веку Жан Пол Сартр, за разлику од њих, сценариста Хади Курић фокусирао се на мотив побуне, а не на љубавни сегмент, јер без побуне нема ни праве љубавне приче ни доброг филмског заплета.
Од аристократије редовно обележаван као ексцентрик и алкохоличар, Кин је ипак био један велики сањар који се затекао у свету превише практичних људи, тако да није чудо што је своју неприлагођеност и неуклопљивост лечио бежањем у пороке. Пре свега, био је то човек који је веровао у своју мисију, глумац који је бриљирао на сцени, али је истовремено знао и која је његова духовна улога у животу и друштву.
Квалитету представе несумњиво доприноси и тумач насловне улоге Дејан Цицмиловић, врстан глумац и професор приштинског (косовскомитровачког) Факултета уметности. Изговарајући реплике Едмунда Кина, Цицмиловић нескривено и недвосмислено доводи текст на једну вишу раван, тако да то више и нису само Кинове речи, него незаустављиви крик сваког глумца на свету, сваког уметника којег покушавају да спутају конвенцијама и нормама, било аристократским, било буржујским, било паланачким.
Редитељ Ирфан Менсур потрудио се да и антагонисти буду достојно заступљени, па је за тумачење Принца од Велса, Едмундовог нескривеног (условно речено) идеолошког противника, изабран Александар Маринковић, још једно значајно име нишког театра. Иако би, на неки начин, требало да буде негативац у целој причи, с обзиром на то да нема нимало разумевања за уметнички поглед на свет, лик Принца је захваљујући Маринковићу тако маестрално донесен да се морамо дивити и њему и његовом снобовском начину живота онако како се дивимо уметничком бунту који нам дочарава Цицмиловић.
Наравно да се дочаравање прохујале епохе не може замислити без адекватне костимографије, за шта је била задужена Биљана Крстић, док се за музику побринуо добро познати Ненад Милосављевић, фронтмен нишке групе „Галија“.
Колико су се и сами глумци сродили са Едмундом Кином види се у сцени док Кин тумачи Шекспира пред окупљеном аристократијом, па се у једном моменту обрати директно публици, како оној на позорници тако и оној изван позорнице, и то не више као Шекспиров лик него као Кин, а онда, како монолог тече, више нисмо сигурни да ли нам се обраћа Едмунд Кин или, најзад, сâм Дејан Цицмиловић. Трансформација за свега неколико тренутака! То на први поглед делује једноставно, али тако нешто може да изведе само онај ко верује у то што ради и што говори. Цицмиловићева трострука трансформација само је још један доказ колико су се и сами глумци сродили са овом, да је тако назовемо, програмском представом, тачније аутобиографијом сваког уметника на свету.
Аутор: Душан Милијић
