Манифестација стања духа послератног човека у поезији Душана Васиљева
Прозни и драмски писац и песник, један од најзначајнијих српских експресиониста, Душан Васиљев, рођен је 19. јула 1900. године у Кикинди (тадашњој Великој Кикинди, која је у то време припадала Аустроугарској монархији). Као осамнаестогодишњак, он добија прилику да искуси и проживи страхоте Првог светског рата. Био је директан сведок и учесник проливања крви, болести и безбројних смрти, које ће на његово физичко и, пре свега, психичко здравље оставити неизбрисив траг. Васиљев је проживео само 24 године, од првог до последњег дана испуњене сиромаштвом, поразима и борбом за опстанак. Он је кроз своје стихове испевао жал за жртвованом младошћу са којом је у неповрат отишла и нада о безбрижном животу. Његово књижевно стварање започиње и развија се у периоду авангардних превирања која захватају српску, али и светску књижевност – тензије пред ескалацију, а потом и само искуство Првог светског рата драстично мењају друштвену, а самим тим и књижевну атмосферу широм света, будући да израз општег незадовољства већ неколико година уназад захвата готово све уметности. Новонастала друштвена клима послужила је као темељ песницима, пуним до тада пригушене огорчености и очигледног душевног немира, да свој протест искажу кроз писану реч. Мноштво заједничких осећања и тенденција, као и подударање у сензибилитету, довело је до ширења оваквих књижевних струјања и оснивања нових покрета, али и књижевних часописа у којима су објављиване песме којима су песници, како је то рекао српски књижевни критичар Борислав Михајловић (мислећи на Васиљева), „викали своје протесте упућуне на неодређене адресе криваца“1), али је управо та њихова немоћ временом довела до резигнације. Резигниран је био и Васиљев, не упуштајући се радо у сукоб са трагичним судбинама рата, но радије опевајући их, пре свега кроз приказ личне несреће. Својим стваралаштвом пружио је поезију испуњену негативним, дефетистичким ставом према послератним приликама у новооформљеној држави.
Већина ставова које је изражавао изграђена је пре свега на темељима обесхрабрености, те су они представљали пре емоционалну реакцију послератног човека него истински политички револт. Васиљев је апсурдности ратовања пришао са становишта сведока ратних катастрофа и последица које су пратиле преживеле годинама касније, а неке су, међу њима и Васиљева, коштале живота. Он, по тврђењу српског писца и књижевног критичара међуратног периода, Милана Богдановића, није успео да оствари дистанцу између свог песничког и оног Ја које је проживело исцрпан период рата и на тај начин својој поезији да израз чистијег, спиритуалнијег осећаја, но, можда баш зато, његове песме „одишу јединственим жаром који само сурова реалност живота може у потпуности пружити књижевном делу.“2) Иако на први поглед претежно социјалног карактера, његова поезија је првенствено израз личних емоција и доживљаја, које он имплементира у Човека – не припадника одређених нација или класа, већ представника свих жртава рата, оних који су једнаки у својим страдањима и патњи, са којима се песник саживљава и на чију страну стаје, рушећи границе међу супротстављеним таборима и „пружајући руку“ онима са друге стране фронта. Трагична исповест предочена у заоставштини овог песника стога и даље важи за један од најгласнијих и најпотреснијих вапаја послератног Човека за миром и полетом, укратко, оним што му је вечно остало недостижно.
Међу књижевне кругове Васиљев је доспео захваљујући својој песми Човек пева после рата, објављеној у београдском часопису Мисао 1920. године. Сам наслов већ сугерише да се иста може сагледати као круна песниковог кратког стваралаштва, будући да представља његову целокупну поетику у малом. Све оно што је Васиљев током пет година књижевног рада оставио за собом, налази се сумирано у овој песми, насталој на самом почетку његове песничке каријере, стога не чуди да је данас управо по овој песми остао упамћен међу читалачком публиком. Интимна исповест с једне стране и израз револта са друге, у ову песму Васиљев је слио сав бес и разочарање који су били узроковани пре свега болном узалудношћу и неминовном трагичношћу ратовања, а потом нарочито распламсани касније, у загушљивој послератној атмосфери у којој покушава да настави свој живот.
Иако је у питању песникова лична исповест, исту судбину доживели су и остали преживели учесници рата, што Васиљев настоји да нагласи употребом речи Човек, о чијем дубљем значењу је већ било речи, тако да се глас целог колектива чује кроз песниково прво лице једнине: „Ја сам газио у крви до колена¬/ И немам више снова“. Уводна песничка слика која отвара радњу је хиперболисани приказ стравичних сцена ратишта, сагледан из перспективе песникове садашњице, која је нажалост била унапред жртвована у тренуцима док је песник, згрожен, корачао преко проливене крви својих сапатника. „Крв до колена“ у буквалном значењу такође може представљати географски положај ратишта, с обзиром на то да је Васиљев ратовао на фронту на реци Пијави, засигурно месецима црвеној од крви рањених и погинулих. Изостаје поступни увод у тематску садржину песме, поента се исказује на самом почетку спајањем песникове прошлости и садашњости, које су заједничким снагама обликовале његово психолошко стање. Проживљени пакао оставио је „у крви“ и најосновније људске вредности – опште ништавило успело је да захвати унутрашњи човеков свет, он више нема своје снове и срушени су ранији идеали, озбиљно је пољуљана вера и једина жеља која још увек опстаје превазилази све материјално: „И ја у овом мутном мору блуда и кала/ Не тражим плена:/ Ох, ја сам жељан зрака! И млека!/ И беле јутарње росе!“. И даље у мислима окружен свеопштим разарањем и смрћу, он у сећање призива некадашњу слику завичаја, који му више не може пружити исти спокој, жедан његовог питког млека и окрепљујуће природе. Васиљев се опет користи хиперболом, описујући људски неморал и срозавање (блуд) као муљ, блато које се формирало у толикој мери да је успело да замути и непрегледно морско пространство којим, стога, постаје немогуће пливати даље – захваљујући људској безобзирности и безосећајности, које настављају да трају и након рата, послератни човек није у стању да сагледа правац којим би наставио даље. Мутна вода се у овој песничкој слици такође може довести у одређену везу са положајем на којем је Васиљев ратовао.
Песник даје снажну слику контраста поредећи мутно море са свежом јутарњом росом, приказавши на тај начин однос далеке, неповратне прошлости и тмурне садашњости, које стварају будућност без икакве чврсте наде и ослонца, којој човек не може да се радује. Жалосној слици последица рата на човека, песник је допринео укључивши у ову строфу и мотив понижене сестре и мајке: „Сестра ми се продала/ И мајци су ми посекли седе косе.“ Трагедија није заобишла ни војникове најмилије, проширивши се тако на целу породицу, а у позадини ових битака своју част су заправо губили његови најближи, они од крви и меса. Ненадокнадиво сестрино достојанство и синовљеву ишчекивану смрт у рату, измучена мајка оплакује симболичним чином сечења своје косе, изражавајући тако своју ожалошћеност и неутешност. За то време, син смирено подноси ратне страхоте, чиме Васиљев започиње другу строфу: „Ја сам се смејао у крви до колена/ И нисам питао: Зашто?“ Поновљен је мотив крви до колена, овог пута у комбинацији са мотивом смеха. Смех као симбол ведрине духа, у окружењу испуњеном вриском војника и јаукањем повређених, може се схватити као потенцијална сламка спаса за коју се песник грчевито држао у настојању да не потоне дубље у потиштеност и горчину. Није у питању дословно смех као такав, већ очајнички покушај скрханог човека да одбрани оно мало животног полета који постепено престаје да тиња у њему. Питање Зашто? односи се на смисао ратовања, али није га било, зато што одговор не постоји. Чини се да не постоји довољно добар разлог да оправда неопходност толиких понижења, смрти и пораза, а неминовност истих пробудила је дефетизам у човеку који више нема снаге ни за делање ни за мишљење, а принуђен је да извршава наређења и лишава живота оне који су слични њему: „Брата сам звао душманином клетим“. Два су значења сакривена иза овог стиха: прво се односи на чињеницу да су Срби ван северних и западних граница тадашње Краљевине Србије (међу њима и Васиљев) били приморани да се у рату боре на страни Аустроугарске монархије, као противници својим сународницима; друго значење налази се у склопу општег плана: брат је схваћен као сродник у преживљеним ратним мукама, које су свима на ратишту биле заједничке, али може се посматрати и на још ширем плану, у смислу сагледавања човека ван свих оквира нације и религије.
Љубав према целокупном човечанству одлика је која је красила Васиљева и која се неретко испољавала у његовом стваралаштву, па није изостала ни у овој песми. Друга строфа наставља се стиховима: „И кликтао сам кад се у мраку напред хрли/ И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!“, који чине смисаону целину са завршним стиховима исте строфе: „И данас мирно гледам како ми жељну жену/ Губави бакалин грли/ И како ми с главе разноси кров,/ И немам воље – ил’ немам снаге? – да му се светим.“ Након свих недаћа које је храбро, кликтајући поднео, непрестаних присуствовања умирању војника, снова и вере у Бога, човек се након рата враћа кући сломљеног духа, где мирно посматра како се руши онај живот који је оставио за собом, немоћан да се супротстави таквом исходу. Опет су се односу поређења нашли прикази прошлости и садашњости, који изнова дају слику будућности без животне радости, чиме се друга строфа надовезује на прву. Трећа строфа представља стапање мисли из претходне две, што доводи Васиљева на праг спознања своје судбине. Са акцентом на мучној ратној прошлости, пуној понижења и потчињености: „Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу/ И бесно сам љубио срам“, песнику се у садашњости открива његов положај у свету, стога он у очајању узвикује: „И до јуче нисам знао Судбину своју праву/ али је данас знам:/ Ох! Та ја сам Човек! Човек!“ Велико почетно слово у речи „човек“ Васиљеву је послужило да се дистанцира од индивидуалних патњи проузрокованих ратним и послератним околностима и да изрази ону колективну, којој је и сам припадао и са којом се саживео. Песник прихвата досадашњи терет судбине и одлучује да превазиђе и опрости животу на таквом немилосрдном опхођењу, не само према њему, већ према сваком Човеку који је из година ратовања изашао са личним осећајем жртвовања зарад никад дочеканог бољитка. Али Васиљев ипак има један разлог да се не каје због таквог исхода: „Није ми жао што сам газио у крви до колена/ и преживео црвене године Клања/ ради овог светог Сазнања/ што ми је донело пропаст.“ Црвене године клања израз је за који се песник одлучио уместо речи рат, али ова перифраза није употребљена са циљем ублажавања значења, већ, по свему судећи, из његове немоћи пред изговарањем те речи која иза себе одржава обузданим песникове многе болне успомене и емоције проузроковане истима. Сазнање до којег Васиљев долази може се односити на његову безусловну љубав према човечанству, која се родила у тренуцима док је око себе гледао опште разарање и безбројне смрти, али и на коначно сагледавање узалудности толиких жртвовања и бесмислености тадашњих рушилачких нагона и апсурдних идеала којима су представници власти заносили жртвовани народ који је несвесно јуришао у своју пропаст. Стога Васиљев завршава стиховима који се такође налазе у првој строфи, у одређеној мери измењеним: „И ја не тражим плена:/ ох, дајте мени само још шаку зрака/ и мало беле, јутарње росе/ остало вам на част!“, уоквиривши песму овим тежњама, које представљају уједно и главну поруку и поенту. Он не тражи корист из проживљеног, ни наплату својих мука, већ нешто есенцијално, суштинско, као што су ваздух и вода, а осећа да му је чак и то након свега остало ускраћено. Измене у односу на стихове прве строфе односе се првенствено на количину захтеваног од живота, те он жељено, зрак и росу, сада конкретизује и своди на најмању могућу меру, недовољну за било шта осим за наставак живота и потенцијално избављење из раља пасивне свакодневице, чија је суровост доказана неопходношћу захтева овакве врсте. Након сумираних утисака, песник као да је свестан апсурдности својих молби, чак и онда када су оне сведене на безначајну и занемарљиву количину. Ова скромна молба, која уједно чини и поруку целе песме, заправо представља и револт, тихи јаук изнемоглог човека против бесмисла и узалудности рата као таквог, који своје жртве оставља сломљених идеала, у вечној потрази за зрном утехе у свету који од њих окреће леђа и ускраћује их разумевања за дубоке патње које их годинама касније прате.
Негативан став Васиљева према послератној атмосфери коју затиче по повратку са ратишта уочава се и у његовој мање познатој песми Смрт поколења, у којој песник приказује утицај који су патње индиректних жртава рата и свеопшта резигнација и обамрлост средине имале на послератног човека. Након стравичних ратних призора који су уморили како душу, тако и тело, човек се враћа кући, својој домовини, у жељи да заборави све проживљено и настави свој живот у миру, међутим, његова очекивања су изневерена. Васиљев започиње песму стиховима који у себи садрже суму онога што је послератни човек осећао, говорећи притом у множини: „Ми срећни нисмо били“. Уместо очекиваног индивидуалног и колективног опоравка и препорода, неопходног целом човечанству у тренутку када се тешка времена чине напокон превазиђена, они се суочавају са суровом реалношћу и последицама рата које нису поштеделе ни њихова родна места. „Нисмо опрали на врелу братства очи,/ него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи/ слушали како Мајка за Сином цвили.“ – контраст између очекиваног и добијеног Васиљев приказује поредећи врело – издашан извор снова и нада о срећнијем животу и обновљеној љубави међу људима, са каменом плочом, коју карактерише свирепост, тврдокорност, непроменљивост објективне стварности и почињених дела која се не могу избрисати. (Не треба пренебрегнути чињеницу да се песник такође служи великим почетним словом у речи Мајка, а не само Човек – она постаје својеврсни симбол, чиме се потврђује да описани бол не припада само једној конкретној мајци, већ свакој која је доживела да јој син погине у рату, не водећи притом рачуна на чијој страни се он борио.) Заједно са мајкама погинулих оплакивали су своје пријатеље и сапатнике, невини у њиховој смрти, надајући се коначном спокоју: „Кроз облаке дима/ назирао се светлости нове луч.“ Међутим, реалност која их је сачекала била је другачија – уместо саосећајности и утешне речи која би окрепила душу, наишли су на неразумевање и апатију околине, чија им је безосећајност и пасивност представљала терет: „И ваше руке, ко железни обруч/ који гуши, гуши… гуши…/ обвише се око наших груди.“ Понављањем речи гуши Васиљев ставља акценат на ово мучно осећање стезања у грудима које је било погубно за дух послератног човека, одузимајући му све претходно скројене наде о срећнијој сутрашњици. Он постаје свестан узалудности таквих нада и прихвата помирење са чињеницом да је такав живот, о којем је до тада сањао, за њега изгубљен и неостварив. Ово тешко помирење пропратило је и горко осећање презира према свету, које је окупирало и Васиљева; он је жртвовао своју младост зарад туђих циљева који никада нису били испуњени, а за узврат је добио само прекор средине. Због ове грешке, за коју, напослетку, није ни био крив, а која му није опроштена, у песнику се родио бес усмерен ка тој средини, али и ка самом себи: „Ми смо тада у души/ проклели и вас и себе“. Уследио је осећај беспућа, губљења упоришта, услед којег он (не само Васиљев, него и универзални послератни човек) изражава очајничку жељу да се изнова пронађе у свету у ком осећа да заправо више нигде не припада: „И од бола/ променили смо сто идола,/ и на сто стаза хтедосмо стати.“ Али, у том тражењу, он није могао побећи од себе и своје савести; ратна прошлост показала се неизбрисивом, а остварење било каквог идеала немогућим, што је напослетку довело до коначног напуштања свих тежњи, заласка у апсолутну резигнацију, дефетизам и одступања са свих стаза на које се претходно крочило јер се на свакој испречила измучена савест која је на крају ипак преузела власт, а коју је Васиљев приказао кроз лик Мајке: „Али на свакој по једна Мати/ рече нам да ни ми нисмо људи./ И тада смо се одрекли свега.“ Након коначног одрицања и напуштања идеала наступа период апсолутног психичког хаоса, који ће песник представити визуелно у наставку песме, испрекиданим, неједнаким стиховима, али и понављањем карактеристичних мотива попут таме и ноћи, чиме ће створити адекватну атмосферу, као и нагомилавањем тачака, којима је назначио мисаони метеж и наступајућу тишину. Како би акценат био стављен на ово затишје, Васиљев постепено смањује број употребљених речи, завршавајући песму са три кратка моностиха: „Ноћ свугде“, „И тама.“, „И мир…“ Прелазак ноћи у њен шири, општији појам- таму, као и прелазак таме у мир, сугерише коначни завршетак исцрпљујућег хаоса који је обузео човека, а каснији прелазак мира у тишину, представљену кроз завршне три тачке које затварају песму, алудира на природу тог завршетка, односно на смрт. Међу ове мотиве укључен је још један, последњи чињенични исказ, као крајњи протест послератног човека и његова финална замерка човечанству: „Ми изгибосмо под црним заставама,/ а ви славите помпезан пир.“, чиме је заправо указано на узрок оне човекове несреће на коју је Васиљев указао у уводном стиху песме, а то је неизлечиво колективно слепило или, блаже формулисано, масовно селективно затварање очију пред туђим патњама зарад сопствене среће и личног спокоја. У таквом окружењу, онај који осећа љубав за цело човечанство и који је на фронту истовремено ратовао за и против њега, а потом био мучки одбачен од стране истог, не може да се помири са овом људском безосећајношћу, те стога свој мир још једино може потражити ван свих овоземаљских оквира, у одсуству људи, светла, звука и, напослетку, самог постојања- односно у свепрожимајућем коначном мраку.
Васиљев је често певао о фаталној прикованости човека за ратно искуство, а ова тематика проналази се и у његовој песми Жице. Доминантна емоција која прожима целу песму је жал за оним пређашњим човеком, који није познавао сву суровост човечанства са којом се сусреће у ратном и послератном периоду. Након суочавања са мноштвом патњи, Васиљев долази до „светог сазнања“, о којем говори у песми Човек пева после рата, да не постоје разлике међу проживљеним мукама и да су сви људи сапатници у свеопштем разарању које је захватило свет. У том духу и започиње песму: „Пут нам је свима у болу исти“. Песник је свестан да у рату не постоји победничка страна и да ће судбина коју ће послератни човек доживети бити највећим делом једнака за све преживеле, без обзира на којој страни се они нашли. Ова судбина опевана је и у песми Смрт поколења, а своди се претежно на густе облаке који су се надвили над појединцем, кроз које он не може допрети до светлости. Ово сивило облака јавља се као песничка слика у првој строфи: „Видик нам је сив од жица,/ и небо је сиво, и душа је сива/ у валу смрти, тифуса, падавица.“ Сиве жице симболички представљају фронт, као и унижење човека са којим се Васиљев на њему сусрео, а које је неминовно довело до слома људског самопоуздања и мотивације за измену тренутне ситуације. Сивило је такође изван жица, на небу, али сиво је и у души појединца – гледајући вал смрти како односи животе младих и снажних људи, а са њима и њихове наде и снове, човек неизбежно подлеже осећају меланхолије и очајања и тешко успева да одржи сопствену вољу. У таквом стању свести, захваљујући константној стрепњи од напада непријатеља и нових смрти, он остаје ускраћен спонтаних, ведрих дешавања која се одигравају у природи, ван свих земаљских рушилачких токова: „Нећемо у смеху подићи главе/ ако се над нама бели ждралови јаве“. У питању је мали део среће који се налази у посматрању неискварене лепоте природе, који припада свим људима подједнако, али је несуђен онима који у своје парче неба не могу спокојно уперити поглед, јер тамо, далеко испод ждралова, лете само меци две зараћене стране. Зато ће овим недостижним висинама и слободи ових птица, уместо покрета тела, ти људи упутити покрет душе, и то онај најискренији трзај скрханог духа- осмех: „Наш ће осмех за њима да се вине/ у недокучне, слућене висине.“ У питању је контраст између слободе и ропства у ком се нашао и Васиљев, а који у песми градацијски долази до изражаја. У поступном преласку из потиштености и тихе сете у побуну и бес скривен је, у поезији Васиљева тако чест, снажан прекор човечанству, потискиван од стране неизмерне љубави према истом. Повратак из рата суочио је послератног човека са поновним отуђењем и поразом доживљеним у неочекиваном тренутку, на неочекиваном месту, од стране оних под чије окриље је, пун наде, хрлио назад. Стога ће Васиљев у очајању жалосно узвикнути: „О, боље да смо презрени у стиду/ пали на неком непрекорачивом зиду.“ Тек у тренутку када човек види склапање своје прошлости и будућности у исти сплет жица, он схвата ток своје судбине као неминовну трагичност, и стога је проклиње. Завршна строфа нуди осврт на мучну садашњост лишену радости и безбрижности: „Пути су нам сада од бола и беде сливени,/ и жице нам погледе у небо крате“. Како би указао на размере недаћа и потешкоћа са којима ће се суочити послератни човек, Васиљев користи хиперболу, не приказујући његов даљи живот као испуњен болом, већ као у потпуности саздан од њега. Од бола и беде сливени, ови путеви несумњиво ће повести само новим поразима и разочарањима, а поновљени мотив жице, која и даље онемогућава јасан поглед изван стегнутог обруча, симболизује управо болну окованост човека за ратне несреће које би најрадије заувек заборавио, али та могућност му није пружена. Стихови који затварају песму уједно су и носиоци тежишта и поенте: „Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,/ и не могу,/ не могу,/ да се врате…“ Песму затвара осећај безнадежности и жалосне резигнације, којем Васиљев не може да се отме; онај Човек који је рођен у појединцу као симбол једнакости и, пре свега, универзалне љубави, рањен је у покушају да човечанство научи милосрђу и праштању, стога се повукао назад у саму срж послератног човека, толико далеко да му се напослетку губи траг. Однос дужине пређеног пута и немогућности Човека да се са тог пута врати, Васиљев ће представити понављањем речи дубоко и не могу, при чему је потоње додатно нагласио разломивши стих на три дела, који, тако изломљени, могу симболизовати коначни крах људског братства коме се тежило, болни слом духа и помирење са трагичном егзистенцијом која се намеће.
Закључак
Истовремено пуна бунта, резигнације, али и безграничне љубави према свим људима, лирика песника Душана Васиљева у себи крије сву узнемиреност, немоћ и бол послератног човека у свету који више не припада никоме и у којем нико не може пронаћи уточиште. На овај начин је његова лична поезија подједнако представљала израз сваког човека појединачно, али и глас целог колектива, који се морао отети из груди управо оног који је за тај колектив удисао живот и смрт пуним плућима. Он је, ипак, експресионистичком покрету припао више духом него стилским поступцима, а ова спонтаност и, пре свега, болна искреност његове поезије, која је настајала у тренутним изливима емоција, хитро, узмичући од све ближе смрти, обезбедила је песнику и његовом делу сигуран спас од заборава. Није у питању поезија ратника и јунака, већ једног страдалника, неминовно пораженог, не у рату, већ у борби са њим, у борби са окрутношћу и неразумевањем од стране оних које је безмерно волео; у борби са самим собом и својим узалудним надањима и жељама које никада није стигао да оствари јер је, напослетку, изгубио и у оној коначној, најтежој борби, са тешком болести која га је прерано отела од живота за који се, премда разочаран и љут, попут детета грчевито држао. Као и многе његове савременике, и Васиљева је судбина ускратила овог дела среће који припада свакоме, а нанета неправда остала је неизбрисана и заувек сачувана од заборава управо међу редовима исписаним руком овог припадника „обичног света“, сведока људских патњи са срцем које је у себе примило цело човечанство у нади да ће га спасити, а није имало довољно снаге ни за сопствени спас.
Насловна фотографија: Банатски културни центар
